August 3, 2020
Spomenik bitke kod Slankamena

I mi tromeđu za trku imamo !

Slankamen, vojvođanski biser na obali Dunava

Čudan period je iza nas, cela ta priča oko pandemije zaustavila je praktično ceo svet, pa tako i naše druženje na ovom blogu.

Iako materijala i ideja za obrađivanje, ima dovoljno za višegodišnje svakodnevno pisanje, ta opšta negativna energija tokom marta i aprila, odrazila se i na moju volju i motivisanost.

Naša lutanja i istraživanja, praktično nisu imala prekid, bilo je sjajnih izleta i tokom aprila o kojima ću pisati u narednom periodu, ali su ipak bila na neki specifičan način ograničena, što vremenski, što psihološki.

Prvi izlet na koji smo otišli nakon ukidanja vanrednog stanja, bio je odlazak do Starog Slankamena, slatkog sremačkog sela na obali Dunava.

Stari Slankamen se nalazi u opštini Inđija i do njega se najlakše dolazi korišćenjem auto puta Novi Sad – Beograd.

Ako se dolazi iz pravca Novog Sada, od isključenja kod Beške do odredišta ima oko 15 km, a iz pravca Beograda, najbliže je izaći kod Inđije tj. Novih Karlovaca, i tada do Slankamena ima oko 12 km.

Mi smo koristili treći način, obzirom da nismo žurili, uputili smo se preko Sremskih Karlovaca do Čortanovaca, pa posle putem za Bešku, uživajući u lepom sunčanom danu i rascvetanom proleću koje nas je bukvalno ‘’opkoljavalo’’ sa svih strana.

Rascvetano proleće

I, zaista – čini mi se da je ovo proleće 2020. posle puno godina, stvarno ličilo na pravo proleće, sa prijatnim sunčanim danima, ne prevrućim kao u prethodnoj dekadi, sa prirodom koja se postepeno budi u svoj svojoj lepoti i raskoši.

Moguće je da ima nešto i u ljudskoj psihologiji, opterećenoj karantinskim danima, ali meni Vojvodina odavno nije bila ovoliko rascvetana i zelena.

Kao i svaki naš izlet, i ovaj je bio koncipiran po principu ‘’od svega po malo’’, s tim da je zbog najmlađeg člana naše posade, naglasak bio na pokušajima ribolova na Dunavu.

Nadam se da je onima koji prate ovaj naš blog, koncept ‘’kako što više toga videti za kratko vreme’’, pogodan, jer i ako neće ili ne mogu da celokupni sadržaj nekog našeg lutanja ‘’prekopiraju’’, mogu da iz njegovog bogatog ‘’ormana’’, iskoriste ‘’fioke’’ koje odgovaraju njihovim interesovanjima, potrebama i mogućnostima.

Prvo zanimljivo mesto na koje nailazimo, odmah nakon beščanske petlje u pravcu Krčedina tj Slankamena je Salaš Stojšić.

Salaš Stojšić
Salaš Stojšić

Ovaj put nismo ga posetili, ali obzirom da smo do sada često dolazili i boravili na ovom lepo uređenom salašu, možemo ga toplo preporučiti, od unutrašnjeg i spoljnog ambijenta, preko hrane do sasvim lepo uređenih soba (prilično jeftinih) za noćenje.

Celom dužinom puta, od Beške do Slankamena, vozimo se okruženi prelepim ambijentom, sačinjenim od brežuljaka koji prate liniju Dunava, kao neki ponosni čuvari Srema, a ja bih i nazvao svojevrsnim početkom (ili završetkom, zavisno iz kog pravca se gleda) Fruške gore i raznobojnih polja i njiva, koje kao da je neko lenjirom prvo isparcelisao, a potom najživopisnijim bojama ofarbao.

Na našem malom putovanju, prva planirana tačka bila je Vinarija ‘’Atelje vina Šapat’’.

Ovaj prelepi kompleks kojeg sačinjavaju beskrajni vinogradi, vinarija sa degustacionom salom i restoran sa čije terase se pruža fenomenalan pogled na vinograde, Dunav i prostranu bačku ravnicu u daljini, nalazi se na oko 4 km od raskrsnice u Novom Slankemenu, na kojoj se ukrštaju putevi iz pravca Krčedina, Surduka, Novih Karlovaca i Starog Slankamena.

Vinogradi Ateljea vina Šapat
Vinogradi Ateljea vina Šapat

Put, koji se postepeno penje na pomenute živopisne brežuljke, sa kojih puca pogled ‘’na pola’’ Srema, prolazi pored brojnih vikendica koje su ovde izgrađene baš zbog atraktivnog položaja, tj pogleda.

Sudeći po registracijama automobila, ovo se naselje slobodno može smatrati malom beogradskom kolonijom.

Poslednjih 800-900 metara puta do vinarije je tucanik, a ovo napominjem jer se možda neko zbuni, u nedostatku ozbiljnije turističke signalizacije.

Koncept turističko – ugostiteljskog segmenta Ateljea vina Šapat je takav, da su najave i rezervacije obavezne, za bilo koju opciju koja se odabere, da li degustacija i obilazak vinarije, ručak, sve zajedno, a posebni su dogovori za realizaciju proslava i svih drugih vrsta okupljanja.

Zahvaljujući ljubaznosti gospođice Tanje Mrčić, enologa vinarije, naša je poseta, osim što je bila kratka, istovremeno bila i slatka i efikasna – ljubazni domaćin, menadžer restorana Vladan, proveo nas je kroz vinariju i upoznao sa celim procesom proizvodnje vina, a posetu smo završili na sunčanoj terasi restorana, uživajući u prvoj post korona espreso kafi i veličanstvenom pogledu na vinograde i Dunav.

Biti u vinariji, a ne probati vino – priznajem da je dosta neobičan i nelogičan potez, ali morao sam da mislim na vožnju i na sve ono što nas još očekuje u okviru bogatog izleta, koji je tek počeo.

Uživanje u prolećnom suncu
Uživanje u prolećnom suncu

Tanju Mrčić i njene kolege, upoznao sam pre dve godine na sajmu u Budvi, kada smo zajedno realizovali predstavljanje turističke, ugostiteljske, gastronomske i vinske ponude Vojvodine,  i tada su upravo njihova vina bila jedna od najtraženijih i najpopularnijih.

Što se mene tiče, vina ‘’Suma’’ (sorta Chardonnay i Muskat Ottonel) i ”Rose”       (sorta Muscat Hamburg ), koje smo tom prilikom probali, imaju toplu preporuku – vina za uživanje po veoma pristupačnim cenama.

Od vinarije do Slankamena, autom se može doći samo povratkom do pomenute raskrsnice, mada na Google mapama se uočava put koji vodi direktno do Dunava, gde bi se posle vožnjom uz reku došlo do sela, ali je to u praksi, nažalost nemoguće.

Ko dođe peške, eto prilike za uživanje u šetnji kroz vinograde i u prelepom pogledu.

Na oko 2,5 km od raskrsnice (1,5 km od vinarije) naazi se tzv. Slankamenački obelisk – spomenik podignut kao podsetnik na veliku bitku koja se ovde odigrala davne 1691. godine.

Slankamenački obelisk

20.000 Austrijanaca pod zapovedničkom palicom markgrofa Badenskog i 10.000 Srba kojima je zapovedao podvojvoda Jovan Monasterlija, sukobili su se 19. avgusta 1691. godine sa nadmoćnom turskom vojskom.

Bila je to jedna od najvažnijih hrišćanskih pobeda koje su vodile ka vraćanju Osmanlija u Malu Aziju.

Na spomeniku su na nemačkom i srpskom jeziku ispisani stihovi Jovana Jovanovića Zmaja – ‘’I hvala i slava junacima hrlim, padom uzdignutim, smrću neumrlim’’.

Spomenik je nedavno restauriran, postavljena je i info tabla sa detaljnim opisom događaja, uglavnom ovo je mesto koje se obavezno posećuje, kada ste u ovim krajevima.

Sam prilaz mestu Stari Slankamen je izueztno zanimljiv – uskim usekom između lesnih profila, niz nekoliko oštrih krivina, ispred nas izranja selo na obali Dunava, a pogled koji nas dočekuje je nezaboravan.

Pogled na Dunav i Banat

Brdo iznad Slankamena predstavlja jedinstven geološki lokalitet u Evropi star 800.000 godina i izuzetno prirodno dobro koje čuva tajnu ledenog doba.

Naučnici su dali svoje ocene i sudove na osnovu dugogodišnjih istraživanja a to je da je lokalitet lesnih sedimenata kod Starog Slankamena jedinstven u Evropi i jedan od tri u svetu. Slični postoje još u Centralnoj Aziji i Kini.

Na ulasku u Stari Slankamen kada se spuštate serpentinama, pažnju će vam privući ostaci rimskog utvrđenja Acuminkum.

Prilikom spuštanja u selo, ugledaćete impresivne ostatke tvrđave koju su izgradili Kelti iz plemena Skordiska, a zatim je dogradili Rimljani koji su mestu dali ime Acumincum, pa vekovima kasnije preuzeli Turci kao strateško mesto na Dunavu.

Na temeljima rimskog Acumincuma u srednjem veku izgrađena je tvrđava.

Kao utvrđenje istorijski izvori je pominju još 1072. godine kao „Castrum Zelenkamen“.

Polovinom XVIII veka Slankamen je sa pravoslavnim stanovništvom bio deo Vojne krajine, gde je ostao do njenog ukidanja 1881. godine.

Slankamen je 1918. pripao Kraljevini SHS, a 1929. Dunavskoj banovini. U II svetskom ratu držala ga je NDH.

Ostaci koji se nalaze uz put pripadaju tzv Donjoj tvrđavi, a na nekih 800 metara odatle, sa leve strane brežuljka nalazi se i Gornja tvrđva, tačnije njeni ostaci, čije je uređivanje i stavljanje u turističku funkciju, u planovima opštine Inđija za neki skorašnji period.

Gornja tvrđava

Osim po lesnim profilima, Slankamen je nadaleko poznat po izvorištu lekovite mineralne vode ‘’ Slanača’’, jednom od retkih izvora slane vode u Vojvodini.

Lečilište u Starom Slankamenu je postojalo još u tursko doba.

Banja je najstarija u Vojvodini, izgrađena 1906. godine.

Savremeni razvoj je počeo 1964. godine, kada je izgrađena nova bolnička zgrada.

Zgrada je danas prilično oronula, a obzirom da se nalazi na atraktivnoj lokaciji, uz samu obalu Dunava, na neki način, svojim izgledom, narušva skladnost i lepotu neposrednog okruženja.

U nekoj sretnijoj budućoj varijanti, osim rekonstrukcije sam zgrade, mnogo veći značaj bi predstavlaljao pretvaranje ove, sada isključivo, bolnice u turistički atraktivnu banju, gde bi se naravno zadržao naglasak na lečenju, ali bi se istovremeno kompleks maksimalno turistički valorizovao.

Kada se stigne u samo selo, glavni put se račva na levi i desni pravac, a pošto je naša želja bila da se prvo oprobamo u pecanju u delu Slankamena koji se zove Zagrad, na raskrsnici smo skrenuli levo, spustili se do Dunava, prošli čuvenu čardu ‘’Kod Mike Alasa’’, i nakon 1 km, odabrali pogodno mesto na obali.

Zagrad

Zagrad je nekadašnje riblje selo, čini ga dugački red kuća na samoj obali Dunava, a mi smo za bazu izabrali mesto u lepoj hladovini topola, sa privezanim čamcima, pogodnim da se naš pasionirani pecaroš, oproba u dunavskom ribolovu.

Na Dunavu

Uživanje u prijatnom prirodnom ambijentu, sa pogledom na Dunav i brojne ade koje su karakteristične za ovaj prostor, nadomestili su mršav pecaroški skor.

U Slankamenu postoje dve mini marine, u kojima je mnoštvo privezanih čamaca, i mislim da je lepotu ovog kraja, najatraktivnije upoznati upravo se vozeći čamcem po Dunavu između mnogobrojnih, pomenutih ada – rečnih ostrva.

Mala marina u Slankamenu

Čamac bi omogućio i odlazak na mesto iz naslova ovog bloga, naime naspram Slankamena nalazi se ušće Tise u Dunav, geografski veoma zanimljiva tačka – ovde se dodiruju Banat, Bačka i Srem, pa se ovo može metaforički smatrati srcem Vojvodine.

Zbog brojnih ostrva, ušće se teško uočava sa obale, najbolje je popeti se na uzvišenje sa desne strane od Slankmena, odakle je najbolji pogled, a uz malo truda na ovom potezu se može pronaći vikendica za iznajmljivanje koja će vam omogućiti odličnu bazu za uživanje u pogledu i čitavom okruženju.

U daljini svetionik na ušću Tise u Dunav
U daljini svetionik na ušću Tise u Dunav

Naš je plan da na tromeđu dođemo čamcem, i to vožnjom iz Titela, spuštajući se Tisom, a izlet ćemo, nadam se, ralizovati tokom predstojećeg leta.

Inače, legenda kaže da je na ovom mestu – ušću Tise u Dunav, sahranjen veliki Hunski vojskovođa Atila, poznat kao Bič Božiji.

U Slankamenu postoji još jedna vinarija, koju svakako treba posetiti i doživeti.

U ulici Borivoja Gnjatića, nalazi se Vinarija Acumincum, izgrađena u jednom nesvakidašnje interesantnom prostoru.

Vinarija Acumincum
Vinarija Acumincum

Kuća koja je pod zaštitom države kao spomenik kulture je zidana u četiri etape: u 16. veku je sagrađeno tursko kupatilo čiji se ostaci mogu videti u podrumu kuće, danas sastavni deo degustacione sale Vinarije Acumincum, dok je ostatak kuće sazidan u 18. veku kada su ostaci hamama poslužili kao temelji Župnog doma katoličke crkve Sv. Nikole Biskupa.

Rimokatolička crkva pored Vinarije Acumincum
Rimokatolička crkva pored Vinarije Acumincum

Posebna zanimljivost je podatak da je ovo tursko kupatilo jedno od dva sačuvana turska kupatila severno od Save i Dunava, kada govorimo o našoj zemlji.

Jedno se nalazi u Baču, a drugo upravo ovde u Starom Slankamenu.

Kao i slučaju prethodne vinarije, vino nisam probao, nego sam uživao u kratkoj i zanimljivoj priči o samoj vinariji, zahvaljujući ljubaznom domaćinu objekta, a na osnvu preporuke mojih starih drugarica i vrednih koleginica Slađe i Maje, iz Turističke organizacije opštine Inđija.

U ovom nesvakidašnjem ambijentu, organzuju se degustacije sa ili bez zakuske, korporativni događaji, proslave itd.

Uglavnom, ko dolazi u Slankamen, ovo je mesto koje nikako ne treba preskočiti.

Celim naseljem dominira crkva Svetog Nikole, jedan od najstarijih verskih objekata u ovim krajevima.

Crkvu je, prema predanju, podigao despot Vuk Grgurević, u narodu poznat kao Zmaj Ognjeni Vuk i ona predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Crkva Svetog Nikole u Slankamenu
Crkva Svetog Nikole u Slankamenu

Posle ovoliko aktivnosti, ubrzano smo se približili vremenu za ručak, a od nekoliko ugostiteljskih objekata, izabrali smo restoran ‘’Kej’’, na dunavskoj obali.

U nekoliko ranijih dolazaka u Slankamenu, ovo mesto nam se nametnulo kao jedno od onih koji imaju top kvalitetnu riblju čorbu, pa to volimo da ponovimo i ‘’utvrdimo gradivo’’.

Restorani i čarde na obali u Slankamenu
Restorani i čarde na obali u Slankamenu

Restoran je bio pun ljudi, kao i uvek, pa je osim preporuke da probate riblju čorbu, koja je i ovaj put bila vrhunska, preporuka da svoje mesto unapred rezervišete.

Riblja čorba u restoranu ''Kej''
Riblja čorba u restoranu ”Kej”

Naša poseta Slankamenu, okončana je popodnevnim pecanjem, sada sa druge, desne strane, između dve ade, naspram ušća Tise i Dunav.

Popodnevno pecanje na Dunavu
Popodnevno pecanje na Dunavu

Ponovila se priča sa beskrajnim uživanjem u lepom prirodnom okruženju, miru, tišini i slabim ribolovnim rezultatom.

Rezultat se morao nekako popraviti, što nam je i uspelo  – na povratku kući, stali smo u Arkanj kod Kovilja i tamo imali sasvim solidan ulov, ali to je već deo neke druge priče i nekog skorašnjeg bloga, a što se Starog Slankamena tiče, ponoviću – idealno mesto za opuštanje u uživanje sa veoma raznovrsnom ponudom različitih aktivnost, stoga ostaje poziv svima da u narednim, lepim danima, posete ovaj vojvođanski biser.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *