Veliki bački kanal za veliko uživanje

Pisao sam ovih dana blog o jednom našem internom jubileju – ovog leta navršilo se 40 godina od prvog letovanja u kampu u istarskom mestu Medulin, a  istovremeno je prošlo 30 godina od poslednjeg bezbrižnog leta provedenog u ovom, nama najdražem kampu.

To je bilo i naše poslednje porodično kampovanje, nakon toga su usledile godine ratova, sankcija, porodičnih tragedija, naša kamp prikolica je prodata, a letovanja kada su se i nastavila, bila su na drugačiji način koncipirana, uglavnom smeštamo se po raznim apartmanima, širom jadranske obale i otoka.

Iako je prošlo tri decenije, kamperista je negde duboko u meni nastavio da živi, i uvek sam tvrdio da je kampovanje najlepši način za odmor, opuštanje i uživaje u prirodi, i ono što je najvažnije – ne mora to biti samo letovanje tj boravak na moru, kampovati možemo svuda gde je lepo, od planina do jezera i reka.

Gde god sam se zatekao na morskoj obali, tokom prohujalih godina, sa češnjom sam prošetao po lokalnom kampu, istovremeno zavidan i očaran na koji način je cela priča uznapredovala od sadržaja i kvaliteta same kamperske opreme, pa do uređenja i opremljenosti kampova.

Postoje brojni načini da čovek u današnje vreme oseti čari kamperizma, a da nije opremljen ni sa kamperom, kamp prikolicom, šatorom – današnji kampovi u sve većem broju imaju tzv mobilne kućice (nešto poput pokretnih bungalova) i instalirane šatore za tzv glamping kampovanje, o čemu ćemo kasnije, nešto više reći.

Moj Dario je taman u godinama kada mu kampovanje predstavlja svojevrsnu avanturu, posebno što smo u nju krenuli na starinski, klasičan način – mali šator sa osnovnom opremom, lako i brzo sklopljiv, što nam omogućava veliku mobilnost, mogućnost boravka na raznim lokalitetima, od zvaničnih kampova pa do tzv ‘’divljih’’ na nekoj lepoj prirodnoj destinaciji.

Za naš debitantski kamperski vikend izabrano je mesto Bezdan, na krajnjem severozapadu Vojvodine, u blizini granične tromeđe sa Hrvatskom i Mađarskom.

Bezdan, selo sa nekih 4000 stanovnika, nalazi se na 9 km od granice sa Hrvatskom (granični prelaz Batina) i na 12 km od sela Bački Breg i granice sa Mađarskom.

Administrativno pripada gradu Somboru, od kojeg je udaljeno 20 km, a do njega je moguće doći na nekoliko načina – ukoliko govorimo o pravcima dolaska iz Novog Sada ili Beograda, najčešće je to auto putem za Suboticu do skretanja za Vrbas i dalje preko Kule, Crvenke, Sivca i Kljajićeva, ili putem Novi Sad – Bački Petrovac – Silbaš – Parage – Ratkovo – Odžaci – Srpski Miletić – Stapar.

U oba slučaja, udaljenost je oko 95 km, trebalo bi da važi pravilo da je auto putem brže, ali to ovih dana nije slučaj, zbog brojnih radova na putu izneđu Vrbasa i Sivca, ovim pravcem su veliki zastoji i gužve.

Ono što ovo selo čini posebnim jeste njegovo prirodno okruženje, naslonjeno na Specijalni rezervat prirode Gornje Podunavlje i Veliki bački kanal, glavni ‘’lik’’ ove naše priče, Bezdan predstavlja idealnu destinaciju za uživanje u predivnom prirodnom ambijentu.

Bezdan, prostrano selo koje ima sve – dobar položaj, prodavnice, restorane, pijacu, pozorište, čak i lekovitu banju, za koju se manje zna, mada kažu da trenutno nije u funkciji.

U to ‘’sve’’ što Bezdan ima, svakako da su Veliki bački kanal i kamp ‘’Bezdan’’, njegove dve najveće (turističke) atrakcije.

No, krenimo redom…

Za naš dolazak, mi smo odabrali auto put i opisani pravac preko Vrbasa, zato što sam želeo da usput (konačno) posetimo Mali Stapar, mesto u blizini Sivca, poznato po čuvenoj prevodnici i mlinu na Velikom bačkom kanalu, izgrađenoj daleke 1793.godine.

Ovde možete pročitati više o ovom zanimljivom mestu – https://turizamkula.rs/odredista/mali-stapar/ , ja ću dodati da je lepo videti i slikati se, ali tu je istovremeno početak i kraj mogućih aktivnosti.

Sledeća tačka na našem putu bio je restoran – kafić Cafe de Sol u Somboru, jedno od mesta koje godinama ‘’merkam’’, a nikako da posetim.

Objekat smešten na samoj obali Velikog bačkog kanala, istovremeno je i plaža i restoran i kafić, dakle pravi hedonistički raj.

Osim prilike za susret sa starim drugarom, boravak u ovoj oazi lepote I opuštenosti, iskoristili smo za prvo kupanje ovog leta.

Voda je bila izuzetno prijatne temperature, čista i bistra (kažu da je takva do Vrbasa, odakle se pretvara u najzagađeniji vodeni tok Evrope, nažalost).

Prilaz vodi je omogućen merdevinama sa betonskog mola, a kome ne smeta po neka trava, list ili grančica koje znaju da se zateknu u kanalu, može maksimalno da uživa u kupanju.

Veliki bački kanal, glavni ‘’lik’’ ove naše priče, oko koga se vrtelo svako naše uživanje tokom vikenda, predstavlja fascinantan graditeljski poduhvat svog vremena.

Osim glavnog cilja – spajanja Dunava i Tise, i drastičnog smanjenja plovnih puteva, kanal koji je svećčano pušten u promet 1802.godine, imao je veliki značaj za regulisanje nivoa voda u gradskom ataru Sombora, pre svega na oranicama, pašnjacima i livadama.

Njegovim prokopavanjem značajno je smanjen broj bara, močvara, mrtvaja, jezeraca i rečica koje su, povremeno ili stalno, ugrožavale zemljište u ataru grada i okolnih naselja.

Samim tim, znatno su umanjene i stalne pretnje od malaričnih zaraznih bolesti, koje su decenijama i vekovima ranije često desetkovale ovdašnje stanovništvo i domaće životinje.

Istovremeno, kanal je mogao i da navodnjava okolinu u vreme sušnih perioda.

Celu priču o Velikom bačkom kanalu možete pročitati na sjajnom sajtu Ravnoplov.

Danas je, nažalost, ljudskim nemarom, kanal poznat u negativnom kontekstu, kao simbol zagađenja i uništenja prirode, problem koji decenijama niti jedna politička garnitura nije htela i smela da reši.

Nakon što smo se nauživali u Cafe de Sol, došlo je vreme za konačni dolazak i smeštaj u Kampu Bezdan.

Kamp se nalazi na idealnom mestu, smešten uz sam kanal, na kraju puta koji vodi od mosta nadesno.

Uz kamp se nalaze i veslački klub, čuven po brojinim uspešnim takmičarima, državnim prvacima i učesnicima olimpijskih igara, kao i lovački dom.

Poseduje sopstveni, prostrani ponton, sa kojeg se odvijaju sve aktivnosti vezane za vodu – kupanje, skakanje u vodu, sunčanje, pecanje i vožnja kanuom.

Pored zgrad e recepcije kampa, nalazi se prostrana saletla sa stolovima i klupama za sedenje, koja je tokom celog dana u debeloj hladovini.

U blizini se nalazi prostor za roštiljanje, kuvanje kotlića i slično, a tu je i sanitarni čvor sa wc kabinama, tuš kabinom, česmama….

Ovaj deo kampa je razdvojen od dela predviđenog za smeštaj, jednim (presušenim) kanalom, preko kojeg prelazi drveni mostić.

Kao što sam na početku rekao, ekipa kampa potencira tzv glamping kamperizam, koji je trenutno hit u svetu i koji podrazumeva uživanje u ovom vidu turizma uz maksimalni komoditet, pa je u tom smislu instalirano desetak većih ili manjih šatora, idealnih za boravak porodica.

Naravno, još je ovo daleko od savremenih glamping kampova, sve popularnijih u Evropi (kod ”nas”, naravno da Slovenci prednjače), ali važno je hteti & smeti.

U smeštajnom delu kampa, instalirana je, hajde da to tako nazovemo, kuhinja sa trpezarijom – u okviru jednog velikog šatora, gostima su na raspolaganju frižider, sudopera, šporet i stolovi sa stolicama, slobodno se može reći – izuzetno lep i koristan kutak.

Kamp poseduje biciklove za iznajmljivanje, mi nismo stigli da se oprobamo i u ovoj aktivnosti, ali zato jesmo  u vožnji kanuom.

Cena iznajmljivanja je 200 dinara na sat, a preporuka je da se u vožnju krene što ranije ujutro ili predveče, kada je manja vrućina.

Voda kanala usporeno teče, tako da je potpuno svejedno koji ćete pravac odabrati, gde god da se uputite, priroda je fantastična.

Ono što je na mene ostavilo možda i najsnažniji utisak, jeste atmosfera u kampu.

Prijateljski, srdačni i uslužni domaćini, učiniće sve da se ovde osećate maksimalno prijatno, opušteno i dobrodošlo.

Nema klasičnog kafića, ali piće možete dobiti tako što se sami poslužite, upišete u svesku i na kraju platite.

U isto vreme, u kampu je boravila ekipa iz Novog Sada,  4-5 bračnih parova sa decom, a poznanstvo i druženje sa njima podsetilo me je kako su ljudi koji su se opredelili za kampovanje kao način odmora i korišćenja slobodnog vremena, oduvek bili neki poseban soj, dobrodušni, nasmejani, prijateljski nastrojeni, otvoreni i širokih pogleda, dakle nešto potpuno atipično za ova vremena.

Istovremeno, ova grupa ljudi me je uverila da ima nade za Novosađane, u pozitivnom i izvornom smislu te reči, da još uvek postoji ova sociološko – kulturološka specifična kategorija, po kojoj smo bili prepoznatljivi i voljeni, širom bivše Jugoslavije.

Opuštenost i blagost u komunikaciji, specifičan smisao za humor, dobrodušnost i nenametljivost, ostavili su podjednako jak utisak na mene kao i veličanstven prirodni ambijent kojim smo bili okruženi.

Neke davno zaboravljene društvene igre, razgovori i druženja (bez upotrebe bilo čega iz arsenala današnje savremene tehnologije) kako odraslih tako i dece, paljenje logorske vate, spremanje raznih jela, i sve to u neprekidnom boravku u prirodi, zaokružili su nestavaran osećaj da smo vikend proveli, na nekoj drugoj, mnogo boljoj planeti….

Paljenje logorske vatre, uz pozitivni  zabavno – društveni efekat, ima popriličan značaj u obračunu sa jedinom ‘’manom’’ koji ovaj kamp ima, a to su komarci.

No, gde je voda i gde je šuma, tu su i oni, pa uz sva danas dostupna sredstva zaštite kombinovana sa logorskom vatrom, nema preteranih problema.

Šta se može još raditi, osim opisanih aktivnosti vezanih za kamp?

Može puno toga, zavisno od afiniteta, volje i energije, ali mesto koje vole da posete gotovo svi, bez obzira na uzrast, jeste ZOO vrt Miki koji se nalazi u obližnjem selu Kolut.

Kolut se nalazi na putu od Bezdana ka Bačkom Bregu i graničnom prelazu prema Mađarskoj, a sam ZOO vrt je na samom početku sela, udaljen 7 km od kampa.

Ovaj ZOO vrt je prvi privatni ZOO vrt u našoj zemlji (govorimo o bivšoj Jugoslaviji), osnovan još daleke 1988.godine.

Vlasnik Milan Mirić Miki, u raznim člancima  i YouTube prilozima objašnjava kako je uspeo da svoj hobi i veliku ljubav, održi preko tri decenije, na način koji impresionira brojne novinarske ekipe i sve druge posetioce ovog nesvakidašnjeg kompleksa.

ZOO vrt se prostire na više od 7,5 hektara, sadrži jezerca, kanale, livade, a u njemu obitava preko 700 životinja (sto različitih vrsta).

Mikijeva najveća ljubav su ptice, i njih zaista ima najviše, radi se o dvadesetak vrsta kojih nema nigde u okruženju.

Najveću pažnju posetilaca privlači par mrkih medveda zvanih Bata i Seka, koji mnogo bolje izgledaju uživo, nego što se to na snimcima može pretpostaviti.

Nama se najviše dopao jelen, jedan nestašni i veseli gospdin koji obožava da liže posetioce, a još više od toga voli da ga se češka po rogovima – neprocenjivo iskustvo!

Najvažniji utisak koji svaki posetilac ovog zoo vrta ponese sa sobom, jeste da su ovde životinje na prvom mestu, njihov komfor, briga o njihovom zdravlju, pravilnoj ishrani itd

To se i oseti u njihovoj opuštenosti i ležernosti u komunikaciji sa gostima zoo vrta, pa nama ne preostaje ništa drugo nego da od srca čestitamo Mikiju na ovom jedinstvenom poduhvatu i da pozovemo sve ljubitelje životinja da posete ovo predivno mesto.

Na oko 7 km od kampa, na obali Dunava, nalazi se Muzej Batinske bitke, mesto koje takođe treba posetiti.

U neposrednoj blizini muzeja nalazi se granični prelaz prema Hrvatskoj, odnosno most preko Dunava koji vodi direktno u selo Batina, iznad kojeg se nalazi spomenik Batinske bitke, jedne od ključnih za okončanje II svetskog rata, na ovim prostorima.

Zbog ‘’korona situacije’’, granica nije bila prohodna, te nismo bili u mogućnosti da vidimo spomenik i vidikovac, ali smo muzej (prema prethodnoj najavi) uspeli da posetimo.

Sam muzej je nakon izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji 1991. godine, bio zatvoren, opljačkan i devastiran, a obnovljen je tek pre tri godine.

Stalna postavka u Muzeju Batinske bitke prikazuje tok Batinske bitke koja je vođena od 11. do 29. novembra 1944. godine, u sadejstvu 51. Vojvođanske divizije i 3. Ukrajinskog fronta Crvene armije.

Akcenat postavke je na značaju bitke i njenom uticaju na dalji tok Drugog svetskog rata u Jugoslaviji i Evropi.

U vitrinama renoviranog Muzeja Batinske bitke izloženo je oružje iz Drugog svetskog rata korišćeno tokom bitke, uniforme poručnika Crvene armije i partizana NOVJ, originalna pisma boraca, rodoljubive pesme, koje su nastale tokom bitke.

Centralni deo muzeja oplemenjen je umetničkim predstavama Batinske bitke ispod skulpture ptice koja postoji u muzeju od njegovog otvaranja.

Čitav ovaj kraj, između Dunava i Velikog bačkog kanala, poznat je i po velikoj koncentraciji čardi, tom hedonističko – gastronomskom raju za sve ljubitelje riblje čorbe, paprikaša i ribe, uopšte.

Mi smo obišli tri – ”Kod carine” , ”Pikec” i ”Šebešfok”, dok smo se kod četvrte – ”Velika čarda na Dunavu”, neprijatno iznenadili spoznajom da već duže vremena ne radi, uprkos savršenoj lokaciji i dugoj tradiciji.

Čarda ”Kod carine”, nalazi se u neposrednoj blizini graničnog prelaza i mosta na Dunavu, i na osnovu preporuke nekolicine ljudi – ”to je jedina autentična sa najboljom ribom itd”, tu smo i ručali.

Zaista je istina sve vezano za autentičnost ambijenta i kvalitet gastro ponude (probali smo riblju čorbu i prženog soma), jedini je moj savet da ipak malo pogledate cene pre naručivanja – ili su oni malo skuplji od proseka, ili se nismo baš dopali konobarici, uglavnom ceh nije bio za lepu uspomenu.

Čarda ”Pikec”, takođe je na obali Dunava, u okviru velikog vikend naselja ”Baračka”, i osim restoranskog dela, objekat poseduje sobe i jedan veliki apartman, pa je pogodan i za duže ostajanje.

Čarda ”Šebešfok” se nalazi na kanalu i ona takođe pored restoranskog dela i velike terase na samoj obali kanala, poseduje nekoliko bungalova za smeštaj.

Ne sumnjam da smo seli na bilo koju drugu čardu, utisak o gastro ponudi ne bi bio mnogo lošiji, verujem da su u pitanju samo nijanse, no to ćemo proveriti drugi put, svakako.

Kada smo kod čarde Šebešfok, do nje smo došli vozeći se uz sam kanal, običnim makadamskim putem, jer smo hteli da vidimo kako sve to izgleda, i ostali smo zaprepašteni ne samo količinom vila, kuća, vikendica, nego pre svega njihovim uređenjem, zelenom travom ”a la Wimbledon”, privatnim pontonskim prilazima vodi, rascvetanim baštama….

Zaista je utisak, na momente, kao da se nalazimo u nekoj Austriji ili Švajcarskoj, a slične scene su se ponovile i sutradan kada smo istraživali deo koji se zove Kenđija i nalazi se u trouglu između Dunava, Velikog bačkog kanala i Bajskog kanala.

U stvari, shvatio sam da su ljudi ovde maksimalno iskoristili vodeni raj koji im je pre svega podario Dunav, svojim viševekovnim izlivanjima, prelivanjima, menjanju toka itd.

Brojne su bare, jezera, rukavci, na kojima su izgrađene vikendice i kuće, i njihov broj se može čak meriti sa onima po Fruškoj gori.

Osim pomenutih Baračke i Kenđije, tu su još i vikend naselja Korlatoš, Daraži Fok, selo Bački Monoštor, i na svim tim lokacijama postoje brojne vikendice i kuće koje se izdaju, što je značajna informacija za one koji nemaju afinitet prema kamperskoj priči, a ipak žele da osete čari Gornjeg Podunavlja.

Specijalni rezervat prirode Gornje Podunavlje, osim što pruža bezbroj mogućnosti za uživanje, odmor, rekreaciju, jeste idealno mesto za edukaciju na temu boravka u prirodi, (su)života  sa njom i u njoj, značaja pravilnog ponašanja i odnosa prema flori I fauni itd.

Važnost ovih tema i brojne mogućnosti koje ovaj prirodni biser pruža, prepoznati su i od strane pojedinaca i od strane države, sa tom razlikom što je inicijativa pojedinaca, zaljubljenika u prirodu, jedno 20 – 30 godina brže išla od ‘’državne brige i interesa’’.

Naime, posetili smo još dve  lokacije u pomenutom trouglu koji tvore Dunav, Veliki bački kanal i Bajski kanal – Ekološku učionicu Baračka i Eko centar Karapandža.

Eko centar Karapandža, jako lepo (i skupo) uređen prostor u vlasništvu državnih ‘’Vojvodinašuma’’, nalazi se pored vikend naselja Kenđija i iako je bio otvoren, u njemu osim čoveka koji tu radi, nije bilo nikoga.

Ne znam, da sam imao klješta da li bih uspeo da izvučem koju informaciju više od gospodina koji nas je dočekao, uglavnom nisam uspeo da shvatim po kom principu je koncipiran ceo ovaj prostor, šta se, kada, sa kim, radi i događa…

Ekološka radionica Baračka, napravljena pre 20 godina, uprkos tome što je pokretač i inicijator cele priče, Ivan Kice Kovač, nedavno nažalost preminuo, puna je života, ljudi i događanja.

Nalazi se u neposrednoj blizini puta Bezdan – Batina, odnosno nedaleko od čarde ”Šebešfok”.

”Osnovni cilj  nam je zaštita prirode, ali i podučavanje životu u njoj. Ukazujemo na opasnosti od krpelja, komaraca, zmija belouški, šumskih požara, o tome gde se (ne) pali vatra, kako se vesla, peca, člsti riba. Rečju, to je škola života u prirodi”, govorio je Ivan Kovač.

Mi smo imali problem sa nedostatkom vremena, te smo upriličili samo kratku posetu, ”bacili smo oko” što se kaže, čisto da znamo gde da dođemo ponovo, a to ovo mesto svojim sadržajem i atmosferom, zaista zaslužuje.

Ne pamtim kada me je neka od ”domaćih” destinacija, baš u toj meri oduševila kao Bezdan i njegova okolina, te se nadam da smo kroz ovaj blog uspeli još po nekog da zainteresujemo za posetu ovim krajevima.

Dođite u Bezdan, sigurno se nećete pokajati!