by Glavni grad Slovenije već duže vreme doživljavam kao svoj omiljeni ex YU grad, destinaciju u kojoj se osećam „kao kod kuće“.
Imao sam sreću da deset uzastopnih godina poslovno dolazim na ljubljanski sajam, te sam u tih preko pedeset ukupno provedenih dana i noći uspeo solidno da upoznam grad, njegove najzanimljivije, ali i one skrivene delove.
Već posle prvog dolaska ustanovio sam neku svoju rutu koju sam ponavljao svakog narednog dolaska, to mi je bila neka moja mala „šetačka tradicija“.
Neodoljivi šarm starogradskog jezgra, podno brda na kome se ponosno šepuri tvrđava – Grad Ljubljana, i kroz koji protiče modrozelena, tiha reka Ljubljanica, sa mnoštvom prelepih starih zdanja i ukusno uređenih kafanica, restorana, prodavnica, očarava sve veći broj turista koji masovno posećuju ovaj „grad zmajeva“.
Zanimljiva je „sudbina“ tog zmaja koji je danas simbol Ljubljane i nalazi se na njenom grbu.
Od mitskog čudovišta, tokom vekova je prerastao u čuvara moći, hrabrosti i zaštitnika grada.
Najupečatljivija posveta ljubljanskom zmaju je Zmajski most, arhitektonsko čudo svoga vremena iz 1901. godine.
Na četiri ugla ovog prvog armirano-betonskog mosta u Sloveniji stoje moćne, bakarne skulpture zmajeva koji čuvaju grad, dok je ograda ukrašena sa još 16 manjih zmajeva.
Garaža u kojoj smo ostavili naš auto tog vrelog julskog dana i odakle je krenuo naš obilazak Ljubljane upravo se nalazi u neposrednoj blizini Zmajevog mosta.
Tako da… prva fotka i odmah zmaj 😊
Od Ljubljanskog grada do Tromostovlja
Prva destinacija koju smo posetili bio je čuveni Ljubljanski grad i tom sam napisao poseban blog koji možete pročitati OVDE:
Ljubljana jeste mali grad i sve što bi moglo biti zanimljivo može se obići peške za nekoliko sati, no imajući u vidu naš hronični nedostatak vremena, moju želju da Dario vidi što više od grada za kratko vreme, ideja da za obilazak iznajmimo bicikle nametnula se kao idealno rešenje.
Ma, bicikl je uvek idealno rešenje, nevezano za ova naša vremenska ograničenja, a trend da se gradovi obilaze na ovaj način odavno je zaživeo u Evropi.
A, Ljubljana je baš pravi evropski grad, u svakom smislu te reči.
Po načinu svog uređenja, odnosa prema kulturno-istorijskom nasleđu, primeni savremenih tehnologija, odnosu prema životnoj sredini, pa do atmosfere – grad je tog dana vrveo turistima iz raznih zemalja.
Sve je nekako bilo veselo, šareno, nasmejano i opušteno.
Bicikle je u Ljubljani moguće iznajmiti na nekoliko lokacija, a prva na koju smo naišli je trg na kome se nalazi centralna gradska pijaca.
Ovaj trg sa rasklopivim štandovima punim boja i mirisa, sa bogatom ponudom kako voća i povrća tako i „fast food“ objekata u kojima se može za pristojne pare pojesti bukvalno sve, „od plodova mora pa do plodova tora“, svakako je neizbežno odredište svakog iole ozbiljnijeg razgledanja grada.
Mostovi preko Ljubljanice ređaju se jedan za drugim i nakon Zmajevog, ovde kod pijace nailazimo na Mesarski most.
Nekada su na tom mestu mesari imali svoje prodajne objekte, a danas je ovo mesto iskazivanja „zaključane ljubavi“ i lepa pozicija za posmatranje turističkih brodića koji tiho krstare Ljubljanicom.
Idući put kada dođemo, prvi naš potez biće odlazak na brod – to još nisam probao!
Bicikle nismo iznajmili na pomenutom mestu – prekomplikovana nam je bila aplikacija, a i iznos depozita bio je povelik, nego smo produžili još 200 metara dalje do čuvenog Tromostovlja, uz koje je locirano sedište Turističke organizacije Ljubljane.
Tu smo bez previše komplikacija iznajmili bicikle (12 eura za šest sati) i krenuli na vožnju.
Na priloženoj mapi može se videti cela naša putanja, trudio sam se da se što više zanimljivosti vidi uz kraća ili duža zadržavanja radi fotografisanja itd.
Spomenuh Tromostovlje, idealnu polaznu tačku za razgledanje grada.
Radi se o jednom od najprepoznatljivijih simbola Ljubljane, delu čuvenog arhitekte Jožeta Plečnika.
Središnji kameni most podignut je 1842. godine, a Plečnik mu je između 1929. i 1932. godine dodao dva bočna mosta namenjena pešacima, čime je nastala ova jedinstvena celina.
Inače, reč je o arhitekti koji je presudno oblikovao modernu Ljubljanu, dajući joj prepoznatljivu arhitektonsku celinu u kojoj se istorijski izgled grada skladno povezuje sa njegovim originalnim rešenjima.
Njegov opus je toliko važan da je Plečnikova Ljubljana 2021. godine upisana na UNESCO listu svetske baštine.
Mi smo krenuli u suprotnom pravcu od Tromostovlja ka Mestnom trgu.
To je jedan od najstarijih delova Ljubljane, kojim dominira elegantno zdanje Gradske kuće (Mestna hiša), sedište gradske uprave i jedno od najpoznatijih istorijskih zdanja u centru grada.
Nastavljajući dalje, stigli smo do Starog trga, slikovitog prostora sa nizom starih kuća, prodavnica i ugostiteljskih lokala, koji predstavlja prirodan nastavak istorijskog jezgra Ljubljane.
Da ne bude zabune – pojam trga u Ljubljani (Sloveniji) nema isto značenje kao kod nas pa se njime ne označava samo trg u klasičnom smislu te reči, nego se naziv „trg“ sreće i u nazivima ulica i prostora istorijskog jezgra.
Na kraju Starog trga izlazi se na mali Levstikov trg, prostor kojim dominira crkva svetog Jakova i koji predstavlja svojevrsnu vezu između starog gradskog jezgra i obale Ljubljanice.
Na mestu gde se „susreću“ Stari, Levstikov i Gornji trg nalazi se jedan od najstarijih javnih spomenika u Ljubljani – Marijin stub (Marijin steber), postavljen krajem 17. veka u čast pobede nad Turcima.
Taj mali trg jedno je od fotogeničnijih mesta u tom delu grada i moja obavezna „stanica“ prilikom zimskih šetnji.
Ima neke romantike i mistike u tim večernjim, snežnim šetnjama po ulicama tada skoro apsolutno pustog grada, a posebno je zanimljivo kada se na istom mestu nađeš u potpuno drugom godišnjem dobu sa potpuno drugačijom atmosferom.
Uz Ljubljanicu do Kongresnog trga
Preko Zoisove ceste napravili smo zaokret od 180° i krenuli na vožnju uz samu obalu Ljubljanice, na Gallusovom nabrežju.
Ova rečica, jedan od simbola Ljubljane, dugačka je 41 km, nastaje iz više kraških izvora i podzemnih tokova kod Vrhnike, a uliva se u Savu kod Podgrada.
Ljubljanicu smo prešli preko Šuštarskog (Obućarskog) mosta, koji je ime dobio po obućarima i kožarima koji su nekada imali svoje prodavnice i radionice u ovom delu Ljubljane.
Obućara i kožara više nema, a uz Ljubljanicu ređaju se restorani, kafići, klubovi, suvenirnice, male prodavnice itd.
Most je delo, a koga drugog do Jožeta Plečnika…
Kao što u Barseloni, kada ugledate neko zanimljivo i moćno zdanje, sa velikom verovatnoćom iza njega stoji Gaudi, tako je i u Ljubljani – gde god naiđete na neko posebno arhitektonsko rešenje, velika je verovatnoća da je u priči Plečnik.
Idemo mi dalje, sledi vožnja sa druge strane reke i dolazak na Kongresni trg, jedan od najvažnijih i najlepših gradskih trgova.
Okružen je značajnim zdanjima kao što su Univerzitet u Ljubljani i Slovenska filharmonija, a u njegovom središtu je park Zvezda.
Ispod njegove površine napravljena je parking-garaža, koja je rešenje za one koji bi autom došli maksimalno blizu samog centra grada.
Prvi krug smo zatvorili spustivši se do Prešernovog trga, koji se nalazi sa druge strane Tromostovlja odakle smo krenuli na vožnju.
Centralni, najpoznatiji i „najživlji“ ljubljanski trg, oblikovan je i popločan sredinom 19. veka.
U njegovom središtu je spomenik najvećem slovenačkom pesniku Francu Prešernu, a prepoznatljivost prostoru daje upečatljiva crvena fasada franjevačke crkve Marijinog Navještenja.
Na trgu smo zatekli jednu neobičnu pojavu – kiša je padala iz „vedra neba“ i to samo u prečniku od dvadesetak metara, što je izazvalo nevericu, čuđenje i smeh okupljenih turista.
A zapravo se radi o vešto koncipiranoj umetničkoj instalaciji „Područje sa sopstvenim vremenom“, čiji je autor ljubljanski umetnik Zmago Modic.
Voda se raspršuje iz posebnih mlaznica iznad trga pa prolaznici imaju utisak da su ušli u kratki letnji pljusak.
Preko Trga republike do Tivolija
Nakon osveženja nastavili smo dalje ulicama Čopovom i Cankarjevom sve do raskrsnice sa Župančićevom, gde smo skrenuli levo u pravcu Trga republike.
Na pomenutoj raskrsnici nalazi se prelepo zdanje Slovenskog narodnog gledališča Drama, centralnog slovenačkog dramskog pozorišta čija tradicija seže do 1867. godine, dok je današnja zgrada podignuta krajem 19. veka u duhu neorenesanse i historicizma.
Ubrzo stižemo do Valvasorjevog parka, koji je oivičen zgradama Narodnog i Prirodnjačkog muzeja sa zapadne strane, zdanjem Državnog zbora Republike Slovenije (slovenački parlament) sa istočne strane, dok se sa južne strane izlazi na ogroman Trg republike, koji svojim monumentalnim betonskim zdanjima, širokim otvorenim prostorom i pomalo hladnom arhitekturom jasno odaje vreme socijalizma u kojem je nastao.
U parku se nalazi spomen-grobnica slovenačkih narodnih heroja iz II svetskog rata, među kojima je najpoznatije ime Edvarda Kardelja.
Nas su kao male pionire u školi učili da je najvažniji čovek u našoj Jugoslaviji nakon druga Tita upravo drug Kardelj.
Sećam se da smo na crno-belom televizoru u učionici „produženog boravka“ gledali direktan prenos njegove sahrane, jednog dalekog februara 1979.
Bilo mi je neobično kako to da se neko sahranjuje u parku, a ne na groblju, a vrlo brzo, već tokom naredne „škole u prirodi“ koju smo imali na Bohinju, posetili smo njegov grob.
Svašta mozak pamti…
Vraćamo se na Cankarjevu cestu, koja vodi ravno do parka Tivoli, koji je bio naše odredište za malo duže zadržavanje.
Usput su još dva zanimljiva zdanja – zgrada Narodne galerije Slovenije i pravoslavna Crkva Svetih Ćirila i Metodija.
Odmah uz crkvu je kompleks SPC, koji ima dve prezentacijske dvorane, apartmane itd, a upamtio sam ga po jednoj uspešnoj prezentaciji turističke ponude AP Vojvodine za slovenačke turističke novinare, agencije itd.
Park Tivoli je najveći i najpoznatiji park u Ljubljani, smešten na samom rubu centra grada.
Predstavlja savršenu oazu zelenila, rekreacije i kulture, omiljenu kako među lokalnim stanovništvom, tako i među posetiocima.
Ovaj deo našeg ljubljanskog „lutanja“ mi je bio najzanimljiviji jer sam i ja konačno video nešto novo.
Do tada sam, što se tiče parka Tivoli, samo prošetao njegovim najpoznatijim delom – glavnim šetalištem (Jakopičevo šetalište) koje vodi do dvorca Tivoli, a sada smo se provozali kroz ceo park i posetili Muzej novije istorije Slovenije.
Jakopičevo šetalište (Jakopičevo sprehajališče) je glavna šetačka staza u parku koja povezuje dvorac Tivoli sa središtem grada.
Šetalište je poznato kao stalna otvorena galerija na kojoj se često postavljaju velike umetničke i fotografske izložbe na otvorenom.
Slikoviti Dvorac Tivoli (Tivolski grad) je smešten na brežuljku do koga vodi blag, ali istovremeno permanentan uspon pa nisam uspeo celu trasu skroz da „ispedaliram“ 😊
U prostoru dvorca danas je smešten Međunarodni grafički likovni centar.
Na drugom kraju parka, odmah uz poznatu sportsku halu „Tivoli“, nalazi se Muzej novije istorije Slovenije (Muzej novejše in sodobne zgodovine Slovenije).
I muzej je smešten u zgradi nekadašnjeg dvorca – Cekinov grad, prelepa barokna palata izgrađena polovinom 18. veka.
Muzej predstavlja naslednika muzeja posvećenog narodnom oslobođenju i revoluciji koji je otvoren 1952, a današnji naziv i sadržaj postavke formiran je nakon njegovog spajanja sa Muzejom slovenačkog osamostaljenja.
Stalna postavka nosi naziv „Slovenci u 20. veku“ i na pristupačan i interaktivan način vodi posetioce kroz ključne istorijske događaje: Prvi svetski rat i život u Kraljevini SHS, okupaciju, stradanja i otpor tokom Drugog svetskog rata, period socijalističke Jugoslavije i privredni razvoj, raspad zajedničke države, put ka samostalnosti i ulazak Slovenije u Evropsku uniju.
Meni kao svedoku jednog perioda svakako je deo posvećen životu u Jugoslaviji bio najzanimljiviji.
Verovatno je najjednostavnije taj osećaj nazvati „jugonostalgijom“ – nemam ništa protiv.
Meni je vreme kada smo živeli u jednoj državi bilo najlepši i najbezbrižniji period života.
Većini ljudi sećanje na sopstveno detinjstvo i mladost izaziva pozitivne i nežne asocijacije, no u ovom slučaju, barem kod mene, nije samo to.
To je bilo vreme sa puno više ljubavi, druženja, bezbrižnosti, ljudi su bili opušteniji i pre svega – normalniji.
Najtužniji segment svakako je onaj koji se ticao potpuno bespotrebnog desetodnevnog rata u junu 1991, a sa neskrivenom zavisti sam ispratio deo izložbe posvećen munjevitom pretvaranju slovenačkog društva u modernu, naprednu evropsku zajednicu.
Najveći kvalitet postavke je taj što istoriju ne prikazuje samo kroz suve političke činjenice, već kroz lične priče, sudbine, predmete iz svakodnevnog života, pisma, fotografije i autentičnu odeću običnih ljudi.
Pauza za ćevape i povratak starim putevima
Vozeći se od muzeja natrag ka centru grada prošli smo pored brojnih sportskih i ugostiteljskih objekata u parku, svega tu ima, od bazena, teniskih i košarkaških terena, trim-staza itd.
Prva sportsko-rekreativna oaza.
Konačno je došlo vreme za ozbiljnu pauzu i malo gastronomskog užitka.
Iako se moji ljubljanski drugari verovatno zgroze nad mojim izborom restorana, ćevabdžinica Sarajevo ’84 – smeštena na uglu Nazorjeve ulice i Slovenske ceste u samom srcu grada – moja je nezaobilazna i redovna stanica.
Možda bi ovom prilikom ja nešto i promenio, ali je Dario insistirao da idemo upravo tamo – ostao mu je upečatljiv utisak od prethodne naše posete Ljubljani.
Nisam nikada bio toliko sofisticiran gastronom da bih bio kvalitetan sagovornik u diskusijama na temu gde su najbolji ćevapi, šta je original i šta nije itd.
U svakom slučaju, ovi ljubljanski su odlični, no ovde glavnu ulogu igra ambijent – podrum restorana je pravi mali vremeplov.
Kada uđete u podrum restorana imate utisak da ste ušli u pravi vremeplov koji vas je odveo direktno u Sarajevo i to u njegovu najslavniju godinu – 1984. u vreme čuvene Zimske olimpijade.
Ovaj put smo se odlučili za spoljašnju varijantu i uživali u debeloj hladovini koju nad Nazorjevom ulicom pravi poznati ljubljanski hotel „Slon“.
Nakon ručka smo se vratili do obližnjeg Prešernovog trga i odatle se provozali Trubarjevom cestom, još jednom ulicom iz mojih, sada već davnih, zimskih ljubljanskih šetnji.
Ova ulica vodi direktno od centra grada ka hotelu „Park“ koji je deset godina bio naša „baza“.
Dakle, svake godine, ushićen zbog ponovnog susreta, u šetnju gradom kretao sam ovom preslatkom ulicom prepunom malih restorana, kafića, prodavnica itd.
Ovaj put smo se provozali do suprotne strane Zmajevog mosta u odnosu na našu polaznu tačku i kroz Petkovškovo nabrežje uz Ljubljanicu, vratili se do Tromostovlja, razdužili bicikle i završili ovo predivno „lutanje“.
Dan je bio poprilično odmakao, a nas je čekala još nabavka i vožnja do Kranja, u kome smo prenoćili kod naših dragih prijatelja.
Šta reći na kraju…
Šta reći na kraju…
Ljubljana nas je i ovog puta, kao i svaki put do sada, iznova oduševila.
Možda je upravo u tome njena najveća čar – svaki put kada joj se vratim, otkrijem neki novi ugao, neku novu ulicu, zgradu, park ili priču, a istovremeno imam osećaj da sam ponovo stigao negde gde se odavno osećam kao kod kuće.
To je grad koji nije ni prevelik ni premali, dovoljno živ da se u njemu stalno nešto događa, a opet dovoljno miran da čovek može normalno da živi. Grad po meri normalnog čoveka.
Grad u kome možete biciklom da stignete gotovo svuda, da za nekoliko minuta iz užurbanog centra uđete u zelenilo Tivolija, da sednete pored Ljubljanice, prošetate starim ulicama ili jednostavno sednete u neku od kafanica i posmatrate grad kako živi.
I možda će nekome zvučati čudno, ali posle svih ovih godina, kada god sam u Ljubljani, uhvatim sebe kako razmišljam da bih sebe sasvim lako mogao da zamislim da živim upravo ovde.
A možda je to i najbolji dokaz koliko mi je ovaj grad prirastao za srce.
