by Ovo leto je, između ostalog, obeležilo i Svetsko prvenstvo u fudbalu, pa ću i ovaj blog započeti u tom stilu.
Naša kamperska turneja imala je dva izuzetno kvalitetna poluvremena – prvo na Bohinju, a drugo u Medulinu, u Istri.
Turneja bi se, slobodno, mogla nazvati i „Putevima mog detinjstva“…
Pauzu između ta dva poluvremena, odnosno putovanje između ove dve predivne destinacije, iskoristili smo na najlepši mogući način – obišli smo veličanstvenu dolinu reke Soče.
Kada sam pravio plan i istraživao šta je minimum onoga što je lepo i zanimljivo u ovom delu Slovenije, a što bi obavezno trebalo videti, shvatio sam da je jedan dan proputovanja premalo i da ćemo morati negde usput i da prenoćimo kako bismo sve uspeli da obiđemo.
O svemu što smo u ta dva dana videli napisaću posebne priče, a ovde ću samo napomenuti da nam je maršruta prvog dana bila: Bohinj – Planica – prevoj Vršič – izvor Soče – Velika korita Soče – Bovec – slapovi Virje i Boka – Podbela (Kobarid).
Drugi dan započeli smo odlaskom u Italiju i posetom fenomenalnom Cividale del Friuliju, a potom smo obišli slap Kozjak, Kobarid i Tolminska korita, da bismo oko 19 časova počeli sa širenjem šatora na jugu Istre…
Zašto baš Kobarid?
Kada se okvirno izračunaju potrebno vreme za obilaske, broj željenih odredišta, kilometraža i ostali detalji, Kobarid i njegova okolina nametnuli su se kao logičan izbor za predah i noćenje.
U praksi je to ipak bilo malo teže realizovati – broj adekvatnih smeštajnih objekata veoma je mali, a broj onih koji su cenovno prihvatljivi još i manji.
Tako smo završili u malom selu Podbela, desetak kilometara istočno od Kobarida, gde smo beskrajno uživali u spokojnoj atmosferi i izuzetno kvalitetnom smeštaju.
Mali gradić velike istorije
Kobarid je gradić sa jedva nešto više od 1.000 stanovnika (cela opština ima oko 4.000), koji se nalazi na severozapadu Slovenije.
Od većih mesta u dolini Soče, Bovca na severu i Tolmina na jugu, udaljen je gotovo podjednako – oko dvadesetak kilometara.
Od Ljubljane je udaljen oko 120 kilometara, a od Trsta oko 100 kilometara.
Rekoh ranije da je italijanska granica veoma blizu – Cividale del Friuli, gradić pod zaštitom UNESCO-a, udaljen je svega 27 kilometara, dok je do Udina rastojanje oko 45 kilometara.
Najpoznatija prirodna i turistička atrakcija u njegovoj blizini svakako je fenomenalni slap Kozjak u dolini Soče.
Ono po čemu je Kobarid svetski poznat ipak nije tako idilično…
Kobarid i jedan od najkrvavijih frontova Prvog svetskog rata
Naime, u okolini ovog idiličnog alpskog gradića nalazio se, tokom Prvog svetskog rata, deo čuvenog Soškog fronta (Isonzo Front), jednog od najkrvavijih planinskih ratišta u istoriji ratovanja.
Kada je Italija 1915. godine ušla u Prvi svetski rat na strani sila Antante, otvoren je Soški front, dug oko 90 kilometara, koji se prostirao od Julijskih Alpa do Jadranskog mora.
Tokom nešto više od dve godine na ovom prostoru vođeno je čak dvanaest velikih bitaka na Soči, u kojima je učestvovalo više od dva miliona vojnika.
Najveći deo borbi odvijao se u gotovo nemogućim uslovima – na strmim planinskim padinama, među stenama, u rovovima uklesanim u kamen i na vrhovima višim od 2.000 metara.
Mnogo više vojnika stradalo je od granata, lavina, hladnoće, bolesti i gladi nego u klasičnim jurišima.
Kobarid je ušao u svetsku istoriju zahvaljujući Dvanaestoj bici na Soči, poznatoj i kao Bitka kod Kobarida ili Bitka kod Kaporeta (Battle of Caporetto).
U oktobru 1917. godine austrougarske i nemačke snage izvele su iznenadnu ofanzivu koristeći nove taktike infiltracije, snažnu artiljerijsku pripremu i bojne otrove. Italijanska vojska pretrpela je težak poraz i bila je primorana na povlačenje više od 150 kilometara, sve do reke Piave.
Ova bitka smatra se jednom od najvećih vojnih pobeda Centralnih sila u Prvom svetskom ratu.
Upravo zbog tog burnog dela svoje istorije, Kobarid je danas jedno od najznačajnijih mesta sećanja na Prvi svetski rat u Evropi.
A mesta za sećanje u ovim krajevima ima i previše, no za ljubitelje istorije nezaobilazna tačka u samom Kobaridu jeste Kobariški muzej.
Kobariški muzej – priča o ljudima, a ne o ratu
Kobariški muzej smešten je u staroj Mašerovoj kući u centru grada i danas važi za jedan od najznačajnijih muzeja posvećenih Prvom svetskom ratu u Evropi.
Muzej je otvoren 1990. godine, a već tri godine kasnije dobio je prestižnu Nagradu Saveta Evrope za najbolji evropski muzej, što dovoljno govori o kvalitetu njegove postavke.
Poseta muzeju, osim elementarne edukativne funkcije, može da posluži i kao idealan predah od vreline dana i brojnih turističkih i adrenalinskih aktivnosti koje posetioci masovno upražnjavaju u ovim krajevima.
Postavka nije zamišljena kao klasičan vojni muzej pun oružja i uniformi, već kao priča o ljudima i njihovom stradanju.
Posetu smo započeli gledanjem izuzetno zanimljivog dokumentarnog filma, a nakon toga krenuli u razgledanje dvanaest tematskih prostorija.
Postavka je izuzetno bogata i sadrži originalne uniforme i naoružanje svih vojski koje su ratovale na Soškom frontu, lične predmete vojnika, dnevnike, pisma i fotografije, makete planinskih položaja, rekonstrukcije rovova i pećina, kao i multimedijalne prezentacije i dokumentarne filmove.
Na mestima sa ovakvim sadržajem uvek se iznova zapitam šta to tera ljude da hiljadama godina istrajavaju u ovakvom besmislenom satiranju sebe samih i ljudske civilizacije.
Šta još treba da se dogodi, koja vrsta spoznaje, da se čovečanstvo okrene potpuno drugačijem načinu razmišljanja, funkcionisanja i planiranja budućnosti?
Sa svoje strane, Kobariški muzej se pobrinuo da osnovna poruka njegove postavke ne bude veličanje pobednika, nego ukazivanje na sav besmisao rata i nesagledivu tragediju koju je doneo.
U muzeju se može videti i fotografija Ernesta Hemingveja, čuvenog američkog pisca koji je kao dobrovoljac Američkog Crvenog krsta učestvovao u završnim fazama Prvog svetskog rata, obavljajući dužnost vozača ambulantnih kola na italijanskom frontu.
Tom prilikom bio je teško ranjen, a iskustva koja je stekao tokom rata poslužila su mu kao inspiracija za jedan od njegovih najpoznatijih i najčitanijih romana, „Zbogom oružje“.
Ipak, Hemingvej nije bio učesnik borbi u dolini Soče, jer je na italijanski front stigao u leto 1918. godine, kada je linija fronta već bila pomerena duboko unutar teritorije današnje Italije, nakon Bitke kod Kaporeta i povlačenja italijanske vojske do reke Piave.
Jedan deo izložbe u muzeju predstavlja istoriju ovih krajeva i Slovenije nakon Prvog svetskog rata, sa akcentom na narodnooslobodilačku borbu, na koju su ovde izuzetno ponosni, svakodnevni život u Jugoslaviji i period osamostaljenja Slovenije.
Spomen-kosturnica na brdu Gradič
Surovi ratni dani, prikazani sa velikom količinom muzejske kreativnosti, u potpunoj su suprotnosti sa opuštenom i mirnom atmosferom na ulicama ovog šarmantnog gradića, kroz koji smo kratko prošetali do parkiranog Golfa, sa kojim smo se uputili na brdo Gradič, koje se nalazi neposredno iznad centra.
Centralno mesto na ovom fantastičnom vidikovcu, sa kog puca pogled na mesto, okolne planine i dolinu Soče, zauzima monumentalna Spomen-kosturnica italijanskih vojnika poginulih u Prvom svetskom ratu.
U kružnim kamenim terasama i centralnoj crkvi Svetog Antona počivaju posmrtni ostaci 7.014 italijanskih vojnika, od kojih su mnogi ostali neidentifikovani.
Na zidovima su uklesana imena identifikovanih vojnika, dok se u kriptama nalaze posmrtni ostaci hiljada nepoznatih.
Kompleks je izgrađen 1938. godine, a lično ga je na svečanoj ceremoniji otvorio Benito Musolini.
Ukratko, klasična populističko-propagandna zloupotreba istorije u svrhu homogenizacije kao pripreme za novi rat.
Viđeno sto puta i aktuelno do dana današnjeg.
Srećom, ovo mesto je danas za svakog normalnog čoveka podsetnik na surovu prošlost i svojevrsno upozorenje da se nešto slično nikada ne ponovi.
A pogled je za pamćenje…
Put mira
Kobarid je danas i jedno od središta projekta Put mira (Walk of Peace), međunarodne istorijsko-turističke rute koja povezuje nekadašnje rovove, bunkere, vojne staze, pećine, muzeje i vojna groblja duž nekadašnjeg Soškog fronta.
Na brojnim lokacijama oko grada i danas se mogu obići obnovljeni rovovi, artiljerijski položaji, pećine uklesane u stenama i ostaci vojnih puteva kojima su vojnici dopremali municiju i hranu.
Projekat ima za cilj da sačuva ovo istorijsko nasleđe, ali i da promoviše mir kao najvažniju pouku jednog od najkrvavijih poglavlja evropske istorije.
Za kraj
Poseta Kobaridu nije samo još jedan izlet kroz prelepu prirodu doline Soče – to je putovanje koje podjednako ispunjava ljubitelje istorije, planina i putovanja, ali i podseća koliko je mir dragocen i koliko je važno da tragedije poput onih sa Soškog fronta zauvek ostanu samo deo istorije.
