by Kako nazvati putovanje u trajanju od 42 sata, koje je podrazumevalo dve noći provedene u autobusu, gotovo 2.000 pređenih kilometara i celodnevno planinarenje na Dolomitima?
Ludost?
Mučenje?
Avantura?
Pretpostavljam da bi se ogromna većina opredelila za neki od prva dva ponuđena odgovora. Ipak, nakon svega doživljenog, upravo će treći odgovor ostati u našem sećanju kao trajna asocijacija na ovaj prelepi junski vikend.
Posle prošlogodišnjeg veoma pozitivnog iskustva sa agencijom, odnosno planinarskim udruženjem Hiking Srbija, i fantastičnog programa koji je obuhvatio planinarenje i obilazak najatraktivnijih predela Ligurijske obale, odlučio sam da im ponovo poklonimo poverenje.
U skladu sa savremenim dobom, u kojem ljudi imaju sve manje vremena i novca, ova ekipa kreativnih ljudi osmislila je mnoštvo veoma zanimljivih i atraktivnih vikend-programa na različitim destinacijama – od Italije i Austrije, preko zemalja bivše Jugoslavije, pa sve do Rumunije i Bugarske.
Računali su na to da su entuzijazam, volja i želja za putovanjima ljudi sa ovih prostora motiv koji nadjačava mnoge prepreke. I bili su u pravu.
Pun autobus planinara i rekreativaca krenuo je iz Novog Sada i Beograda tog poslednjeg prolećnog petka ove godine ka italijanskim Alpima.
Glavna destinacija – Sećeda, čuveni grebenski vrh na fascinantnim Dolomitima!
Kažu da sreća prati hrabre (ja bih dodao – i uporne), a to se na ovom putovanju pokazalo kao potpuno tačno.
Osnovni preduslov da bi avantura ostala upamćena po dobrom – lepo vreme – bio je u potpunosti ispunjen.
Prelep sunčan dan, možda na momente i previše topao, bio je idealan za susret sa tom neopisivom lepotom.
Prelazak preko granica protekao je idealno, posebno ako se ima u vidu da se radilo o petku i početku letnje turističke sezone. Tome su, pre svega, doprineli snalažljivost i iskustvo vozača, za koje takođe možemo imati samo reči hvale.
Granicu Evropske unije prešli smo na prelazu Šid/Tovarnik, kako prilikom odlaska, tako i prilikom povratka.
Bili smo jedini autobus, a proces EES kontrole, uprkos svoj očekivanoj gnjavaži, tekao je neuobičajeno brzo.
Vodički tandem Vuk i Aleksa bio je savršen – mirni, susretljivi i odlično organizovani mladi ljudi koji su imali strpljenja i razumevanja za svakog pojedinca u tako velikoj grupi.
Ne pamtim kada sam poslednji put putovao sa normalnijom ekipom potpuno nepoznatih ljudi, među kojima se niko nijednim svojim potezom ili gestom nije isticao po bilo čemu lošem.
Da, nažalost, živimo u vremenu i na mestu gde je biti normalan postalo nešto što se sa divljenjem posebno ističe.
A gde smo se mi to zapravo zaputili?
Glavni cilj bila nam je Sećeda – spektakularni planinski greben i vidikovac podno istoimenog vrha (2.519 metara), koji se nalazi u zapadnim Dolomitima, u Južnom Tirolu (Alto Adige), u oblasti Val Gardena.
Ne znam da li je to najbliži, ali je svakako najbrži put do tamo – vožnja kroz Hrvatsku i Sloveniju, zatim prolazak kroz tunel Karavanke i nastavak putovanja kroz Austriju.
Od austrijsko-italijanske granice, koju, iskreno, nisam ni primetio, do mesta Santa Cristina, naše polazne tačke, ima tačno 100 kilometara.
Međutim, vozeći se kroz predele ispunjene zelenim pašnjacima, gustim borovim šumama, bezbrojnim veličanstvenim vrhovima i ušuškanim alpskim seocima, tu kilometražu čovek uopšte ne doživljava kao problem.
Naprotiv, poželi da put traje što duže.
Ovaj deo Evrope oduvek mi je bio najdraži i uvek sam ga doživljavao kao nešto najlepše što sam imao priliku da vidim.
Veliki deo te emocije potiče iz detinjstva, koje je bilo ispunjeno putovanjima upravo kroz ove krajeve. Odlazeći u posetu rodbini koja je živela na jugu Nemačke, svake godine smo birali neku drugu maršrutu približne kilometraže i svaki put se iznova divili očaravajućoj lepoti prirode. Tada nisam mogao ni da pretpostavim da će mi se upravo ti prizori toliko duboko urezati u sećanje.
Posebno mesto u tim uspomenama zauzima sedmodnevno zimovanje od pre dve decenije u Cortini d’Ampezzo, gradu koji s pravom nosi nadimak „kraljica Dolomita“.
Sve u svemu, bio je ovo svojevrstan susret sa „starom ljubavi“.
Zašto je Sećeda toliko posebna?
O Sećedi se na internetu mogu pronaći brojni putopisi i blogovi i teško da će se naći ijedan koji u njenom opisu ne koristi superlative poput „najlepši vrh“, „najlepši pogled“, „najlepši vidikovac“ i slično.
Sve je, naravno, stvar ličnog doživljaja zasnovanog na iskustvu, a moje kaže da su, zapravo, celi Dolomiti – „naj“.
Sam plato, odnosno greben Sećede, zaista spada među najfotografisanije motive Dolomita, planinskog masiva koji se nalazi pod zaštitom UNESCO-a.
Mesto na kojem se planinska livada naglo pretvara u strme litice izgleda toliko spektakularno da divljenju i fotografisanju na licu mesta jednostavno nema kraja.
Uspon iz Santa Cristine
Postoje dve opcije za uspon na Sećedu – „naša“, iz pomenute Santa Cristine, i druga, sa suprotne strane grebena, iz mesta Ortisei.
Planinarske staze približno su iste dužine, a u pojedinim reportažama pročitao sam da je ova iz Ortiseija ipak nešto manje zahtevna, kao i da je samo mesto znatno živahnije od Santa Cristine.
Nikad ne reci nikad – možda jednom proverimo koliko je ta informacija tačna. 😊
Autobus smo ostavili na velikom parkingu na najnižoj tački Santa Cristine, a odatle pa sve do vrha uspon je bio neprekidan. Upravo je to ono što ovu, ne tako dugu stazu, čini prilično zahtevnom, barem u mom slučaju.
Santa Cristina se nalazi na nadmorskoj visini od 1.430 metara, dok je plato Sećede gotovo 1.000 metara viši.
Ukupna dužina staze kojom smo se penjali bila je oko osam kilometara, dok je povratak bio nešto duži, jer se nismo vraćali istom putanjom (osim poslednja tri kilometra).
Samo mesto je tipično alpsko – lepe jednospratne drvene kuće sa balkonima prepunim cveća, šarmantni pansioni i mali hoteli, nekoliko restorana i picerija, uz mirnu i opuštenu atmosferu.
Ovde, osim izletnika i planinara, odsedaju i skijaši, jer je Sećeda deo velikog i svetski poznatog ski-centra Val Gardena.
Peške ili žičarom?
Nakon pola sata penjanja napustili smo mesto i stigli do velikog proplanka na kojem se nalazi početna stanica gondole, koja je nekim našim drugarima delovala kao primamljiva opcija za uštedu energije i smanjenje ukupnog napora. 😊
Naime, do samog vrha može se stići kombinacijom gondole i četvoroseda, s tim da se mnogi koji žele da planinare, ali procene da nemaju dovoljno snage za ceo uspon, opredeljuju za kombinaciju vožnje gondolom i pešačenja završnog dela staze.
Inače, korišćenje ovih žičara za jednokratne, izletničke vožnje svuda u Alpima je neshvatljivo skupo, posebno kada se uporedi sa cenom višednevnih ski-pasova na istim destinacijama.
Konkretno, ako neko uopšte ne želi da pešači, za povratnu kartu za gondolu i povratnu kartu za žičaru moraće da izdvoji neverovatnih 75 evra.
Skupo zadovoljstvo za svega nekoliko minuta vožnje…
Mi smo, naravno, hrabro nastavili dalje, ali smo, s obzirom na popriličnu vrućinu koja nas je pratila, vrlo brzo shvatili da, osim fizičkog napora, glavni problem postaje voda.
Kombinacija vrelog sunca i konstantnog uspona uzrokuje ogromnu potrošnju vode i, koliko god da je ponesete – uvek je malo.
Stvar spasavaju usputni planinski izvori, kao i ugostiteljski objekti koji se uglavnom nalaze u drugom delu uspona, na strmoj padini ispod samog vrha.
Sama staza je većim delom makadamska, a ponegde i betonirana (ozbiljna terenska vozila mogu da se popnu gotovo do samog vrha), ali se može hodati i pored nje, preko trave.
Uspon kroz alpske livade
Na našem usponu smenjuju se prizori zelenih alpskih livada i pašnjaka, poneka stara planinska farma sa kravama, magarcima i konjima kao iz reklama za Milka čokoladu 😊, dok hlad šuma lagano iščezava sa dostizanjem većih nadmorskih visina.
Pauze su česte i duge. Hvalio sam naše vodiče i ranije u tekstu – svesni heterogenosti grupe, kako u starosnom, tako i u kondicionom smislu, turu su prilagodili baš svakome.
A svesni su i činjenice da je priroda sa svakim pređenim metrom sve lepša i da kod svih nas izaziva potrebu za ogromnim brojem klikova na fotoaparatima i telefonima.
Jednostavno, čovek ne zna na koju stranu pre da pogleda – sve je toliko impresivno, priroda u svom najlepšem izdanju.
Ima vremena i za „droniste“. Dario je brinuo da li će, zbog tempa kojim se krećemo, stići da na miru sve to zabeleži iz „ptičje perspektive“.
Iz priloženog se vidi odgovor na tu njegovu bojazan. 😊
Naravno, sa visinom i pogled postaje sve spektakularniji. Moćni planinski vrhovi postaju sve dominantniji, doline sve udaljenije, dok pogled na sela u njima podseća na onaj koji se pruža kroz prozor aviona.
Planina koja okuplja ceo svet
Sećeda je svetski poznato odredište i veoma posećena planina. Usput smo sretali ljude iz svih krajeva sveta. Po govoru sam najčešće prepoznavao Amerikance, Čehe (večite predvodnike u avanturizmu), Nemce i Austrijance, a bilo je i poprilično „naših“.
Iako smo se nalazili u Italiji, italijanski jezik sam čuo veoma retko.
Južni Tirol ima svoju bogatu i tešku istoriju, o kojoj ovde nećemo detaljisati (za to je bolje čitati Hemingveja). Činjenica je da je ovo kraj sa većinskim nemačkim govornim područjem, pa su gotovo svi natpisi dvojezični, a neretko i isključivo na nemačkom jeziku.
Poslednji metri do vrha
Nikako stići do vrha… Grupa se pred kraj uspona prilično razvukla, a ja sam držao solidno začelje i, priznajem, poslednjih stotinak–dvesta metara jedva sam uspeo da pređem.
Što bi neki političari rekli – „predaja nije bila opcija“. 😊 Mada, moram priznati da je ta moja upornost potrajala mnogo duže nego što sam očekivao.
No, kada sam se konačno domogao cilja, sve muke su nestale.
Fotografije su mnogo bolja ilustracija doživljenog od mog amaterskog talenta za opise.
Još dok sam Sećedu posmatrao na fotografijama, a sada, evo, i uživo, prva asocijacija na taj neobični susret zelene planinske livade i oštrih krečnjačkih litica bili su škotski i irski morski grebeni koje smo toliko puta gledali u raznim filmovima. Taj iznenadni prelaz iz pitomog u surovo zaista ostavlja gotovo nestvaran utisak.
Na samom vrhu bilo je dosta ljudi, mada se ne može reći da je vladala neka nepodnošljiva gužva.
Drugari su rekli da se u lokalu najbližem vrhu nije moglo pronaći slobodno mesto, ali je izležavanje na travi, uz sendviče i grickalice, sa nestvarnim pogledom pred nama, svakako bilo idealna pauza.
Šetnja grebenom i početak silaska
Čitav plato Sećede prilično je dugačak. Mi ga nismo celog prošli – onaj deo uz same stenovite vrhove smo „preskočili“, a silazak započeli kod improvizovane naplatne kućice.
Naime, deo vlasnika privatnih poseda na ovom potezu samoinicijativno je uveo naplatu za prolazak preko njihovih pašnjaka, ali su lokalne vlasti reagovale i osporile tu inicijativu.
Rekoh ranije da smo za povratak koristili drugačiju stazu, koja se tek na samom kraju „poklopila“ sa onom kojom smo se popeli.
Dakle, ponovo smo imali priliku da uživamo u nečem novom i drugačijem, sa posebnim naglaskom na pauzu radi fotografisanja spektakularnih stena Piera Longa.
Radi se o vizuelno izuzetno atraktivnim krečnjačkim blokovima koji su se pre mnogo vekova odvojili od matičnog masiva.
Jedna stena je izdužena, nagnuta i sa zadnje strane delimično prekrivena travom, dok druga podseća na kameni toranj visok impresivnih 60 metara.
Zaslužena večera i neočekivano nevreme
Priznajem, poslednji sam pristigao do našeg malog mesta. Noge su me užasno bolele i bio sam potpuno iscrpljen, pa sam jedva dočekao trenutak kada ćemo negde sesti i okrepiti se posle tako intenzivnog dana.
S obzirom na to da nas je bilo mnogo, nismo svi uspeli da pronađemo mesto u istom restoranu, pa smo Dario i ja morali da uložimo dodatni napor u potragu za slobodnim stolom.
Na kraju smo se smestili u prijatnom ambijentu restorana Velù, gde smo uživali u više nego zasluženoj večeri i, pomalo šaljivo rečeno, „higijenskoj logistici“ toaleta. 😊
Da nismo u onoj klasičnoj Italiji, ponovo smo shvatili čim smo otvorili meni – ni traga ni glasa pici. Dario se odlučio za goveđi hamburger sa hrskavom domaćom slaninom, sosom od borovnice i lokalnim Fontal sirom, dok sam ja „rizikovao“ sa taljatelama sa komadićima divljači i sosom od vrganja.
Dakle, naglasak je na lokalnim proizvodima, a čini mi se da je i ostatak menija bio u istom duhu.
Ukusi su možda pomalo neobični, ali veoma dopadljivi, a porcije sasvim dovoljne, iako su „gladne oči“ u prvom trenutku mislile drugačije.
Cena hrane iznosila je 16 i 18 evra, dok je piće, tradicionalno, bilo prilično skupo. Taj trend, koji je poslednjih godina prisutan gotovo svuda, pomalo je frustrirajući.
Na povratku ka autobusu zadesilo nas je nevreme, toliko iznenadno i intenzivno da sam ostao potpuno zatečen.
U svoj toj ogromnoj količini kiše i leda uspeo sam čak i da se izgubim. 😊
Rezultat? Patike su se sušile tri dana po povratku kući.
Eto još jednog detalja koji će, siguran sam, vremenom prerasti u anegdotu za dugo pamćenje.
Na kraju, kada se podvuče crta, čovek shvati da se sa ovakvih putovanja ne vraća samo sa stotinama fotografija, već i sa uspomenama koje će ih zauvek nadživeti.
Jer Sećeda nije samo jedan od najlepših vidikovaca na Dolomitima. Ona je podsetnik da su najlepši pogledi najčešće nagrada za uložen trud, upornost i poneki trenutak kada pomislite da više ne možete napraviti ni korak.
A upravo su takvi trenuci oni zbog kojih se, pre ili kasnije, poželi da se ponovo krene na put.
