by Teško je zamisliti posetu Sarajevu, posebno ako se radi o „debitantima“, bez odlaska na jedno od najlepših i najpoznatijih izletišta u Bosni i Hercegovini.
Tokom prethodnih decenija nebrojeno puta sam, u različitim prilikama, posećivao ovo prelepo mesto, a sada sam odlučio da i ovu našu poslednju posetu zabeležim u vidu bloga.
Za uspomenu i dugo sećanje. 😊
U svojoj arhivi imam mnoštvo lepših fotografija nastalih tokom nekih ranijih prolećnih i letnjih dana, ali sam za ovu priliku odabrao jedan klasičan jesenji dan, kao dokaz da je na Vrelu Bosne uvek lepo – menjaju se samo boje…
Ovaj spomenik prirode (kako glasi njegova zvanična kategorija zaštite) nalazi se u sarajevskoj opštini Ilidža, u podnožju planina Igman i Bjelašnica.
Udaljen je svega petnaestak kilometara od Baščaršije, ali samo putovanje neretko zna da potraje zbog saobraćajnih gužvi – ipak je potrebno proći gotovo kroz ceo grad, u pravcu istok–zapad.
Reka Bosna, po kojoj je i država dobila ime, predstavlja najveći samostalni rečni sliv koji se u potpunosti nalazi na teritoriji Bosne i Hercegovine.
Od svog vrela pa do „susreta“ sa Savom kod Bosanskog Šamca prelazi put dug 273 kilometra.
Za razliku od mnogih reka koje nastaju spajanjem manjih vodotokova, Bosna izvire iz više desetina snažnih kraških vrela koja izbijaju ispod krečnjačkog masiva Igmana. Ti izvori se gotovo odmah spajaju u nekoliko rukavaca, a zatim formiraju reku Bosnu.
Voda je izuzetno bistra, hladna tokom cele godine i predstavlja jedan od najznačajnijih izvora pijaće vode za Sarajevo.
Iako izgleda potpuno čisto, posetiocima se uglavnom ne preporučuje da je piju direktno sa izvora.
Kada sam govorio o lokaciji sa koje se pristupa vrelu, prevashodno sam mislio na ulaz koji se nalazi uz sam park, u podnožju Igmana, no opcija dolaska iz pravca centra Ilidže može biti mnogo atraktivnija ako imate malo više vremena.
Čuvena Velika aleja, koja predstavlja 3,5 kilometra dug drvored platana i kestena, spaja centar ovog nekada slavnog termalnog lečilišta sa izvorom.
Tradicija vožnje kočijama, koja datira još iz austrougarskog perioda (kada je izgrađen najveći broj hotela, termalnih kupatila, ali i sama Velika aleja), živa je i danas i predstavlja svojevrsnu turističku atrakciju.
Nekako nikada nemamo dovoljno vremena niti se situacija „namesti“ da se i mi provozamo ovom predivnom alejom, pa ću ovde javno obećati samom sebi da ću prvom narednom prilikom ispraviti ovu „nepravdu“. 😊
Nedaleko od Vrela Bosne nalazi se čuveni Rimski most, podignut u 16. veku od kamena preuzetog sa ostataka rimskih građevina. U rimsko vreme ovde se nalazilo naselje poznato kao Aquae Sulphurae, čuveno po svojim termalnim izvorima.
Kasnije su Osmanlije, a potom i Austrougari, dodatno razvijali Ilidžu kao banjsko i izletničko središte, zbog čega i danas čitav kraj odiše jedinstvenim spojem prirode i istorije.
Tokom rata u Bosni i Hercegovini park je pretrpeo velika oštećenja.
Mnoga stabla posečena su za ogrev, infrastruktura je devastirana, a pojedini delovi bili su minirani.
Nakon rata usledila je višegodišnja obnova, tokom koje su obnovljeni mostovi, staze, drvoredi i parkovska infrastruktura, pa je Vrelo Bosne ponovo postalo jedno od omiljenih izletišta Sarajlija i turista.
Danas ovaj spomenik prirode obuhvata oko 603 hektara parkovskih površina, šuma, livada i vodenih tokova.
Ono što čitav ambijent čini toliko lepim i opuštajućim jeste činjenica da se voda nalazi svuda oko vas.
Jezerca, mali slapovi, bezbrojni rukavci, drveni mostići i ostrvca čine da ovaj susret sa prirodom ostane u dugom sećanju svakom posetiocu.
Naravno, tu su i šarmantni stalni stanovnici parka – labudovi, patke i ribice – koji dodatno upotpunjuju celokupan ugođaj.
Jedini ugostiteljski objekat na samom izvoru je restoran „Labud“, idealno mesto za predah, barem uz kafu, ako već ne uz nešto „ozbiljnije“.
Sećam se neke davne Begove čorbe, ćevapa, pa čak i pastrmke (ne znam da li je bila tamošnja), i nije bilo loše.
Ovu našu oktobarsku šetnju kroz park obeležile su najlepše jesenje nijanse žute i crvene boje, koje su predstavljale pravu protivtežu tmurnom nebu što je najavljivalo dolazak najdosadnijeg, bar u meteorološkom smislu, doba godine.
Treba reći da se, osim parkinga, naplaćuje i ulaz u sam park, što je posebna vrsta „balkanskog specijaliteta“ koja podjednako smeta i domaćinima i gostima.
Ne postoji primer da se bilo gde na prostoru bivše Jugoslavije naplaćuje ulaz u zaštićeno područje koje ima status spomenika prirode, pa je tako moj dragi sarajevski prijatelj rezignirano prokomentarisao:
„Vidiš ti, jarane, kakva smo mi zemlja kad moramo i ulaz u park da platimo!“
Ipak, koliko god neko imao zamerki na način upravljanja ovim zaštićenim područjem, one ne mogu umanjiti njegovu prirodnu lepotu.
Vrelo Bosne je mesto na kojem se vreme usporava. Zvuk vode, stoletna stabla, labudovi, mostići i beskrajno zelenilo stvaraju osećaj mira koji se danas retko gde može pronaći.
To nije samo jedno od najlepših izletišta u Bosni i Hercegovini, već i prostor u kojem priroda pokazuje svu svoju raskoš, bez potrebe za velikim rečima.
Zato, bez obzira na godišnje doba, gužvu ili cenu ulaznice, Vrelo Bosne ostaje biser koji vredi posetiti, mesto na kojem treba zastati, duboko udahnuti i jednostavno uživati. Verujem da će svako ko jednom prošeta njegovim stazama poželeti da mu se ponovo vrati.
