Kampovanje u zavičaju grofa Drakule

Kako je došlo do ove male egzotike sadržane u naslovu bloga?

Kao i sve dobre stvari u životu, sasvim slučajno.

Prvi put sam Rumuniju posetio u jesen, sada već daleke, 2002. godine, a to putovanje pod nazivom ‘’Velika Drakula tura’’, realizovala je novosadska turistička agencija ‘’Karpati’’.

Bila je to jedna veoma interesantna i sadržajna tura, idealna za početak upoznavanja Rumunije, te velike i prelepe zemlje.

Bio je to ujedno i najbolji mogući način za rušenje brojnih predrasuda koje je većina ljudi sa ex YU prostora gajila prema jednoj od najzatvorenijih i najsiromašnijih evropskih država iz vremena ‘’hladnog rata’’ i surove diktature Čaušeskovog režima.

Tokom tog putovanja obišli smo nekoliko gradova, nacionalnih parkova, te zamkova i dvoraca koji su indirektno ili direktno bili povezani sa životom i delom čuvenog vlaškog vladara Vlada III Cepeša, poznatijeg kao grof Drakula.

Naknadna upotreba njegovog lika u popularnoj literaturi (kasnije u filmu), iako bez ikakve podloge u relanim činjenicama, doprinela je da se za Transilvaniju, najveću oblast u Rumuniji, čuje širom sveta.

Ne sećam se više kako i zašto, no tokom tog putovanja ‘’preskočen’’ je čuveni, i u međuvremenu maksimalno ispopularizovani, dvorac u Hunedoari.

Kako je vreme prolazilo, sve više je rastao broj fotografija i reportaža iz ovog čarobnog zamka, što je, naravno, mene počelo sve više da ‘’kopka’’ i motiviše da osmislim neko naše ‘’lutanje’’ u te krajeve.

Problem se javio kada sam spoznao činjenicu da je ukupna razdaljina između Novog Sada i Hunedoare skoro 350 km, dakle predaleko i za vikend izlet, a o dnevnom da i ne govorimo.

Izučavajući Google mapu i okruženje Hunedoare, razmišljajući sa čime bi se poseta dvorcu mogla ‘’upakovati’’, koja prilika bi bila najzgodnija za realizaciju putovanja, uočio sam u neposrednom okruženju dvorca neko veliko jezero.

I, tako su krenule kockice da se sklapaju – fotografije jezera bile su mi sve interesantnije, na mapi sam registrovao nekoliko kampova, mi još nismo odlučili gde bi naše ovogodišnje kampovanje realizovali – i, to je bilo to!

Idemo u Transilvaniju da posetimo dvorac i ‘’probamo’’ naš novi šator na obali jezera Cincis (Činčiš), a šta još pride otkrijemo i vidimo, biće dobrodošao ‘’bonus’’.

Rekoh da je ukupna kilometraža oko 350 km, a put nas je vodio preko graničnog prelaza Srpska Crnja do Temišvara gde smo prenoćili i uživali u ovom prelepom banatskom gradu.

Idućeg dana, na putu do kampa, posetili smo tvrđavu iznad grada Deva i ‘’glavnu metu’’ putovanja, dvorac u Hunedoari, a sve navedeno će biti teme posebnih blogova.

Od Temišvara do mesta Soimus gde se silazi sa auto puta ima 150 km.

Radi se o glavnom rumunskom auto putu A1 koji od mađarske granice kod Arada ide skroz do Bukurešta.

Na deonici koju smo mi prošli fali 15 km do punog profila, tih dvadesetak minuta vozi se starim putem preko nekog planinskog prevoja.

Od pomenutog Soimusa koji je u blizini Deve, centralnog grada ove oblasti, do kampa ima 35 km.

Od ‘’servisnih informacija’’ treba reći da se vinjeta za sve puteve u Rumuniji kupuje na prvoj pumpi nakon granice i da joj je cena 7 eura za 10 dana.

Litra dizela je u trećoj sedmici juna bila 35 dinara jeftinija nego u Srbiji, a puno više od same cene me je oduševio kvalitet – sa istom količinom goriva prelazio sam 300 kilometara više nego sa dizelom sipanim kod nas.

Cincis (Činčiš) je veštačko jezero nastalo izgradnjom brane na reci Cema pre ravno 60 godina.

Površina mu je 867 ha, dubina i do 30 metara, a visina same brane je 48 metara.

Sa severne strane okruženo je gustom šumom i brežuljcima, dok se sa južne strane nalaze turistički objekti – pansioni, moteli, kampovi, kao i privatne kuće i vikendice.

Od tri kampa koje smo registrovali na mapi – Madalina, Aventura i Ledo, mi smo izabrali ovaj srednji (i u nabrajanju i na terenu) jer je po fotografijama delovao najubedljivije, a i komunikacija putem društvenih mreža najbrža (uz google prevodilac na rumunski 😊).

Na licu mesta smo ustanovili da Madalina nije ni radila, dok je Ledo, inače u neposrednoj blizini ‘’naše’’ Aventure, izgledao sasvim korektno.

Pretpostavljam da Aventura prvobitno i nije bila zamišljena kao kamp – njen središnji deo sačinjavaju bungalovi kojima je okružen bazen, dok su u produžetku prema jezeru ređaju bar, sanitarni čvor, prostor za roštilj, veliki i lepo uređen travnjak sa dvadeset kompleta natkrivenih, drvenih klupa i stolova, peščana i šljunkovita plaža.

Kao i većina gostiju, najveći deo dana provodili smo u delu sa natkrivenim klupovima i stolovima, tu smo pili i jeli, ”nahvatavali” wi fi signal i odatle odlazili na nepohodno osvežavanje u jezeru.

Prostor za kampovanje se nalazi na travnatim površinama levo i desno od opisanog centralnog dela.

Prvi utisak bio mi je da se radi o omiljenom vikend izletištu za ljude iz Hunedoare, jer prva dva-tri (radna) dana, u kampu skoro da (u bukvalnom smislu) nije bilo nikoga, možda u bungalovima par ljudi, ali što se tiče kamperista samo nas dvojica.

Za vikend se već situacija poprilično bila promenila, a broj kamperista drastično uvećao, s tim da sam uočio i goste koji su bili iz drugih država.

Dakle, radi se o ‘’kampu u pelenama’’, što je uočljivo po još nekoliko detalja, od kojih je nedostatak hladovine najznačajniji.

Samo jedan ili dva strujna ormarića su na raspolaganju, postoje samo dve sudopere i dva tuša ‘’na otvorenom’’ koji su u osnovi postavljeni za kupače na bazenu, pa će domaćini, ukoliko nameravaju ubuduće ozbiljnije da se posvete ovom segmentu svoje ponude, morati napraviti nekoliko dodatnih investicija.

Što se hladovine tiče, tek zasađeno mlado drveće iziskuje neko vreme da bi reprodukovalo prekopotrebnu zaštitu od sunca, koje je svake godine sve vrelije, čemu svi svedočimo.

Iako smo mi izabrali mesto za naš šator pored jedinog, malo većeg drveta koje je tokom popodneva pravilo kakvu – takvu hladovinu, ti su junski dani bili nepodnošljivo vreli, pa se u i oko šatora moglo boraviti tek kada sunce zađe.

Da se razumemo, pobrojani nedostaci nisu ni najmanje uticali na naše uživanje i pozitivne utiske koje smo poneli sa jezera i iz kampa, ali moram ih navesti za sve eventualno zainteresovane, da stvore jasnu sliku šta mogu da očekuju na licu mesta.

Cena za nas dvojicu, veći šator i strujni priključak bila je 20 eura na dan, što smatram skroz prihvatljivim.

U cenu ne ulazi kupanje u bazenu koje se dodatno naplaćuje, no zaista nema potrebe za tim pored čiste, bistre i tople jezerske vode koja nam je bila svakodnevno, višesatno utočište od jezivih vrućina.

WI–FI signal je dostupan u baru i na udaljenosti 20 -30 metara od njega, dobra stvar je što poručivanje hrane i pića nije obavezno, može se slobodno sesti i surfovati čak i sa svojim pićem, kafom itd.

Cene pića, sladoleda i ‘’fast foda’’  su povoljne i niže nego kod nas, a mene je posebno iznenadila činjenica da je pivo bilo jeftinije od sokova.

Inače, što se nabavake namirnica tiče, mi smo opsežniju kupovinu obavili još u temišvarskom ‘’Lidlu’’, a dodatno smo pazarili u Hunedoari u kojoj osim ‘’Lidla’’ postoje i drugi tržni centri tipa ‘’Kaufland’’, ‘’Spar’’ itd.

Moram ovde odati priznanje našem ručnom frižideru (ima priključke za napajanje strujom i u autu i na običan utikač) koji nas četvrtu godinu besprekorno služi uprkos nemilosrdnom eksploatisanju.

Jedan dan smo otišli i do hunedoarske pijace, gde smo u jednoj od mesara kupili fantastično meso za roštilj.

Uprkos velikoj vrućini, naša ‘’mini transilvanijska roštiljijada’’ bila je izuzetno uspešna i bogata tako da je preukusnog mesa bilo i za ručak i za večeru.

Kada spominjem Hunedoaru, moram reći da smo se veoma prijatno iznenadili gradom.

Uredan, čist, bez gužve i napetosti, široki bulevari sa puno cveća i zelenila, puno parking mesta koje se ne naplaćuju itd.

Baš kao što je Novi Sad izgledao pre jedno 40 godina…

Usled problema sa signalom na televizoru u kampu, kao pasionirani pratioci evropskog fudbalskog prvenstva, veliki ‘’ex YU derbi’’ između Slovenije i Srbije odgledali smo u jednom hunedoarskom kafiću, prijatnog ambijenta i pristojnih cena.

Ispostavilo se da je kafić idealno lociran, naime samo nekih 300 metara od njega nalazi se simpatični muzej vozića koji je svakako bio na listi planiranih destinacija, pa je poluvreme utakmice bilo taman za našu kratku vizitu.

Muzej predstavlja prezentaciju dela kolekcije čuvenog lokalnog reli vozača Valentina Banciua, čije ime i nosi.

Ovaj magični svet minijatura koji posetioci mogu da pogledaju sadrži samo 10% od 18 000 primeraka koje je tokom pola veka sakupio gospodin Valentin.

Maštovito i kreativno sa bezbroj sitnih detalja, idealno mesto kako za male tako i za velike dečake 😊

Prekoputa kafića pronašli smo odlično opremljenu prodavnicu ribolovačke opreme koja je bila od krucijalne važnosti mom mladom pecarošu.

No, ni tako dobra logistika nije bila od prevelike pomoći- iako se za jezero tvrdi da je bogato ribom, ulov sa obale našeg kampa bio je realno nikakav.

Po jezeru je zabranjena vožnja čamcima, pa čak i onima na električni pogon (mada smo videli jednog sa motorom identičnim kao naš), pa smo za upoznavanje šire okoline iznajmili pedalinu u našem kampu.

Prijatna ‘’vožnja’’ uz malo napora za noge i kratko osveženje u jezeru, baš nam je prijala na kraju jednog vrelog dana.

Što se komaraca tiče, nije da ih nije bilo, posebno u (pred)večernjim satima, no nekako mi je to bilo u granicama podnošljivog, posebno danas kada su mi sveži utisci sa novosadskog ‘’Štranda’’ odakle smo pre neko veče bili primorani da pobegnemo pred njihovom najezdom.

Na delu peščane plaže u kampu razvučena je mreža pa se može praktikovati odbojka ili badminton, kao u našem slučaju.

Odmah pored je i malo dečje igralište, tako da sadržaja za lepo provedeno dane ne manjka.

Osim centralnog bara, postoje i dva na terasama iznad samog jezera.

Na kraju, možda i najvažnije – Rumuni, barem oni sa kojima smo dolazili u kontakt, bili su divni, susretljivi, pitomi i simpatični.

Ne volim generalisanje bilo koga i bilo čega, ali je opšti utisak veoma pozitivan, a mi smo se u njihovom okruženju osećali opušteno, prijatno i bezbedno.

Naše putovanje (malo čudnog itinerera) nastavili smo ka Budimpešti gde smo kampovali još tri dana, što će biti tema idućeg bloga.