November 28, 2022

Prelep prolećni dan u Sremu

Kada ovih dana iznova pogledam fotografije i prisetim se ovog divnog aprilskog dana, malo me peče savest zašto blog posvećen njemu kasni već pola godine, no dinamika naših putovanja i izleta i nedostatak vremena učinile su svoje…

Ovaj izlet iz kategorije ‘’puno toga različitog za kratko vreme’’ bio je mešavina reprize nekih nama dragih predela i posete destinacijama na koje nikako nismo uspevali ranije da odemo.

Rano proleće u kome na svakom koraku se susreću znakovi buđenja prirode nakon duge i tmurne zime, oni momenti kada sve oko nas buja i cveta, sunce počne da greje taman kol’ko treba, a šarenilo boja ispuni naše vidike u svim pravcima, možda je i najlepši deo godine.

Na ovo naše putovanje u kome smo spojili prirodne lepote, posetu značajnim kulturno – istorijskim tačkama i miksa hedonizma i rekreacije, krenuli smo putem sa sremske strane Dunave u pravcu jezera Moharač, naše prve destinacije.

O jezerima Moharač i Sot koje smo takođe posetili tog dana, opširnije sam pisao u blogu posvećenom fruškogorskim jezerima koji možete pročitati OVDE.

U odnosu na taj tekst ipak bih imao jednu izmenu koja se odnosi na preporuku za pravac dolaska, jer se stanje puta koji vodi od sela Vizić ka jezeru Moharač u međuvremenu drastično pogoršalo i ako nemate neki ozbiljan ‘’terenac’’, nemojte ići tim prvacem.

Dakle, ukoliko dolazite iz pravca Novog Sada do jezera možete stići preko sela Divoš, Bingula i Erdevik, bilo da dolazite putem pored Dunava pa preko Vizića, bilo da ste se opredilil za Partizanski put koji vodi celim fruškogorskim grebenom.

Mi smo se opredelili za ‘’dunavsku varijantu’’ i uživali u prelepim pejsažima koji su posebno inspirativni u delu iznad sela Susek i na putu od raskrsnice u blizini graničnog prelaza Neštin ka selu Vizić.

Naša mini Toskana u najlepšem izdanju….

Kao što rekoh, mi smo, ne znajući da je put u tako lošem stanju (mislim da bi se i tenkovi malo pomučili) išli direktno od Vizića ka jezeru, a prednost dolaska iz tog pravca je što jezero vidite celom njegovom dužinom sa zapadne strane, no obzirom da su ovde uglavnom privatni posedi u vidu vikendica i kuća, pristupačnije je za turiste suprotna strana do koje se stiže prelaskom preko brane.

Divno jutro na jezeru proveli smo u društvu dva nestašna labuda i uzaludnom pokušaju ribolova, baš na mestu gde smo  u ranijim dolascima imali veoma bogat ulov.

Na Moharač smo dolazili, osim zime, u svim godišnjim dobima, i ono što je zajedničko za sve posete je ta opuštena atmosfera, mir i tišina.

Tokom naša tri – četiri boravka ovde, nismo nikada nikog sreli, što je u današnje vreme postala glavna prednost neke destinacije.

I, zato ni neću nedostatak bilo kakvih turističkih i ugostiteljskih sadržaja registrovati kao manu nego kao prednost.

No, ipak se ”dogodio” jedan novitet u međuvremenu na polju turističko – ugostiteljske ponude, doduše ne uz samo jezero, nego nekih kilometar – dva dalje.

Na suprotnoj strani jezera od one sa koje smo došli, na istočnoj strani, na vrhu brežuljka smestio se kompleks ”Salaš – vinarija Brestovački”, čarobno mesto na kome bukvalno sva čula uživaju.

I ranije je tu postojala vinarija, no odnedavno je ponuda za turiste i putnike namernike upotpunjena restoranom i degustacionom salom, a bašta ispred objekta, okružena vinogradima i sa pogledom na okolne brežuljke prosto mami da u njoj provedete vreme i uživate u ponudi vina i ukusnim zalogajima domaćih proizvoda (kulen, kobasica, kozji sir…).

Na meniju su i raznorazni specijaliteti kao što su jagnjeći sač, gulaš od divljači, domaće pečenje, sir u kestenovom listu, a uz prethodnu najavu moguće je organizovati obilazak vinarije uz degustaciju tri do pet vrsta vina.

Neke od vrsta grožđa koja se ovde neguju su sovinjon beli, šardone, kaberne sovinjon, merlo, širaz itd.

Ovaj naš celodnevni izlet gotovo u potpunosti je proveden na teritoriji opštine Šid, teritorijalno veoma prostrane, sa turističkim, prirodnim i kulturnim znamenitostima međusobno prilično udaljenim, pa je trebalo malo više planiranja kako bi putanja bila što smislenija i kraća.

Nakon posete salašu, krenuli smo kroz obližnji Erdevik, prelepo sremsko selo u punom proćenom sjaju, ka auto putu Beograd – Zagreb.

Na njega smo se uključili kod petlje ”Kuzmin”, i usmerili pravac našeg kretanja ka granici sa Hrvatskom.

Naša sledeća destinacija bila je Spomen obeležje ”Sremski front” koja se nalazi uz sam auto put (prilaz je moguć jedino na taj način), na levoj obali reke Bosut.

Kompleks se nalazi na 17 km od graničnog prelaza Batrovci, a od jezera Moharač udaljen je 35 km.

Kao i brojna druga mesta u našoj zemlji koja slave narodnooslobodilačku borbu u II svetskom ratu, decenijama je namerno bio zapostavljen u svakom smislu, ali su ipak poslednjih godina preduzeti određeni radovi na njegovoj sanaciji, te danas izgleda koliko – toliko pristojno i može na adekvatan način da zadovolji edukativni – informativni segment turističke ponude ovog kraja.

Naravno da je opštedruštvena i medijska zainteresovanost i dalje na nezadovoljavajućem nivou, no eto ima nas koji se trudimo da tu nepravdu ispravimo.

Sremski front je formirala nemačka vojska nakon poraza tokom jeseni 1944. godine u Srbiji, sa namerom da se zaustavi prodor Narodnooslobodilačke vojske i Crvene armije ka zapadnim delovima Jugoslavije.

U borbama koje su trajale od kraja oktobra 1944, pa do proboja fronta 12. aprila 1945. godine poginulo je 13 400 naših boraca, 1100 pripadnika Crvene armije, 623 vojnika Bugarske narodne armije koji su takođe ovde bili deo savezničkih snaga kao 163 borca brigade ”Italija”.

Sa druge strane, neki podaci govore da je ovde život izgubilo oko 14 000 vojnika nacističke Nemačke.

Ovo je bila jedna od najkrvavijih, najtežih i najslavnijih bitaka na našem prostoru u II svetskom ratu i ključna je za brzo oslobađanje cele zemlje koje je usledilo nakon okončanja proboja Sremskog fronta.

Kad ni ovdašnji istoričari i retki preživeli svedoci ovih događaja ne mogu međusobno da se dogovore da li je sve to tako ”baš moralo da bude”, ne bih se ni ja usudio da tumačim detalje tako dalekog istorijskog događaja.

No, ono što svakako hoću i moram je iskazivanje dužnog poštovanja i pijeteta, uvek, svuda i stalno, prema ljudima koji su svoje živote dali da bi mi živeli u slobodi i miru.

Kompleksom koji je podignut 1988. godine upravlja Turistička organizacija opštine Šid, ulaznica se naplaćaje, a posetioci mogu da vide tri celine – tzv Sabiralište, Aleju časti i muzej.

Sabiralište sačinjava 70 zidova na kojima su ispisani nazivi jedinica koje su učestvovale u borbama.

U Aleji časti ispisana su imena preko 15 000 poginulih pripadnika jugoslovenske, sovjetske i bugarske armije.

Treća celina je posetiocima najinteresantnija jer nju sačinjavaju muzej i umetnička postavka – prikaz bitke.

U muzeju su izložene fotografije, mape, oružje i lični predmeti učesnika bitke.

Umetnički prikaz bitke sačinjavaju gipsane figure koje je izradio Jovan Soldatović, uz svetlosne i zvučne efekte i naraciju kojom se dočarava sveukupna tragedija ovog događaja.

Na auto put se vraćate tako što napravite polukružno okretanje prolaskom ispod mosta iznad Bosuta.

Do centra Šida i naše naredne destinacije – Galerije ”Sava Šumanović” ima 11 km, putem preko Adaševaca.

Galerija ”Sava Šumanović”, nalazi se na adresi Svetog Save 7, u samom centru mesta.

Radno vreme joj je od 10-18h radnim danima i od 10-16h subotom i nedeljom, cena ulaza je 200,00 dinara za odrasle i 100,00 dinara za decu.

Galerija je osnovana 1952. godine u porodičnoj kući Šumanovića, a umetnički fond čini 417 slika, koje je slikareva majka, Persida Šumanović, poklonila gradu Šidu.

Izložbeni prostor galerije se prostire na 600 m2, a osim slika posetoci mogu da vide mnogobrojna lična dokumenta Save Šumanovića.

Izložene slike su najvećim delom urađene tehnikom ulje na platnu i pripadaju periodu iz poslednjih deset godina slikarevog života koje je on proveo u rodnom Šidu.

Manji deo zbirke sačinjavaju dela koje je Sava doneo iz Pariza u kome je proveo deo svog života.

Ne spadam u poznavaoce i velike ljubitelje slikarstva, no zaista sam uživao u ovoj izložbi i svakako da je preporučujem svakome ko se uputi u ovaj kraj.

Nedaleko od galerije, u susednoj ulici koja nosi ime velikog slikara, na kućnom broju 10, nalazi se spomen kuća Save Šumanovića, a ulaz i razgledanje ove zanimljive postavke je u okviru ulaznice koju platite na ulazu u galeriju.

Kroz postavku vas vodi veoma ljubazna i susretljiva kustoskinja iz galerije, a posetioci imaju priliku da se susretnu sa autentičnim nameštajem i ateljeom u kome je slikar stvarao.

U ovoj kući, do svoje smrti 1968. godine, živela je Savina majka Persida Šumanović, koja je uprkos posleratnoj nacionalizaciji, uspela da sačuva i zadrži i kuću i atelje sa preko 600 slika.

Ovde je Sava Šumanović proveo ranu mladost, ali i poslednje godine života, i iz ove kuće je 28. avgusta 1942. godine odveden na streljanje.

Poseban utisak na mene ostavili su Savini lični predmeti, sa naglaskom na započeti rad na slikarskom platnu raširenom pored prozora sobe i kraj njega položenim šeširom.

Nakon ovako sadržajnog prvog dela dana i mnoštva aktivnosti, došlo je vreme za dužu pauzu, opuštanje i ručak.

Lokacija koju smo izabrali za našu ”mini roštiljijadu” je Lipovača, jedno od popoularnijih izletišta u opštini Šid.

Nalazi se na 7 km od centra Šida, na samom početku (ili kraju, u zavisnosti odakle se posmatra) Nacionalnog parka Fruška gora, u blizini sela Berkasovo.

Celokupan prostor je prilično zapušten, objekti nekadašnjeg motela i bungalova su devastirani, ima smeća na sve strane, no mi smo uspeli da pronađemo kutak u kome smo mogli da se prepustimo uživanju u miru i tišine šume i odličnom roštilju.

Kao što na početku rekoh, o jezeru Sot sam opširnije pisao OVDE, no ponoviću da se radi o jednom od najlepših i najuređenijih fruškogorskih jezera.

Mi smo tokom ovo prolećne posete toliko bili oduševljeni plažom ”Maldivi” koja se nalazi na sverozapadnom delu jezera, da smo se zarekli da ćemo je ponovo posetiti za vreme letnje kupališne sezone.

Rečeno – učinjeno, početkom avgusta smo se vratili, ali i razočarali – jezero je ”procvetalo” i plaža je bila neupotrebljiva.

Kupanje je bilo moguće jedino sa suprotne strane, sa prilazom od strane brane, pa naš dolazak nije bio baš skroz uzaludan.

U ovoj prolećnoj varijanti najveći deo vremena smo proveli u ribolovu i rezultati su bili značajno bolji nego prilikom jutarnje sesije na Moharaču.

Ukoliko vam je glavna i jedina ”meta” izleta Sotsko jezero, pa i sam Šid, za one koji dolaze iz pravca Bačke najbliži put je onaj koji vodi preko Hrvatske tj. Iloka, bez obzira da li se opredelite za dolazak preko Bačke Palanke ili uz Dunav sa sremske strane i graničnog prelaza kod Neština.

Na samo 5 km od Sotskog jezera, a na 2,5 km od graničnog prelaza, uz put koji vodi ka Iloku, nalazi se dvorac Principovac, naša obavezna destinacija kada lutamo ovim krajevima.

Predivno urđeno ladanjsko imanje na uzvišenju iznad Iloka, okruženo vinogradima razbacanim po fruškogorskim brežuljcima, idealno je mesto ne samo za putnu pauzu nego i za duže zadržavanje i uživanje.

Dvorac je sagrađen 1864. godine i bio je letnja rezidencija porodice Odescalchi koja je ovde boravila tokom lova i berbe grožđa.

Danas se ovde nalaze: restoran, bungalovi za smeštaj (5 luksuznih apartmana), prostor za organizaciju venčanja i proslava, tereni za golf, a pogled na Ilok, vinograde, Dunav i Bačku je nezaboravan.

I, tako je na kraju ovog nezaborovnog dana, izlet dobio i međunarodni karakter, a naš kićeni Srem je, na sat vremena, prešao u Srijem, jednako lijep kao što je i lep, interesantan, raznovrstan i večno motivišući za sve one željne lutanja, avantura i novih spoznaja.

Leave a Reply

Your email address will not be published.