by Utorak, 21.08.1990.
U to vreme (još uvek), svaki ulaz u gradskim zgradama je imao obavezu da ”zaduži” državnu i partijsku zastavu, koja se iznosila na pročelja zgrada za vreme državnih praznika.
Zastave su se ”čuvale” u nekoj od zajedničkih (najčešće podrumskih) prostorija u ulazu.
Na Buevaru AVNOJ-a 62, zastave su se držale u biciklani, a ja sam kao vlasnik jdnog plavog Pony-a, imao ključ od nje.
I, dobro mi je došao tog dana, zastava SFRJ bila nam je preko potrebna – odlučili smo da odemo na aerodrom u Surčinu i dočekamo nove svetske prvake u košarci!
Nikada pre toga, a bogami nikada posle, nisam bio akter sličnih događanja.
Zašto mi je to tada delovalo beskrajno važno?
Teško za objasniti onima koji nisu savremenici toga vremena…
Te godine, započelo sa tzv ”višestranačjem”, zahuktali nacionalizmi doživljavali su svoj krešendo, a u obične i normalne ljude, polako se uvlačio strah od nesreće, koja je svakim danom sve glasnije udarala na vrata.
Zato je svaki signal nečeg dobroga, neke nade, zajedništva, pobede, bilo čega jugoslovenskog, bio od velikog značaja, davao nam je nadu da će dobro pobeditu zlo, da će radost, pamet, sreća biti jači od dnevnopolitičkog blata i ludila.
Tako smo mi u to predvečerje letnjeg dana, u belom (novom, od budućeg kuma) Yugu, sa sve ”pozajmljenom” zastavom, stigli na aerodrom.
Sećam se, kako mi je bilo čudno da nas ima 100-200 ukupno na dočeku, mislio sam da će ”pola Beograda” biti tu.
Onda su krenuli da izlaze, na ta dobro poznata aerodromska vrata, gde svi oni koji se vraćaju, prolaze, naši divovi…
Prvi, kapiten Dražen Petrović, nasmejan i sretan.
Uhvatili smo u toj brzini, sa starim ”idiot” aparatom, još nekolicinu tih naših heroja, poslednjih jugoslovenskih svetskih prvaka u bilo čemu.
Posebno emotivan momenat bilo je iznošenje pehara svetskih prvaka, koje po tradiciji pripada najmlađem u timu, što je u ovom slučaju bio Arijan Komazec.
Poslovično simpatično zbunjen, i medijski potpuno neeksponiran, legendarni Zoran Čutura, u nedostatku bilo kakve druge hartije, dao mi je autogram na kesici šećera….
Toliko je bilo simbolike u svakom momentu te večeri, da nije moglo drugačije da se završi nego kao u napisanom filmskom scenariju – nakon što smo izašli iz aerodromske zgrade, na putu ka prilično udaljenom ”yugiću”, zadesio nas je klasični letnji pljusak, od kog smo, u nedostatku bilo čega drugog, zaštitu pokušali da pronađemo ispod naše jugoslovenske trobojke…
Na kraju smo bili mokri i mi i zastava, a neko ko bi scenu gledao sa strane, rekao bi – klinci pokisnuše u vreloj i mokroj avgustovskoj noći, ali ja sam već tada naslućivao da to zapravo nebesa plaču nad sudbinom naše domovine, i da je ovo bio jedan od poslednjih njenih trzaja.
Nebo je plakalo za nama Jugoslovenima, svetskim prvacima, poslednji put….
Pre tačno 30 godina….
