Proleće u Rumuniji – kanjoni Nere i Beušnice, magična lepota prirode

Nekoliko godina već ‘’merkam’’ najpogodniji momenat za posetu Nacionalnom parku Nera i Beušnica u Rumuniji, a sve neophodne kockice za njenu realizacuju su se konačno poklopile treće aprilske subote, ovog varljivog proleća 2023.

Dok sam ja planirao i čekao, tako su se vremenom priče i fotografije sa ove neverovatno atraktivne turističko – izletničke destinacije  množile po internet prostranstvima, ponajviše zahvaljujući činjenici da je sve veći broj ovdašnjih planinarskih i biciklističkih društava u svoje godišnje programe počeo da uvrštava izlete upravo u te krajeve.

Kada sam pomenuo ‘’neophodne kockice mozaika’’ tu sam prvenstveno mislio na to da se kanjoni ove dve reke trebaju posetiti tokom proleća (do kraja aprila najkasnije) jer je jedino tada količina vode dovoljna za stvaranje vodopada i kaskada po kojima je ova tura i najpoznatijia.

Naravno da bi za ovakav izlet bilo idealno da ne pada kiša i da vam osnovnoškolac nema vikend zatrpan gradivom koje treba apsolvirati, pa kada se sve to sabere jasno vam je moje dugotrajno planiranje.

Dosta sam reportaža i blogova pročitao na datu temu i vidim da većina ljudi dolazi organizovanim, autobuskim turama, što ima svoje prednosti i mane.

U ovom blogu ću se osvrnuti na prednosti opcije za koju smo se mi odlučili, a to je dolazak u sopstvenoj režiji tj. sopstvenim prevozom.

Za realizaciju našeg izleta zahvaliću se na savetima gospodinu Milanu Belobaću, vodiču koji se specijalizovao za ture u ovom delu Rumunije.

Ovde je njegov SAJT sa vrlo raznovrsnom ponudom izleta u nacionalnim parkovima zapadne Rumunije, pa koga interesuje može da pogleda, zaista ima zanimljivih tura.

Prva prednost odlaska sopstvenim prevozom je ta što možete u poslednjem momentu da odustanete ako postane jasno da od lepog vremena neće biti ništa, što je ovog proleća baš bio čest slučaj.

Druga prednost je svakako brzina i vreme koje se uštedi, dok je mogućnost određivanja sopstvenog tempa i sadržaja izleta na licu mesta, možda i najznačajnija pogodnost.

Nacionalni park Nera i Beušnica ( Cheile Nerei-Beușnița National Park ) nalazi se u jugozapadnoj Rumuniji, u blizini granice sa Srbijom.

Ovaj NP pripada Banatskim planinama koje predstavljaju početak (ili kraj, zavisno odakle se posmatra) planinskog masiva Karpata.

Od graničnog prelaza Kaluđerovo udaljen je 28 km.

Selo Kaluđerovo pripada opštini Bela Crkva, koja je idealna destinacija za pauzu u dolasku, pa smo tako mi naš doručak upravo ‘’priredili’’ na obali Glavnog jezera.

Do Bele Crkve od Novog Sada ima 185 km, bilo da se odlučite za pravac preko Vršca i Zrenjanina, bilo da se ide preko Kovina i Pančeva (varijanta koju će koristiti turisti koji dolaze iz pravca Beograda).

Jako je važno znati i pripremiti se (tehnički i psihološki) na parče puta dužine 10 km u Rumuniji koje je, bez preterivanja, u jezivom stanju.

Rupa do rupe, džombe, izuzetno nepovoljno za ‘’niske’’ automobile.

Maksimalno strpljenje i pažnja su nešto čime se morate maksimalno ‘’naoružati’’.

Za početak, predlažem da potrebnu energiju akumulirate jednim kratkim zadržavanjem i uživanjem u koloritnim pejsažima susreta planina i ravnice.

Navedena deonica se proteže od raskrsnice glavnog puta (broj 57) sa kojim dolazite od granice, a nakon što se prođe kroz selo Nicolint, i puta 571 koji vas vodi direktno u Nacionalni park.

Nakon tih 10 km dolazi se do još jedne raskrsnice i ako ćete krenuti ‘’našim stopama’’ tada bi trebali skrenuti na put 571c ( u dobrom stanju) u pravcu sela Potoc.

Od Potoca do ulaza u NP ide se uzanim i solidnim putem 571k u dužini od 4,5km.

Druga varijanta, koju sam video da praktikuju autobusi (mislim da je za njih put 571k preuzak) je nastavak vožnje putem 571, bez skretanja ka Potocu, skroz do sela Sasca Romana, odakle se kreće na pešačenje.

Koristim izraz ‘’pešačenje’’ jer bez obzira što se radi o kanjonima, pravog penjanja gotovo i da nema, uglavnom se ide utabanim stazama sa malo uspona, pa mi ‘’planinarenje’’ ipak zvuči malo pretenciozno.

Znam da ovaj moj pokušaj  objašnjenja kako stići i prići deluje dosta konfuzno za nekoga ko prvi put razmatra opcije za odlazak, no i meni je dosta trebalo da shvatim celokupnu ‘’problematiku’’.

A, osnovni je problem (uslovno govoreći) da se i kroz kanjon Nere i kroz kanjon Beušnice ide istom stazom od početne do kranje tačke i nazad, a da se od ulaza u NP i parkinga kanjoni ove dve reke nalaze u suprotnim smerovima.

Dakle, ako želite da vidite oba kanjona, prvo se odlučite za jedan, njega obiđete i vratite se na početnu tačku koja je ista za oba kanjona.

Tada krenete u onaj drugi i obiđete ga u željenoj dužini i opet se vratite.

Da pokušam da sublimiram koje su opcije moguće:

• Polazna tačka šetnje u selu Sasca Romana iz kojeg se prvo ulazi u kanjon Nere (dužina 5 km), dolazak do ulaza u NP – tačka Podul Beiului, nastavak pešačenja kroz kanjon Beušnice do istoimenog vodopada koji je krajnja tačka (7km); povratak istim putem – ukupna dužina ture 24 km

• Polazna tačka Podul Beiului, obilazak kanjona Beušnice, povratak na polaznu tačku, obilazak kanjona Nere skroz do Sasca Montane i povratak – ukupna dužina ture 24 km

• Varijanta koju smo mi ‘’odradili’’ je ista kao prethodna s tim da mi nismo išli do kraja kanjona Nere (do Sasca Montane), nego dokle nam je bilo zanimljivo i dokle smo imali vremena i snage, pa je naša procena da smo nakon 14 km pored Beušnice napravili još dodatnih 4 km uz Neru.

• Samo kanjon Bešnice (14km) ili samo kanjon Nere (10km)

• Opcija koju koriste oni sa najmanje kondicije i volje za pešačenjem je nastavak vožnje autom (kombijem) od Podul Beiului makadamskim šumskim putem kojim se kreću i šetači sa usputnim zastajkivanjima radi osmatranja i fotografisanja lepota Beušnice, sve do tačke Valea Bei, gde je kraj puta za motorna vozila (4,3 km); odatle do vodopada Beušnica ima još 2,7 km u jednom pravcu.

Ulaz u NP se naplaćuje (za nas troje i auto smo platili 20 leja), a da li primaju eure nisam proveravao.

Da ne bih rizikiovao, novac smo promenili u Kaluđerovu, gde osim menjačnice koja nije radila tog dana, dinare možete zameniti u rumunsku valutu u poslednjoj prodavnici pre granice po kurs 1lei = 25 din.

Na potezu  od granice do NP ne postoji praktično ništa ni gde bi ste pare promenili, a i potrošili.

Nakon što smo konačno ovladali svim tehničkim detaljima, parkirali se na ulazu (tačka Podul Beiului), da krenemo u šetnju!

Ulazi u dva kanjona međusobno su ”podeljeni” drvenim mostićem ispod kog protiče Beušnica i nedaleko odatle se uliva u Neru (mi to mesto nismo videli, nisam siguran da je dostupno za turiste).

Prvo što čovek oseti kada krene u šetnju uz reku je sniženje temperature i svež, čist (još kada ne bi bilo tih nekolkiko automobila…) planinski vazduh.

Slapovi, brzaci, minijaturna jezerca, ređaju se jedan za drugim, a koliko je bitno doći u pravo vreme govori podatak da moja mama koja je pre 7 godina bila ovde prvi put sa svojom planinarskom ekipom, uopšte nije prepoznala ovaj prvi deo kanjona – polovinom maja, kada su oni te godine bili, ništa od ovoga nije egzistiralo usled nedostatka vode.

Ivice planina koje nas opkoljavaju su dosta visoke i šumovite što čini ovu stazu prijatnom za šetnju, a značaj te prijatne hladovine osetiće posebno oni koji kanjon posete tokom letnjih meseci.

Lepota koja nas okružuje prosto mami da se svaki čas negde zaustavimo, osmotrimo, fotografišemo itd.

Tek u povratku ćemo postati svesni koliko smo vremena posvetili opuštenom uživanju u prirodi, kada shvatimo da nam je za istu dužinu staze trebalo sat vremena manje.

Nakon 2,6 km od početka ture dolazi se do prvog većeg vodopada, koji je apostrofiran u svim vodičima i mapama kao jedna od većih atrakcija u parku.

Do vodopada La Vaioaga može se skroz prići sa glavne staze s tim da treba biti oprezan zbog strmog i klizavog terena.

Nakon malenog i mirnog tirkiznog jezera, voda se naglo obrušava sa stene visoke desetak metara i ogromna bela, vodena pena stvara prizor za pamćenje.

Staza se nastavlja kroz jednako atraktivne predele još 1,8 km kada dolazimo do doline Valea Bei.

Ova dolina predstavlja najrašireniji deo kanjona i ovde se završava put po kojem je moguće voziti auto, nadalje je moguće samo peške.

Ovde se nalazi auto kamp koji je prilično oskudno opremljen, ali mu je lokacija glavna prednost.

U njegovoj blizini nalazi se i kuća sa nekoliko soba za smeštaj, a prekoputa je i mali ugostiteljski objekat.

U njemu smo napravili pauzu za osveženje, a lokalno pivo koje smo probali je bilo i više nego dobro.

Glavna mana objekta je nedostatak sanitarnog čvora, pa ako vam se ide u wc, moraćete začepiti nos u prilično smrdljivim Toi-Toi kabinama.

Na fotografijama je  cenovnik – zavisno sa čime poredite, cene ćete doživeti i kao niske i kao visoke, no mislim da je realno reći da su za naš džep, prosečne.

Pivo košta 200,00 dinara, a porcija (odlične) pastrmke koju smo sebi priuštili u povratku, 1000,00 dinara.

Pretpostavka je da se radi o domaćoj pastrmci jer je u neposrednoj blizini ribnjak.

Ribnjak je radio Iako se vidi da ga nagriza zub vremena i da mu je kapacitet polovično funkcionalan.

Preostali deo ture ipak ima malo i planinarskog u sebi, tu i tamo staza ide gore – dole, ali i dalje je to daleko od ozbiljnijeg napora.

Do naredne atrakcije parka, vrela Ochiul Beiului, kod koje se iskupio najveći broj ljudi do tada (sada je ekipa šetača ‘’pojačana’’ i sa onima što su do kampa išli autima) ima 2,1 km.

Ochiul Beiului je maleno kraško jezero površine 284 m2 i najveće dubine 3,6 metara.

Vodom se napaja iz potopljenog izvora, a njena tirkizna boja je besprekorno čista i pitka (probali je 😉).

Jedna legenda kaže da je izvesni turski beg zabranio svome sinu da se oženi sa pastirovom kćeri u koju se ovaj beznadežno zaljubio.

Beg je, u nameri da se po svaku cenu ispreči ovoj ljubavnoj priči, nesretnu devojku ubio, a njegov sin je od silne tuge ‘’isplakao ovo jezero’’.

Odmah uz jezero nalaze se još jedne prelepe vodene kaskade do kojih se može stići preko drvenog mostića.

Do kraja staze tj. do vodopada Beušnica preostaje samo još 1,1 km i na ovoj etapi su usponi najveći, svakako u simboličnom smislu.

Impresivni vodopad Beušnica predstavlja završetak pešačke staze.

Ovaj 15 metara visok vodopad spada u poznatije spomenike prirode Rumunije, a kod njega je najizraženija razlika u doživljaju u zavisnosti od količine vode.

Mama se priseća scene iz maja kada im se vodopad ukazao u vidu samo jednog, tankog, slapa, dok je sada on delovao moćno i ‘’razgranato’’ – voda se obrušavala sa svih strana!

Kao što već rekoh, povratak je uprkos pauzi za ručak, bio duplo brži, s tim da smo mi dodatno požurili u nameri da pre mraka obiđemo i kanjon Nere.

Dakle, povratak na početnu tačku- Podul Beiului, odakle krećemo u suprotnom pravcu i nakon samo nekoliko desetina metara ulazimo u kanjon Nere.

Reka Nera izvire u planinama Semenik u istočnom, rumunskom Banatu.

Dugačka je 124 km, a poslednjih 27 km njenog toka, pre nego što se ulije u Dunav kod Banatske Palanke, predstavlja državnu granicu između Rumunije i Srbije.

Naravno da je značajno veća i šira od Beušnice što uzrokuje i drugačiju izgled kanjona i konfiguraciju terena, pa je tako šetačko – planinarska staza puno dinamičnija, sa više penjanja i spuštanja.

U mnogim delovima staza je uska i proteže se uz stene, visoko iznad reke.

Njen najatraktivniji deo je na samom početku kada kreće serija tunela veće ili manje dužine, nastalih probijanjem stena, kažu, još za vreme Turaka.

Ovde je topla preporuka da ponesete neko osvetlenje (najbolja ideja je baterijska lampa koju često koriste planinari i koja se gumom pričvrsti oko glave) jer kod dužih tunela mrak je zagarantovan.

U tunelima je bilo nagomilane vode pa je potrebno dosta balansiranja prilikom traženja najzgodnije putanje.

Planinarska obuća ovde ima prednost, dok su za kanjon Beušnice dovoljne i obične patike.

U nekim tunelima je visina dosta mala, pa je tu potreban permanentni oprez kako ne biste izudarali glavu.

Nakon tunela staza izbija na proplanak šarenih boja, pa se spušta do same obale itd.

Mi smo šetnju ograničili do prvog većeg meandra, ne toliko zbog umora nego zbog nedostatka vremena – zatekla bi nas noć pre nego što bi stigli da se vratimo, a i pljusak je krenuo samo nekoliko trenutaka pre nego što smo se dokopali auta.

Da smo nastavili dalje, na putu do Sasce Romane videli bi jednu atraktivnu plažu zvanu Acapulco i prešli viseći most od dasaka i čeličnih užadi na samom ulasku u selo.

No, da ostavimo nešto i za drugi put, oni iskusniji poznavaoci lepota ovog nacionalnog parka kažu da osim ove, sad već nadaleko poznate rute, postoji još dosta toga zanimljivog i atraktivnog za videti.

Uglavnom, radi se o jednoj prelepoj destinaciji, dostupnoj i logistički i finansijski, tako da  – sretan put i uživajte!