by Ovog leta navršilo se punih 35 godina od mog poslednjeg kampovanja na moru.
Bio je to svojevrsni kraj jednog perioda života, kraj mog detinstva i dečaštva, ujedno i kraj države u kojoj sam se rodio i do tada živeo.
Nakon tog Medulina 1990. životi su nam krenuli nekim tužnijiim pravcima, a kamperski dani širom našeg Jadrana postali su samo lepa uspomena.
U ovo novo doba kada je moj sin Dario dovoljno narastao i pokazao sklonost i spremnost ka kamperizmu, krenuli smo u neke nove avanture i doživljaje.
Prvo sa manjim, a sad i sa većim šatorom već pet godina istražujemo lepote kamperskog života na rekama, jezerima, planinama kako u Srbiji tako i u neposrednom okruženju, a o svemu tome napisano je već petnaestak blogova na ovom našem sajtu.
Prilikom planiranja ovog leta, procenio sam da smo dosta ”vežbali” i da je došlo vreme za naše prvo morsko i prvo duže kampovanje.
Osmislio sam dosta zahtevno i sadržajno putovanje sa kojim bi ”ubili (barem) dve muve” – kampovali na moru i proputovali dugo godina planirane zanimljive destinacije na zapadnom Balkanu.
Tokom ovog putovanja koje je obuhvatilo Kosovo, Albaniju, Grčku i Makedoniju obišli smo brojne gradove, mesta, tvrđave, muzeje, plaže itd. i o svemu tome napisaću posebne blogove.
Naša avantura trajala je punih 14 dana i tokom nje promenili smo čak četiri kampa – dva u Albaniji i po jedan u Grčkoj i Makedoniji.
A, prvi na rasporedu bio je kamp Pa Emer…
Kamp Pa Emer se nalazi na samoj obali Jadranskog mora, 25 km južno od Drača, u neposrednoj blizini sela Karpen, dok je najbliže, poznatije turističko mesto Golem.
Kamp mi je preporučio moj drugar, inače višedecenijski kamperista sa bogatim iskustvom, a mi se nismo pokajali što smo ga poslušali.
Osnovna ideja bila je da se odaberu dva kampa na lokacijama u severnoj/srednjoj i južnoj Albaniji koja bi bila zgodna logistička tačka za obilazak željenih, turistički interesantnih destinacija.
Tako smo tokom četiri dana provedenih u Pa Emeru realizovali izlete u Tiranu (60 km), Kruju (65 km) i Drač (25 km) I to po principu ”prepodne u kampu (plaža, kupanje, ručak), a popodne na put.”
Ukupno rastojanje od Novog Sada do kampa je 790 km, a mi smo putovanje podeli na dva dana.
Prvog dana smo došli do Kuršumlije (360 km) i tu prenoćili, da bismo idući dan ,nakon obilaska Đavolje varoši, proveli na Kosovu (obišli Gazimestan, Gračanicu i Prizren) i u vožnji do kampa.
Od Kuršumlije do graničnog prelaza Merdare ima 30 km, kroz Kosovo se vozi 130 km, a od graničnog prelaza Morine do kampa rastojanje je 270 km.
Uglavnom je sve auto-put, a posebno je impresivna deonica nakon ulaska u Albaniju kada se konstantno vozite kroz nepregledni i veličanstveni planinski masiv Prokletija.
Deonica između Tirane i Drača u dužini od tridesetak kilometara je najnapornija – iako se radi o ”brzom putu” sa četiri trake, gužve su uvek velike a i sam put je u prilično lošem stanju.
Ova dva grada su se vremenom praktično spojila i prosto nemate osećaj gde jedan prestaje, a drugi počinje.
Generalno je kvalitet puteva u Albaniji veoma šarolik, od deonica koje podsećaju na Švajcarsku do drumova sa bezbroj džombi i rupa.
Posebno treba biti oprezan poslednjih desetak kilometara nakon što se siđe sa glavnog puta SH4 koji od Drača vodi ka jugu – rupe i džombe dobijaju svojevrsno ”pojačanje” u vidu bezbroj surovih ležećih policajaca koji su Albaniji veoma popularni.
Imao sam osećaj da su građevinski materijal sa čuvenih bunkera iz doba Envera Hodže preusmerili na izgradnju ovih masivnih prepreka kojima su krcata sva naseljena mesta u zemlji 😊
Poslednjih stotinjak metara pred ulaz u sam kamp je posebno loš makadam i to sam u recenziji kampa apostrofirao kao glavnu zamerku i nešto što je neshvatljivo.
Kamp se nalazi ”na kraju puta” i nakon njega, osim plaža, nema ničega i sa te strane su mir i spokoj zagarantovani.
Mir može biti narušen jedino od strane terasa nekolicine hotela koji se nalaze uz put prema kampu, no ništa strašno.
Prostor kampa je koncipiran na nekoliko prirodno isparcelisanih nivoa, a nas je, zahvaljujući blagovremeonj rezervaciji, čekalo mesto na samoj obali.
Naravno, postoji razlika u ceni – mesta uz plažu (šator, parkiran auto uz šator, strujni priključak i wi fi) koštaju 30 eura dok je cena za mesta na ”spratovima” 24 eura.
Ono što je glavna prednost kampa je njegova bujna vegetacija tako da su praktično sve kamperske pozicije u celini ili delimično u hladovini.
Sanitarni čvor je nov, uredan i prostran, redovno održavan.
U kampu je mala prodavnica, no za ozbiljniju nabavku treba prošetati do sela (Karpen) ili još bolje odvesti se do ogromnog Maxi Marketa koji se nalazi pored glavnog puta za Drač.
Što se cena tiče definitivno je prošlo vreme jeftinoće u Albaniji.
To je i dalje jeftinija destinacija od Hrvatske ili Grčke, no opasno su im se prbližili.
A, kada se kaže ”pa cene su kao kod nas” to je u današnje vreme mana, a ne prednost….
Gužve u kampu nije bilo, naprotiv.
Po broju ljudi koje bi sreli u šetnji kroz kamp ili na plaži delovalo je kao da smo došli u nekom terminu skroz van sezone, no stvar je u velikoj fluktaciji kamperista – večeras ih vidiš, ujutro već nisu tu.
Primat u kamperskom svetu su odavno preuzela kamper vozila koja su od svojih vlasnika napravila prave ”savremene nomade” i potpuno promenila nekadašnji koncept odmora koji bi se uglavnom zasnivao na boravku na jednoj lokaciji.
Danas sa kamperom ljudi obiđu po nekoliko zemalja stokom svog godišnjeg odmora sa bezbroj promena lokacija na kojima prave kraće ili duže pauze.
Isti slučaj je bio i u preostala tri kampa u kojima smo boravili tokom naše ”turneje”.
Plaža u kampu je peščana, dakle raj za porodice sa malom decom posebno što je plićak baš, baš dugačak.
Da bi se došlo do ozbiljnije dubine mora od barem dva metra treba preći stotinjak metara, a to se može ili šetnjom kroz more ili direktno sa malog veštačkog (polu)ostrva, najfotografisanijeg segmenta u kampu
Ovaj izuzetno vizuelno atraktivan, karakterističan i pomalo neuobičajen lokalitet zaštitni je znak kampa Pa Emer i mesto koje rado posećuju svi – kako gosti kampa, tako i posetioci ”sa strane”.
Radi se o projektu vlasnika kampa kojim je peščani sprud udaljen 200 metara od obale ”ojačan” masivnom gomilom kamenja, a površina je prekrivena daskama, travom i drvećem.
Na nekoliko platformi postavljene su ležaljke sa trščanim suncobranima koje gosti kampa mogu besplatno koristiti (”stranci” plaćaju ulaz), a centralno mesto zauzima ugostiteljski objekat u kojem se može osim, osvežavajućih pića, konzumirati nešto od ribljih specijalteta i klasičnih jela.
Cene malo više od prosečnih, shodno atraktivnosti lokacije.
Ostrvo je spojeno sa obalom dugačkim drvenim mostom preko koga prelaz nije preporučljiv u vetrovitim danima onima koji potegnu koju ”čašicu više” 😊
Na ostrvu se može pristati sa manjim brodićem jer poseduje i malu marinu.
Ovde je dubina mora ”taman” pa se u njega može uskočiti sa gornje platforme ili sići preko metalnih stepenica.
Kome je do restoranske hrane može se prošetati do izlaza iz kampa na suprotnu stranu od ulazne kapije gde se nalazi restoran Voka sa bogatijim menijem i nižim cenama.
Nismo baš imali sreće sa morem u Albaniji, kako sa Jadranskim u Pa Emeru, tako i sa Jonskim, kasnije, u idućem kampu u kome smo odseli.
More se nekako ”unervozilo” tih dana pa su nas dosta veliki talasi permanentno gnjavili, a talasi, po običaju, svašta i donesu.
Nešto od tog ”svašta” me je jednog dana dokačilo po rukama, a efekat u vidu bola, oteklina i crvenila najviše je podsećao na davne susrete sa meduzama mada ih golim okom nisam video.
Ono što sam video je nešto što je nalikovalo tankom, belom kanapu, pa sad šta bilo da bilo uz obloge i kremu prošlo je za dan i po…
Za utehu onima koji se namere da kampuju u Pa Emeru je veliko iščuđavanje lokalaca kada su ugledale moje ”rane” – dakle, ne radi se o nečemu uobičajenom nego o incidentu.
Duž cele albanske obale zalasci sunca su spektakularni i prosto mame da budu ovekovečeni baš svakog dana i to na sve moguće načine, od kamere mobilnog telefona pa do drona sa kojim smo se ponovili ove godine.
Tako da sam verovatno i ovaj blog opteretio sa viškom tih motiva, ali jednostavno nisam odoleo 😊
U kampu postoje dve wi fi mreže, u zavisnosti u kom delu se nalazite.
Nisu baš sjajne, ali jesu dovoljne za najosnovnije potrebe.
Glavna zamerka kampu je nedostatak noćne rasvete.
Nisam ranije nikada obraćao pažnju na taj detalj, no sada kada nam se desila takva situacija postao sam svestan koliko to može da bude problem za ”svakovečernje” funkcionisanje.
Sve u svemu, generalni utisak, uz sve pobrojane nedostatke (za koje sam siguran da će u bliskoj budućnosti biti otklonjeni) je izuzetno pozitivan, a svim kamperistima koji sa čitanjem doteraju dovde, Pa Emer mogu iskreno preporučiti za odmor i uživanje.
Možda je ipak od svega najvažnije naglasti vrhunsku ljubaznost i susretljivost tamošnjih ljudi, kako u samom kampu tako i u celoj Albaniji.
Od svih utisaka taj je najsnažniji.
I, najvažniji….
