by Uprkos tome što je od našeg putovanja po Egiptu prošlo punih 17 godina, impresije su i danas jednako snažne, tako da slobodno ovu avanturu mogu okvalifikovati kao najegzotičniju koju sam doživeo.
Velika egipatska tura na koju smo otišli posredstvom agencije ‘’Kontiki’’, realizovala se u drugoj polovini oktobra, a njen program bi se mogao podeliti u tri jasno odvojena segmenta.
Nakon što smo nekoliko dana obilazili Kairo i Aleksandriju, usledilo je krstarenje Nilom, a poslednji deo aranžmana bio je rezervisan za odmor u Hurgadi, na Crvenom moru.
U prvom delu opisao sam obilazak Luksora i brojnih zanimljivosti i atrakcija u ovoj najznačajnijoj svetskoj arheološkoj destinaciji:
U drugom nastavku zaplovili smo Nilom i usput se divili neverovatnim prirodnim kontrastima i veličanstvenim hramovima u usputnim gradovima:
Sama plovidba završila se u Asuanu, gradu na istočnoj obali NIla koji se nalazi na jugu Egipta, udaljen oko 870 km od Kaira.
Ovaj grad, sa oko 300 000 stanovnika, najpoznatiji je po velikoj brani izgrađenoj na Nilu šezdestih godina prošlog veka, jednom od najvećih hidrografskih dostignuća u svetu tog vremena.
Iako je krstarenju došao kraj, naš brod nam je bio baza još nekoliko dana i sa njega smo odlazili na još nekoliko veoma zanimljivih izleta.
Svakako da je najznačajnji onaj u Abu Simbel, kompleks impresivnih hramova na jezeru Naser, u blizini sudanske granice.
Abu Simbel je na nas ostavio ubedljivo najsnažniji utisak od svega do tada viđenog na ovom putovanju, pa je svakako zaslužio poseban osvrt i blog koji možete pročitati ovde:
Posetu asuanskoj brani upričili smo upravo u povratku sa izleta u Abu Simbel.
Južno od centra Asuna ostoje dve brane na Nilu – star i nova, kako ih najčešće zovu.
Stara asuanska brana koju su gradili Britanci početkom XX veka samo je četiri kilometra udaljena od centra grada.
Ova brana je napravljena za samo četiri godine i to u periodu između 1898. i 1902. godine.
Visoka je 54 m, ima 4 prevodnice za brodove i hidroelektranu.
Nova Asuanska brana ili Visoka asuanska brana nalazi se četiri kilometra uzvodno od stare i upravo smo nju nakraktko posetili.
Građena je od 1960. do kraja 1970, da bi bila svečano puštena u rad 15. januara 1971, osam meseci pre mog rođenja 😊.
Njena izgradnja predstavljala je jedan od najspektakularnijih građevinarskih poduhvata u prošlom veku, a veliki udeo u celokupnom projektu imali su stručnjaci i preduzeća iz Jugoslavije, kao i SSSR-a.
Ovi drugi su zapravo bili glavni nosioci posla, a sve to kao rezultat hladnoratovskih međusobnih prepucavanja i dokazivanja velikih svetskih sila.
Brana je projketovana za navodnjavanje i proizvodnju struje, viskoja je 111 metara i u momemtu izgradnje bila je najviša na svetu.
Dužina joj je 3 830 m od čega 520 m između obala reke, širina 980 m na dnu i 40 m na vrhu.
U branu je ugrađeno 43 miliona m³ materijala, što je 17 puta više nego što je ugrađeno u veliku piramidu u Gizi.
Usled njene izgradnje došjo je do velikih promena u biodiverzitetu reke Nil, a u geografskom smislu ono što prvo upada u oči čak i letimičnim pogledom na kartu područja je novonastalo Naserovo jezero, koje je danas jedno od najvećih veštačkih jezera na svetu.
Dugačko je oko 535 kilometara, a najveća širina mu je 35.
Ko bude otišao na izlet u Abu Simbel, videće kako izgleda jezero na svom krajnjem južnom delu, u blizini granice sa Sudanom.
Sastavni deo svih organizovanih turističkih tura u Asuanu je poseta kamenolomu, koji se nalazi na samo dva kilometra od centra grada.
Iz ovog kamenoloma su se stari Egipćani snabdevali granitom koji je korišten za izgradnju piramida u Gazi.
Kada se prisetimo da je od tada prošlo nekoliko hiljada godina i kada znamo da je razdaljina između Asuana i Kaira skoro 900 km, pitanja naviru sama od sebe, a ono osnovno, na koje ni danas nema pouzdanog odgovra, glasi – kako je to moguće?!
U ovom kamenolomu su klesani obelsci kkoje smo videli u Luksoru, a jedan koji nikada do Luksora nije stigao i koji dan danas leži u Asuanu, svetski je poznat zbog svojih dimenzija.
Izrada ovog impozantnog obeliska započeta je tokom vladavine kraljice Htšepsut, između 1498. i 1483. godine pre nove ere.
Pretpostavlja se da je obelisk trebao biti poslat u Rim (!!!) i postavljen ispred Lateranske palate.
Ova fascinantna gromada dugačka je 41 metar i teška oko 1090 tona, sastoji se od tri dovršene i jedne nezavršene ploče.
Po svojoj visini bio bi za trećinu višu od drugih obeliska, no izgleda da su se priliom njegovog projektovanja čak i takvi majstori kao što su bili Stari Egipćani preračunali i precenili svoje mogućnosti.
Vekovima je bio zatrpan peskom sve do 1922. kada ga je otkrio britanski egiptolog i inženjer Reginald Engelbach.
Od 1979. nalazi se na UNECO listi svetske kulturne baštine.
Potpuno je neverovatan broj ostrva koji se nalaze u ovom delu toka reke Nil, u okruženju Asuna, što se lepo vidi i na google mapi.
Neka od njih su nestala, a neka nastala drastičnom promenom koja je bila uzrokovana izgradnjom brana.
Danas se na njima nalaze mnogobrojni hoteli, restorani, plaže, parkovi prirode, muzeji, što ih, pored bogatog kulturno – istorijskog nasleđa, čini okosnicom turističke ponude ovog dela Egipta.
Mi smo posetili (kao i većina turista koji dođu u Asuan) dva ostrva – Agilika na kojem se nalazi hram File i Kičinerovo ostrvo sa svojom veličanstvenom botaničkom baštom.
Hram File koji se nalazio na istoimenom ostrvu preseljen je, poput Abu Simbela, na obližnje ostrvo Agilika u sklopu velikog projekta UNESCO koji je za cilj imao očuvanje ovih svetski značajnih kulturno – istorijskih dobara koji bi bili uništeni usled podizanja nivoa reke Nila nakon izgradnje asuanske velike brane.
Ova dva ostrva se nalaze u delu Nila, tačnije Naserovog jezera između dve brane.
Radi se o istorijskoj granici između Egipta i Nubije, regije koja je u drevna vremena bila nezavisno kraljevstvo.
Veći deo današnje Nubije se nalazi u Sudanu, dok se četvrtina teritorije nalazi u Egiptu.
Hram File (Philae) koji se još zove i Sveti hram Isis podignut je u IV veku pre nove ere i spada u najznačajnija i najvrednija dostignuća gradnje drevnog Egipta.
Glavni deo kompleksa predstavlja hram posvećen boginji Isis (Izida), veoma poštovanom i najdugovečnijem staroegipatskom kultu koji je trajao i tokom grčko – rimskog perioda, sve do 535. godine kada ga je zabranio car Justinijan.
Nakon toga je pretvoren u crkvu Sv. Stefana koja je opstala do XII veka.
Hram je visoko cenjen u stručnoj javnosti zbog izuzetnih reljefa i neverovatne arhitektonske simetrije, a kao takav bio je jedan od omiljenih motiva viktorijanskih slikara.
U njemu su ispisani najmlađi poznati natpisi na hijeroglifima.
Isis je bila majka boga Horusa čiji smo hram posetili ranije u Edfu-u i supruga boga Ozirisa, vrhovna boginja starog Egipta, oličenje zemaljske snage i istovremeno boginja meseca.
Hram je bio mesto hodočašća i versko središte tokom rimskog i vizantijskog perioda kada se kult boginje Isis proširio na ceo Mediteran.
Helenska dinastija Ptolemeidi kao i rimski carevi August, Tiberije, Trajan i Hadrijan proširivali su kompleks i dodavali nove građevine.
Mi smo na ostrvo došli brodićem u kasno popodne kada je bilo znatno prijatnije vreme za posetu i razgledanje.
Istu ”strategiju” primenili smo i sutradan kada nam je na programu bio izlet na, ranije pomenuto, Kičinerovo ostrvo.
Do ostrva smo doplovili felukama, tradicionalnim drvenim, ribarskim jedrenjacima.
Između kopna i ovog ostrva nalazi se najveće i najpoznatije asuansko ostrvo Elefantina (Elephatine), pa je naša plovidba bila znatno duža nego što bi prosto vazdužno rastojanje zahtevalo.
Nisam se bunio, naprotiv, ja sam uvek za plovidbu 😊 !
Nažalost, za posetu Elefantini nije bilo vremena, a na njoj se se, između ostalog, može posetiti Muzej Asuana, hramovi Khnum i Kalabsha, vidikovac, kafići, restorani itd.
Zvaničan naziv ostrva koje smo posetili je El Nabatat (ostrvo biljaka), mada ga uglavnom svi zovu Kičinerovo ostrvo, što mu je bilo originalno ime.
Lord Herbert Kičiner (Herbert Kitchener) dobio je ovo ostrvo u posed tokom njegovog službovanja na mestu britanskog generelanog konzula u Egiptu, u periodu između 1911. i 1914. godine.
U saradnji sa Ministarstvom za navodnjavanje Egipta veoma brzo je uspeo da ovo maleno ostrvo (dužina 750 metara, širina maksimalno 500 metara) pretvori u pravi mali raj prepun egzotičnog drveća i drugih biljaka donetih iz različitih delova sveta, uglavnom iz Azije I Afrike.
Nakon osamostaljenja Egipta, ostrvo postaje vlasništvo vlade koje ga pretvara u Institut za botanička istraživanja.
Posebno nam je bila zanimljiva priča o biljci mesožderki, a kada sam već kod priča, pravi je momenat da pomenem čoveka koji nam je ovo putovanje učinio lepšim, zanimljivijim i kvalitetnijim.
Iskusni turistički vuk, gospodin Branko najbolji je i najintersantniji vodič kojeg smo ikada imali u vremenima dok smo na putovanja išli preko agencija.
Živeo je preko dvadeset godina u Egiptu, znao je apsolutno sve i o njihovoj istoriji, i o svim segmentima turističke ponude i o njima samima – njihovom mentalitetu, načinu funkcionisanja i razmišljanja što se u praksi pokazalo kao izuzetno korisno.
U povratku sa ostrva ”bacili smo oko” na još dva zanimljiva zdanja.
Na suprotnoj obali reke nalazi se grandiozan mauzolej Age Kana III, imama ismailitske zajednice Šita, rođenom u Pakistanu i školovanom u Evropi.
Tokom prve polovine prošlog veka bio je predsednik Društva naroda, preteče Ujedinjenih nacija i aktivni učesnik u svetskoj politici, izuzetno cenjen u muslimanskom svetu.
Uz sve nabrojano bio je i veliki ljubitelj žena i zavodnik, a jedna od njegovih najpoznatijih ljubavnih veza bila je ona sa čuvenom holivudskom lepoticom Ave Gardner.
Za svoje počivalište izabrao je uzvišenje na zapadnoj obali Nila nasuprot ostrva Elefantine, gde je sagradio mauzolej.
Njegova najveća ljubav i poslednja supruga, bivša mis Francuske Ivet Blanš Labruš, tokom zime bi svakog dana prošetala od vile podno mauzoleja do groba gde bi položila jednu ružu.
Tokom leta, vrućina i suša, ruže bi stizale avionom iz Evrope…
Pre nego što je sagradio sopstvenu vilu Aga Kan, kao i brojne druge svetski poznate ”face” odsedale su u čuvenom hotelu Old Cataract (stara katarakta) koji je sagrađen na samoj obali Nila, na ostrvu Isis, južno od Elefantine.
Hotel je sagradio Tomas Kuk, poznat kao organizator prvih turističkih putovanja Nilom.
Prvo putovanje parobrodom, za bogate Engleze tog doba, organizovano je još 1879. godine.
U prvo vreme se spavalo po šatorima, a kada se hotel otvorio sobe u njemu su rezervisane i po godinu dana unapred!
Čuvena Agata Kristi u apartmanu 307, koji se danas zove po njoj, napisala je popularni krimi roman ”Smrt na Nilu”.
Neki od poznatih ličnosti koje su odsedale u hotelu su Vinston Čerčil, ruski car Nikolaj II, Margaret Tačer, Džimi Karter, princeza Dajana itd.
Bio je to nostalgičan uvod u naše posledenje veče na Nilu, a sutradan nas je čekalo 550 kilometara vožnje kroz pustinju, kolika je razdaljina do Hurgade, letovališta na Crvenom moru i naše poslednje destinacije na ovom putovanju.
