by Ovogodišnje letovanje bilo je koncipirano tako da prvih sedam dana provedemo na Istu, a drugu sedmicu na Premudi, prelepim otocima o kojima sam ranije napisao dva bloga:
U priči oko Ista spomenuo sam da je on, osim svoje beskrajne lepote, i strateški bio zgodan jer se pokazao kao odlična polazna tačka za organizaciju (polu)dnevnih izleta na okolne otoke.
Svakako da je poseta ovim jadranskim lepotanima moguća i iz drugačije varijante, iz Zadra npr, no za konkretan otok, dan i period godine treba dobro proučiti red vožnje Jadrolinije.
Može se i bez Jadrolinije sa nekim od izletničkih brodova koji plove sa Paga, Vira i iz Zadra, no to je po pravilu skuplja varijanta.
OTOK MOLAT
Prvi izlet koji smo realizovali bio je na otok Molat, koji je ujedno i najbliži Istu, međusobno ih deli kanal koji je samo 155 metara širok i svega 6 metara dubok.
Na otoku ima tri naseljena mesta, a to su ujedno i tri luke u kojima katamaran pristaje – Zapuntel, Brgulje i Molat, dok trajekt pristaje samo u Molatu.
Naš katamaran isplovio je sa Ista u 6h, a do mesta Molat koje smo izabrali za izlet trebalo mu je 45 minuta.
Povratak na Ist bio je u 14.55h.
Odmah na početku da se ogradim – ovo neće biti sveobuhvatna reportaža o otocima iz naslova nego prikaz onoga što smo mi uspeli da vidimo tokom naših izleta.
Tu ću se verovatno najviše ‘’ogrešiti’’ o Molat, jer smo od njega uspeli da vidimo samo glavno mesto i jednu plažu.
Ograničavajući faktor prilikom ovakve vrste izleta je činjenica da na otoke stižemo kao pešaci, a poseban problem za neko veće istraživanje predstavljala je nesnosna vrućina koja je upravo na Molatu bila najizraženija.
To je i glavni razlog zašto sam odustao od ideje da ‘’potegnem’’ makar do 3 km udaljenog Brgulja – papuče u kombinaciji sa 40C nisu obećavale dobar provod, štaviše.
Za obilazak ovako malih otoka sa dosta skrivenih, lepih, ali i nepristupačnih plaža i uvala, jedino kvalitetno rešenje su brodići i jahte, pa zato ni ne čudi što je broj nautičara na Jadranu iz godine u godine sve veći.
Najbolji period za život na Molatu bio je između dva svetska rata kada je ovde utemeljena biblioteka, izgrađen dom kulture itd. i tada je broj stanovnika bio najveći u celokupnoj istoriji otoka – 1083 na popisu iz 1937.
Danas ih ima samo oko 220, a od toga je u mestu Molat njih 85.
Samo nekoliko njih sreo sam tokom moje šetnje po mestu koje se po ničemu ne razlikuje od naselja sličnog profila na drugim otocima.
Na vrhu brda između dve uvale nalazi se centar mesta sa crkvom Svete Marije, u čijoj neposrednoj blizini je spomenik palima u borbi protiv fašizma u II svetskom ratu.
U okolini su pošta, ambulanta, market i kapelica Gospe od Karmena.
Na padinama prema uvalama nižu se kućice okružene sa bujnom mediteranskom vegetacijom, i većina gostiju je smeštena u nekoj od njih jer hotela ovde nema.
Naišao sam na samoj obali na ostatke nekog zdanja koje bi moglo biti neko staro odmarališe.
I, na drugim otocima (a, posebno na obali) nisu retki ovakvi slučajevi i uvek su u pitanju neki ‘’nerešeni imovinsko – pravni odnosi’’ koji traju decenijama, a zgrade propadaju i ruže okolinu.
U uvali sa južne strane gde smo pristali katamaranom nalaze se konoba, kafić i lepo sređen info centar lučke uprave gde nautičari (a i mi ostali) mogu da koriste sanitarni čvor, wi-fi, struju itd.
Sa druge, severne strane, nalazi se uvala Jazi u kojoj smo proveli veći deo dana.
U pitanju je plaža sa peščanim dnom, na ulazu u more je kamenje dok je obala betonska.
Imam utisak da je cela uvala ranije mnogo bolje i uređenije izgledala, okolni ugostiteteljski objekti su napušteni i razrušeni, postoji samo jedan mali market sa dva stola ispred i to je to.
Na samom početku uvale dno je pomalo muljevito i sa dosta trave, a to bi se sigurno dalo srediti.
No, kada se malo dalje otpliva, tačnije prošeta, stiže se do tzv. ‘’tvrdog’’ peska koji nam je u kombinaciji sa toplim i čistim morem podario nekoliko sati pravog uživanja.
Inače, na padini iznad uvale nalaze se ostaci koncentracionog logora kroz koji je, za vreme okupacije otoka od strane italijanskih fašista, prošlo 20 000 ljudi, a ubijeno njih 350.
Naš domaćin na Istu pričao nam je o određenom animozitetu koji valada između ova dva otoka, tačnije između stanovnika mesta Ist i Molat (ah, ta naša balkanska posla…), a ja se nadam da će u budućnosti to prerasti u neko zdravo rivalstvo koje će uzrokovati samo rivalstvo ko će biti uređeniji i lepši.
OTOK SILBA
Za Silbu, najseverniji dalmatinski otok kojeg zovu još i ‘’vrata Dalmacije’’, mnogi tvrde da je najlepši otok Jadrana.
I, zaista ima nešto posebno na ovom mestu sa neopisivim tirkiznim morem, skrivenim uvalama i peščanim plažama koje asociraju na neke od najpoznatijih i najatraktivnijih na svetu.
Mi smo na Silbu došli trajektom sa ‘’našeg’’ Ista, a kao što rekoh ranije postoji i katamaranska veza sa kopnom kao i brojni izletnički brodići.
Sa Ista trajekt na liniji 401 isplovljava u 11.30h i do Silbe putuje oko sat i po, a razlog malo duže plovidbe je njegovo usputno pristajanje i zadržavanje radi iskrcaja-ukrcaja na Olibu.
Povratak je u 19.05h, a upravo taj termin pruža putnicima trajekta priliku za jedinstvene prizore zalaska sunca na čarobnom Jadranu.
Na Ist je dolazak oko 20.40h, a u Zadar oko 23.15h.
Silba ima još jedan nadimak – ‘’otok pešaka’’, jer na njoj nije dozvoljen automobilski saobraćaj, pa čak ni samo iskrcavanje automobila do trajektne luke kao u slučajevima Rave i Ista.
Otok je veličine 15 km2, jedino naseljeno mesto je Silba, a broj stanovnika je oko 300.
Nisam nikada ranije bio na ovom otoku pa mi je viđeno teško porediti sa prošlim vremenom, ali imam utisak da se broj kuća (deluju novije) značajno uvećao na neko ‘’romantično – robinzonsko’’ vreme iz prošlog veka o kojem smo svi slušali brojne priče.
Kada smo kod priča, evo još dve.
Prva govori o tome da je na Silbi godinama vreme provodio i inspiraciju crpio čuveni Johnny Štulić i da su mnogi bezvremeni hitove ‘’Azre’’ upravo tu nastali.
Druga priča vezana je za najpoznatiji kulturno – istorijski spomenik na otoku – kulu Toreta.
Legenda kaže da je ovaj toranj podigao kapetan Petar Marinić daleke 1872. godine kako bi njegova voljena mogla na njemu čekati njegov brod.
Obzirom da voljenoj izgleda strpljenje nije bila vrlina, odlučila je da se uda za drugoga.
Nakon niza godina kapetan se vratio na Silbu i tokom šetnje po otoku naišao na devojku koja ga je neodoljivo podsećala na izgubljenu ljubav.
Iz razgovora sa mladom devojkom saznaje da se radi o ćerki njegove stare ljubavi.
I, onda kao u savremenim tv novelama, obzirom da ljubav ne mari za godine, njih dvoje se venčavaju i sretno i dugo žive zajedno.
Za one koji imaju problem sa visinom možda uspon na toranj nije najbolja ideja, ali mi smo se naravno popeli i uživali u fantastičnom pogledu na sve strane otoka.
Zaletih se ja odmah na priču o kuli, ne poštujući hronologiju 😊
Trajektna luka na Silbi je sa njene zapadne strane, negde tačno na polovini otoka.
Upravo na tom mestu gde je otok ”najtanji” i gde je rastojanje do druge, istočne, strane i uvale koja gleda na susedni Olib samo 700 metara ”smestilo” se i jedino otočko naselje.
Mi smo odmah po silasku sa broda morali nazdraviti konačnom dolasku na dugoželjenu Silbu i to u prvom lokalu na koji smo naišli.
Svojevrsni ”depadans” konobe Alavija idealno lociran neposredno uz plažu oduševio nas je ljubaznim osobljem i pristojnim cenama.
Celom tom zapadnom stranom pruža se šljunkovito – stenovita plaža Tratica, a na samom njenom početku je jedan od vizuelnih simbola Silbe – kamena skulptura ”Jedrilje” posvećena mornarima.
Obzirom na našu hendikepiranost u smislu nedostatka sopstvenog čamca, bicikla i slično bili smo primorani da se od svih čuvenih otočkih uvala i plaža opredelimo za onu najbližu -Šotorišće.
U člancima i reportažama pominje se opcija Taxi boata koji turiste razvozi po uvalama, ali na licu mesta mi ne videsmo niti jednog.
No, nije ni važno, sa izabranom plažom bili smo i više nego zadovoljni.
Ona se upravo nalazi sa opisane, suprotne strane otoka (cca700-800 metara), a do nje se dolazi laganom šetnjom kroz selo.
I, zaista, mestašce je sa svojim bogatim zelenilom, cvećem, kamenim kućama i tišinom koju narušava samo gromoglasni hor cvrčaka, vanvremenski idilično.
U samom centru je crkva Rođenja Blažene Djevice Marije (odvojen zvonik od crkve, slučaj koji sam sretao još na nekoliko otoka), a oko nje mala tržnica, pošta, poslastičarnica, restorani.
U ulici koja vodi do plaže nalazi se zanimljiva galerija na otvorenom Marija Ujević Galetović.
Vrućina je i tog dana bila nesnosna pa smo većinu popodneva proveli u pomenutoj uvali Šotorišće kupajući se na prelepoj peščanoj plaži.
Prilaz moru je šljunkovit i stenovit, ali već nakon nekoliko metara kombinacija tvrdog peska i tirkizne boje mora asocira vas na neke Maldive ili Tahiti.
Centralno mesto u uvali zauzima Beach bar Del Mar, a senka njegovog objekta obezbedila nam je prekopotrebnu hladovinu.
U susednoj uvali je pristanište za čamce i jahte i jedna simpatična konoba.
Pre povratka na trajekt još smo malo prošetali po mestu i dodatno se uverili da je Silba otok na koji se čovek mora kad-tad vratiti.
Povratak na naš Ist bio je pravo uživanje, prizori beskrajnog plavetnila Jadrana uz izležavanje na gornjoj palubi trajekta dok se lagano završava još jedan letnji dan, momenti su koje bih mogao ponavljati svaki dan.
OTOK OLIB
I, već sutradan sam ih i ponovio…
Neverovatno koliko je detalja i opisa iz priče o Silbi identično onima na Olibu.
Isti trajekt i isto vreme polaska sa Ista – linija 401 u 11.30h.
Obzirom da prvo staje na Olibu, vožnja traje kraće (45 minuta), dok je povratak za Ist (Zadar) u 19.50h.
Izletnički brodovi sa kopna takođe su, kao i u slučaju Silbe, jedna od opcija dolaska.
Silba i Olib veoma slično izgledaju – jedno naseljeno mesto i mnoštvo prelepih uvala i plaža.
Mesto Olib locirano na ‘’najtanjem’’ delu otoka, luka na zapadnoj strani, prekrasna uvala na drugoj, istočnoj, strani – sve isto kao na Silbi.
Prva razlika je u činjenici da se na Olib može iskrcati sa automobilom, no on (kao i na Istu) na licu mesta nema neku konkretnu i svrsishodnu funkciju.
Radi se o uzanim putićima po kojima uglavnom ‘’krstare’’ motorići, biciklovi i, najčešće, električni automobilčići prepoznatljivi kao glavno prevozno sredstvo na velikim golf terenima.
Površina otoka iznosi 26,14 km2, a podatak da mu je ukupna dužina obale 33,345 km ukazuje na njenu veliku razuđenost.
Moja ekipa se u međuvremenu zamorila i u želji da poslednji dan ‘’prvog poluvremena’’ našeg letovanja provede na Istu, odustala od izleta, pa sam na Olib došao sam.
To mi je na neki način dalo veću slobodu za kreiranje sadržaja dana i tempa obilaska, što je dobro jer nisam siguran koliko bi im se dopao ‘’marš’’ koji sam preduzeo po najvećoj vrućini u nameri da se dokopam druge strane otoka i peščane uvale Slatinica u kojoj sam proveo veći deo popodneva.
Kao što rekoh, taj deo Oliba jeste ‘’najtanji’’, no ipak za kilometar duži nego na Silbi pa je ipak trebalo uložiti malo više napora koji se višestruko isplatio.
Ova uvala je jedna od najlepših peščanih na kojima sam bio na Jadranu, a ovu rečenicu ponavljam po ko zna koji put u ovih nekoliko blogova o ovogodišnjem letovanju 😊
Zaista sam bio oduševljen onime što me je dočekalo na Slatinici i pomalo tužan što nisam imao sa kim da podelim ushićenje.
Netaknuti prirodni raj, obala kombinacija peska i kamenja, a morsko dno je potpuno peščano.
Uz sve to nestvarna tišina koja para uši, naravno ako izuzmemo hor cvrčaka.
Mislim da sam tog dana bio jedini koji je u uvalu pristigao peške, usput sam sreo samo trojicu motorista, dok su svi ostali došli na jahtama.
Tih ostalih i nije bilo puno, pa sam u pojedinim momentima bio potpuno sam na celoj plaži!
Morao sam sebe nagraditi za tu podužu šetnju usred vrelog dana pa je palo jedno pivce u obližnjem Beach baru Slatinica.
Bar je pomalo atipičan, nije uz samu obalu nego pedesetak metara dalje u šumi.
Ovaj hedonistički kutak razoružava na prvi pogled – stolovi i stolice razbacani ispod drveća, razvučene mreže za ljuljanje, klinci igraju fudbal, kučići se šetaju, veseli Slovenci pevaju, domaćini se međusobno svađaju ko više a ko manje radi itd.
Kada sam već kod Slovenaca jedna usputna digresija – posle toliko godina putovanja i obilazaka raznoraznih i najzabačenijih kutaka na Jadranu, mogu samo ustvrditi da se radi o svojevrsnom fenomenu.
U svakom mestu, u svakoj uvali, plaži, restoranu, prodavnici, na svakom trajektu, svuda su najbrojniji Slovenci.
Ne postoji racionalno objašnjenje ovog fenomena ako se ima u vidu da je njih jedva nešto oko dva miliona.
Mora da lažiraju rezultate popisa stanovništva 😊
Uglavnom, nakon bara pronađoh u obližnjoj šumi idealno mesto u debeloj hladovini za svoje ‘’gnezdo’’ pa su usledili opušteni časovi u kojima su se smenjivali brčkanje i čitanje knjige, bez sekunde mobilnog telefona – uvala je toliko zabačena da je čak lišena i signala.
Mesto Olib nije tipično dalmatinsko sa uskim kamenim uličicama i kućama, nekako se ‘’razbacalo’’ po brdašcu iznad mora.
Centar u kome dominira monumentalna crkva Uznesenja Blažene Djevice Marije nalazi se podalje od mora.
Ova župna crkva je sagrađena 1899. i nalazi se na mestu gde je prvobitno bila kapela podignuta 1560. , a kasnije manja crkva izgrađena 1769.
U ovom delu naselja koji nije uz more najznačajnije zdanje je prelepa kula Kaštel sagrađena u 16. veku koja dominira nad mestom i vidljiva još prilikom uplovljavanja trajekta na otok.
U Olibu ima nekoliko prelepih vila iz austrougarskog perioda, a celokupan ambijent je ispunjen bujnom mediteranskom vegetacijom i predivnim cvećem na svakom koraku.
U priobalnom delu postoji turistički info centar, parkić sa terenom za boćanje gde sam prisutstvovao pravom, autohtonom ‘’obračunu’’ lokalaca uz sve propratne verbalne doskočice, spomenik poginulim otočanima u borbi protiv fašizma, nekoliko konoba i kafića.
Imam običaj da ove moje, ionako predugačke blogove, ne opterećujem previše sa istorijskim podacima vezanim za mesto o kome pišem, jer to tek ne bi niko imao živaca da čita, a o Olibu bi se dalo još štošta napisati u tom segmentu.
Pa ko želi, neka sam istraži…
Desno od trajektne luke i pristaništa za čamce nalazi se još jedna lepa plaža (plaža ”Olib” joj je naziv na Google mapi), gde se većina onih koji odsednu u mestu kupa.
Na njoj sam u stvari i započeo moj dan na Olibu, odmah sa trajekta sam požurio da se osvežim i pripremim za dalje lutanje po otoku.
Sličan scenario kao i na ostalim plažama – betonska obala, malo kamenja na ulazu u toplo more tirkizne boje i peščano dno.
Ovde sam uspeo da nađem mesto na klupi u lepoj hladovini pa je trebalo malo više motivacije za pomeranje i pokret.
Dan sam završio na istom mestu, u jednom kafiću uz obalu sa pogledom na more i susedni otok Premudu na kojem ću već sutradan otvoriti ‘’drugo poluvreme’’ ovog nezaboravnog letovanja.
