by Prvi deo naše velike balkanske kamperske turneje proveli smo u kampu Pa Emer, nedaleko od Drača.
Više o samom kampu i o tome kako smo se proveli tih nekoliko dana na albanskoj obali Jadranskog mora možete pročitati ovde:
Koncept ovog putovanja bio je takav da smo prepodne provodili u uživanju na plaži i u samom kampu, a da bismo se nakon ručka zaputili u obilazak neke zanimljive turističke destinacije u široj okolini naše „baze“.
Najveći problem turizma tokom letnjih meseci, nevezano za destinaciju, postale su nesnosne vrućine koje umnogome onemogućavaju neko ozbiljnije razgledanje, posebno gradova – teško može bilo ko da uživa u šetnji po užarenim ulicama na temperaturama koje se poslednjih godina penju i do 40 °C.
U tom smislu, ovo neće biti pravi putopis tipa „šta sve videti u Tirani“, nego opis onoga što smo uspeli da obiđemo jednog toplog nedeljnog popodneva u Tirani.
U prethodnoj rečenici ključne reči su „nedeljno popodne“ i ovde dolazimo do prvog saveta – ako u Tiranu dolazite autom, najbolji mogući izbor „tajminga“ je upravo nedelja.
U Tirani sam bio prvi put u jednoj „blic poseti“ pre devet godina i imam utisak da sam tada duplo više vremena proveo u kolonama i saobraćajnim gužvama nego u samom razgledanju grada.
Ovaj put priča je bila potpuno drugačija – grad je bio poluprazan, sve ulice i bulevari bili su pusti i prohodni, tako da nam je vožnja od jedne do druge lokacije tekla kao „po loju“.
Tirana je od obale Jadranskog mora i plaža u okolini Drača udaljena samo tridesetak kilometara, pa je logično da je većina stanovnika albanske prestonice spas od letnje žege potražila upravo tamo.
Tokom povratka ka kampu dobili smo i najkonkretniju potvrdu naše teorije – svih trideset kilometara obe trake poluautoputa koji spaja Tiranu i Drač bile su krcate neprekidnom, nepreglednom kolonom automobila.
Delovalo je kao da se čitava prestonica u isto vreme vraćala sa mora.
Tirana je danas glavni i najveći grad Albanije, sa oko 600.000 stanovnika prema poslednjem popisu iz 2023. godine.
To je ujedno i političko, ekonomsko i kulturno srce zemlje. Smeštena je u kotlini okruženoj planinama, a kroz nju protiče mala reka Lana, koja daje poseban šarm gradskom pejzažu.
Osnovana je početkom 17. veka, a od 1920. godine zvanično je postala prestonica Albanije.
Često kada čujem da se za neki grad kaže kako se „ubrzano razvija“, zvuči mi kao fraza bez pokrića.
Ali, Tirana je pravi primer da takve rečenice ponekad imaju puno smisla.
U poređenju s onim što sam video pre samo devet godina, imao sam osećaj da sam stigao u potpuno drugi grad.
Danas Tirana odiše nekom posebnom energijom: fasade su osvežene i obojene jarkim bojama, bulevari su široki, puni zelenila i cveća, a između njih niču moderna zdanja koja su se iznenađujuće dobro uklopila u postojeći ambijent.
Sve to zajedno stvara utisak savremene, žive i prave evropske metropole u kojoj se posetilac lako oseća dobrodošlo.
Od našeg kampa do centra grda razdaljina je bila 60 km, a vreme potrebno za dolazak direktno je uslovljeno gužvom na pomenutom poluautoputu za koji sam siguran da je najopterećeniji putni pravac u čitavoj zemlji.
Ako bi se išlo direktno iz Novog sada, najbolja opcija je preko Kosova i toj varijanti je rastojanje 700 km.
No, ko može da se organizje na taj način, Tirana je idealna vikend destinacija, a vioni iz Beograda za Tiranu lete svaki dan.
Naše prvo odredište ipak je bilo malo izvan samog centra grada.
Jedna od najvećih atrakcija Tirane, a ujedno i svojevrsno „utočište od gradske vreve“, jeste planina i Nacionalni park Dajti, koja se uzdiže iznad samog grada.
Sa svojih 1.600 metara nadmorske visine, Dajti nudi osvežavajući beg od letnjih vrućina i fantastičan pogled na Tiranu i okolinu.
Zbog svog položaja često je nazivaju i „balkonom Tirane“.
Do vrha se najlakše stiže žičarom Dajti Ekspres, koja je sama po sebi prava turistička atrakcija.
Reč je o najdužoj žičari na Balkanu – vožnja traje oko 20 minuta i pokriva dužinu od 4,3 kilometra.
Tokom uspona, pred očima se smenjuju pejzaži: gradskih četvrti koje ostaju u daljini, maslinjaci i vinogradi, šume i strme padine planine.
Kabine su udobne (nažalost ne i klimatizovane pa je ipak bilo vrućina u njima), a tokom putovanja imate utisak kao da lebdite iznad Tirane sa postepenim ulaskom u sasvim drugi svet.
Na samom vrhu posetioce čekaju restorani, vidikovci, uređene staze za šetnju, pa čak i teren za mini golf.
Baš smo se prijatno iznenadili koliko je sve ”skockano” – kao da smo u nekoj Austriji ili Italiji.
Popularan je i „Sky Tower“ restoran sa panoramskim pogledom, a ljubitelji prirode mogu da se upuste i u kraće planinarske ture.
Cena povratne karte za odrasle iznosi 15 eura.
Početna tačka za razgledanje centra grada bila nam je džamija Namazgah, preciznije prostrana parking garaža ispod nje.
Velika džamija, kako je još zovu, jedan je od najvećih verskih objekata u gradu.
Njena gradnja započeta je 2015, a svečano ju je otvorio turski predsednik Erdogan (Turska je finansirala izgradnju) u oktobru 2024.
Ima četiri minareta, visina centralne kupole je 35 metara, a prostire se na površini od 10.000 m².
Na putu ka glavnom gradskom trgu (Skenderbegov trg) prošli smo kroz jedan od brojnih parkova u gradu – Fan Noli – i svratili do ogromnog tržnog centra Conad Toptani u potrazi za menjačnicom.
Inače, i po tom pitanju su, kako u Tirani, tako i u ostatku zemlje, napredovali, pa se uglavnom svuda može plaćati karticom ili evrima, što je do pre nekoliko godina bila mnogo ređa pojava.
Zaista se na ulicama Tirane može videti mešavina svih mogućih stilova gradnje – od modernog futurističkog, socijalističkog, osmanskog – ali ono što je meni najviše zapalo za oko jeste mnoštvo zdanja koja kao da su bukvalno preneta iz nekog italijanskog grada.
Neka od najznačajnijih gradskih i državnih zdanja, kao što su Nacionalna banka Albanije, Nacionalna galerija umetnosti i zgrada Univerziteta, izgrađena su upravo u stilu italijanskog modernizma.
Ovo je posledica perioda između 1920. i 1939. godine, kada je albanski kralj Zog I, u želji da od Tirane napravi moderan grad, za taj posao angažovao nekoliko poznatih italijanskih arhitekata.
Proces „italijanizacije“ se, naravno, nastavio i tokom okupacije, sve do 1943. godine.
Skenderbegov trg je najpoznatije gradsko obeležje, a na njemu su smešteni važni objekti poput Nacionalnog muzeja, Opere, Nacionalne banke Albanije, džamije Et’hem Bej i drugih.
Sa svojih 40.000 m² najveći je trg u državi, a napravljen je po nacrtu već pominjanih italijanskih arhitekata tokom tridesetih godina prošlog veka.
Popločan je kamenjem iz svih delova Albanije, što simbolizuje „jedinstvo nacije“.
Međutim, ta količina usijanog kamenja, bez ikakve zaštite od vrelog julskog sunca, učinila je naš boravak na trgu značajno kraćim od planiranog.
Svakako, najslikaniji segment trga jeste spomenik albanskom nacionalnom heroju i vođi borbe protiv Osmanlija iz 15. veka, Đerđu Kastriotu Skenderbegu (Gjergj Kastrioti Skënderbeu).
Sa zadnje strane spomenika na trg se „naslanja“ park Evropa, iza koga se pruža najduži i ujedno najlepši gradski bulevar – Bulevardi Dëshmorët e Kombit.
Ova široka, reprezentativna avenija okružena je drvoredima i impozantnim zdanjima, a duž nje smeštene su najvažnije institucije: Predsedništvo Albanije, zgrade Vlade, Parlament, ministarstva, Nacionalna galerija umetnosti, kao i prostrani parkovi i trgovi.
Na njenom južnom kraju otvara se prostrani Univerzitetski trg, kojim dominira impozantna zgrada Politehničkog fakulteta.
Na samom bulevaru nalazi se i jedno od najprepoznatljivijih obeležja Tirane – Piramida (Piramida e Tiranës).
Izgrađena 1988. godine kao muzej posvećen Enveru Hodži, nekadašnjem komunističkom vođi Albanije, ubrzo je postala najskuplja građevina u zemlji.
Posle 1991. muzej je zatvoren, a objekat je kroz godine menjao namenu – od kulturnog centra, preko televizijskog studija, do prostora za izložbe i konferencije.
Danas, nakon temeljne obnove završene 2023, Piramida je pretvorena u moderan multifunkcionalni centar za mlade, umetnost, startapove i tehnologiju.
Sa zelenim površinama, kafićima i stepenicama koje vode do vrha, postala je omiljeno mesto okupljanja i šetnje.
Penjanje na Piramidu je doživljaj sam za sebe – iako pod vrelim suncem ume da bude naporno, nagrada na vrhu je nezaboravan panoramski pogled na Tiranu, koji vredi svakog koraka.
Nedaleko od Skenderbegovog trga i bulevara nalazi se Katedrala Hristovog Uskrsnuća (Katedralja Ngjallja e Krishtit).
Radi se o najvećem pravoslavnom hramu u Albaniji i jednoj od najvećih pravoslavnih katedrala na Balkanu.
Katedrala je izgrađena i osvećena 2012. godine, povodom 20. godišnjice obnove Pravoslavne autokefalne crkve u Albaniji, nakon decenija komunističke represije, kada je religija bila zabranjena.
Glavna kupola uzdiže se do visine od oko 46 metara, a unutrašnji prostor može da primi više hiljada vernika.
Sa druge strane bulevara nalazi se nešto sasvim drugačije – Bunk’Art 2, nesvakidašnji muzej smešten u prostoru nekadašnjeg bunkera, u kojem je prikazan svakodnevni život Albanaca u vreme komunističke diktature Envera Hodže, sa posebnim osvrtom na mračnu aktivnost tajne policije Sigurimi.
U neposrednoj blizini bunkera nalazi se ulica Murat Toptani, jedna od najživljih i najlepših pešačkih ulica u gradu.
To je šetalište sa drvoredima, kafićima, restoranima i umetničkim galerijama, idealno za laganu šetnju i druženje.
U vreme naše posete na ulici je bilo mnoštvo turista, a broj različitih jezika koje smo u prolazu čuli svedočio je o današnjem kosmopolitskom duhu koji vlada u gradu i o velikoj popularnosti Tirane kao još nedovoljno otkrivene turističke destinacije.
Posebno smo bili impresionirani turističko–ugostiteljskim kompleksom koji se nalazi na mestu nekadašnje tvrđave porodice Toptani.
Na obnovljenom prostoru unutar tvrđave smešten je niz restorana, barova, suvenirnica i galerija, koji spajaju tradiciju i moderni dizajn.
Ambijent je autentičan – stari kameni zidovi u kontrastu sa savremenim enterijerom stvaraju prijatnu i posebnu atmosferu.
Za kraj našeg obilaska Tirane ostavili smo posetu najvećem gradskom parku – Parku i Liqenit të Tiranës.
Na albanskom jeziku naziv znači „Park i jezera u Tirani“, ili slobodnije, „Tiransko jezersko šetalište“.
Ovo je prava zelena oaza u srcu grada, prostire se na više od 80 hektara i pruža mir i osveženje usred užurbanosti Tirane.
Bili smo oduševljeni uređenjem parka, raznovrsnim sadržajima i brojnim posetiocima koji su sa osmehom i entuzijazmom uživali u ovom prostoru.
Sa zapadne strane parka nalazi se veliko jezero, idealno za vožnju iznajmljenim čamcima ili jednostavno za uživanje u pogledu i hranjenje pataka i labudova.
Pecanje i kupanje nije dozvoljeno, ali se uživanje uz osveženje u baštama kafića i restorana na obali svakako preporučuje.
Park obiluje biciklističkim i trkačkim stazama, dečijim igralištima, sportskim terenima i prostorima za piknik.
Tokom cele godine, a posebno leti, ovde se održavaju koncerti, kulturne manifestacije i festivali, što dodatno doprinosi živahnoj i prijatnoj atmosferi.
Mi smo napravili pauzu za osveženje u jednom od brojnih kafića, a i kada je nad parkom pao mrak, atmosfera i energija grada učinile su da nam se uopšte nije žurilo nazad u kamp.
Ovaj kratak susret sa Tiranom premašio je sva naša očekivanja.
Uz nadu da ćemo uskoro ponovo posetiti grad, iskreno preporučujemo svakome ko čita ovaj blog da doživi čari Tirane i istraži sve njene zanimljive i uzbudljive kutke.
