Premuda, sa pravom je zovu ”otok sreće”

Prvi deo ovogodišnjeg letovanja proveli smo na Istu, a blog o tome kako je izgledalo naših prelepih sedam dana na tom rajskom otoku možete pročitati ovde:

Čarobni Ist – ”otok leptir” severne Dalmacije

U podužem uvodu objasnio sam uzroke našeg čvrstog opredeljenja ka dalmatinskim otocima, i to onim što manjim i nepoznatijim, kao garantovanoj opciji mirnog i zanimljivog odmora, pa se ne bih ovde ponavljao.

Uglavnom, otoci zadarskog arhipelaga koje poslednjih godina pomno istražujemo, sa svojim bezbrojnim prirodnim lepotama i solidnim otporom masovnom turizmu, prava su adresa za svakoga ko voli ‘’Mediteran kakav je nekada bio’’, kako se u žargonu kaže.

Premuda je najzapadniji od svih zadarskih otoka, a ja bih gledajući kartu rekao da je i najzapadniji otok cele Dalmacije, no za tu tvrdnju nemam zvaničnu potvrdu.

U svakom slučaju pozicija mu je na samoj granici sa Kvarnerom, u blizni su njegove najjužnije tačke Ilovik i Lošinj.

Ukupna površina Premude je 9,2 km, dugačka je 9 km i do 1 km široka.

Istoimeno mesto je ujedno i jedino na otoku, a broj stanovnika se u zavisnosti od godišnjeg doba kreće između 50 – 100.

Samo naselje nalazi se na brdu dok su sa njegove severoistočne i jugozapadne strane na obalama nalaze dve trajektne luke, stara i nova, s tim da se danas trajektni i katamaranski saobraćaj odvija samo u (novom) pristaništu Krijal na jugozapadnoj strani.

Mi smo na Premudu stigli trajektom na liniji 401, direktno sa Ista.

Inače, trajekt na navedenoj liniji polazi u sezoni iz Zadra u 9h (čak češće u 9.30h kada je u pogonu najbrži trajekt u floti Jadrlonije – ‘’Lastovo’’).

Na svom putu od zadarske luke Gaženica do Malog Lošinja kao poslednje stanice, prvo pristaje na Istu, a potom se ređaju Olib, Silba i Premuda.

Na Premudu stiže oko 14.30h.

Onima koji stižu sa severne strane našeg kontinenta mnogo je lakša varijanta dolaska iz Malog Lošinja odakle trajekt polazi u 16.30h da bi na Premudi bio oko 18h.

Postoji i katamaranska veza sa Zadrom, a vožnja traje sat i petnaest minuta sa zaustavljanjima na Olibu i Silbi.

Svaki dan je polazak i odlazak u različitom terminu, pa je najbolje pouzdanu informaciju potražiti na stranicama Jadrolinije.

Na otoku je (za razliku od Ista) dozvoljen saobraćaj automobila, ali to u konkretnom slučaju ne igra neku posebnu ulogu, jednostavno nemate gde da se vozate 😊

Autom smo došli do našeg izabranog apartmana i sledeći put seli u njega za 7 dana!

Jedini otočki put vodi od luke Krijal do mesta na vrhu brdašca (može se spustiti i do stare luke), i to je to.

Meštani automobile koriste radi lakšeg transporta stvari i namirnica koji pristignu brodom, a posebni ‘’specijalitet’’ Premude je činjenica je da su gotovo sva vozila jako stara, nagriženih karoserija od soli i neregistrovana.

Jednostavno nema potrebe za tim troškom, dobra međusobna Viber komunikacija omogućava pravovremenu reakciju tokom retkih policijskih kontrola.

Sve u svemu, mislim da bi detalji svakodnevnog života ovih nekoliko desetina ljudi koji su stalni stanovnici Premude bili sasvim solidan scenario za neki film.

Evo npr. priče o problemima sa strujom.

Šta se desilo ?

U jednom od retkih članaka o Premudi koji se na netu mogu pronaći videli smo da je otok nedavno imao višemesečni prekid snabdevanja sa električnom energijom.

Upitali smo gazdu našeg apartmana za detalje, a on nam ispriča štoriju koju bi ja u scenariju nazvao ‘’kako je nestala struja na mom otoku’’.

Naime, u relativnoj blizini Premude nalazi se na dnu mora olupina starog vojnog broda austrogarske (mađarske) mornarice ‘’ Szent István’’, kojeg su italijanski torpedni čamci potopili pred kraj I svetskog rata, u junu 1918. godine.

Uzgred, danas su ostaci tog broda jedan od najvećih izazova roniocima koji dođu u posetu ovim krajevima.

Tokom obležavanja 105 godina od pomenutog događaja, brod sa članovima važnih međunarodnih delegacija ne mogavši doći na tačan lokalitet usled lošeg vremena sidri se između Silbe i Premude i tom prilikom značajno oštećuje podvodni strujni vod.

Nema druge nego da se ceo vod zameni, a dok se taj dugotrajni proces ne okonča Premuda dobija veliki generator sa dva dežurna radnika HEP-a.

No, generator obezbeđuje struju tokom dana, noću restrikcije ostaju.

Ali, kako su ova dva radnika veoma brzo ‘’srasla’’ sa sredinom  u kojoj su se nenadano zatekli, onda je bilo onih varijanti ‘’daj Šime bogati, pusti večeras malo duže taman da nam se film završi…’’ i slično.

I, sad neko ko ovo čita lagano gubi strpljenje i pita se šta ovaj to piše, gde su opisi otoka, informacije o atrakcijama i zanimljivostima itd!?

Priča o našim utiscima sa Premude je prevashodno priča o ljudima i atmosferi, koja je jedinstvena i koja se retko sreće.

Meni, naviknutom na turbo aktivan turizam nimalo nije smetalo sedmodnevno ‘’mirovanje’’ i uživanje u pogledu sa naše terase uz ‘’vino i gitare’’, kupanje u kristalno čistom moru i što bi omladina rekla ‘’maksimalno cooliranje’’.

Pomenuh gazdu našeg apartmana, a on je tek posebna priča.

Decenijama letujemo na svim mogućim destinacijama po Jadranu, ali ovakav ‘’tretman’’ još nigde nismo imali kao ove godine, i tu ne zaboravljam ni naše ‘’prvo poluvreme’’ i gazdu sa otoka Ista.

Gospodin Miro Melnik sa suprugom Ladom bio je presavršen domaćin na Premudi, susretljiv, zanimljiv i inspirativan sa svojm energijom i životnom pričom.

Ovaj nekadašnji vrsni muzičar i član brojnih zadarskih sastava, ‘’na prvu’’ je prepoznao našu ‘’pozitivnu vibru’’ pa nam se znao često pridružiti u priči i pismi.

A, gozba koju su nam priredili drugog dana našeg boravka, pamtiće se zauvek.

Barakude na žaru, domaće crno vino, gitara – upravo je to  ‘’malo što nam za sriću triba’’.

Apartman pod nazivom ‘’Krijal’’ nalazi se na spratu kuće i sastoji se od dve spavaće sobe, trpezarije i kuhinje u prizemlju, a na galeriji je još jedna spavaća soba, wc i dnevni boravak sa sofom i tv prijemnikom.

Ovaj apartman od 75 m2 registrovan je za 6 osoba, no u njemu komotno može spavati 7-8 ljudi.

Ono što je meni na moru najvažnije – terasa, u ovom slučaju je bila savršena.

Prostrana sa pogledom ‘’do Italije’’, mesto gde smo provodili najveći deo dana i večeri dok nam je društvo pravila mačka Mikica, naša svojeglava i šarmantna mezimica.

Apartman je koštao 120 eura dnevno, dakle 20 eura po glavi, a preduslov da ga ‘’upecate’’ je da ga što pre rezervišete, poželjno bi bilo još oko Nove godine.

Ovaj savet se odnosi i za bilo koji drugi smeštaj na otoku jer smo rekli da se radi o jako malom mestu pa je shodno tome i ponuda smeštaja ograničena.

Glavna plaža (praktično i jedina) u mestu zove sa Zad crikve (nalazi se neposredno uz crkvicu Sv Krijaka) i do nje je od našeg apartmana trebalo 5 minuta lagane šetnje, uz uživanje na rascvetanu okolinu.

Plaža je šljunkovita i jedina mana joj je nedostatak hlada, no obzirom na mali broj ljudi i tih nekoliko stabala nam je bilo dovoljno.

More se u odnosu na 28C koliko je bilo n a Istu, zahvaljajući buri koja zaduvala baš tog dana kada smo prelazili sa otoka na otok, malo prohladilo, ali i dalje je bilo prijatno, čisto, prozirno, predivno…

Odmah uz plažu i crkvicu je pristanište za čamce naspram kog se nalaze dva restorana – konobe, a na kraju tog dela je veliki mol gde pristaju trajekti i na kome se nalazi kućica Jadroliije gde se mogu kupiti brodske karte (savet kupujte trajektne karte on line i unapred!).

Mol je zgodan i za skakanje u more i za pecanje, a posebno je impresivno bilo posmtranje zalaska sunca sa njega.

Mana su mu, verovali ili ne, komarci koji u jednom momentu večeri potpuno polude, no brzo se i smire.

O restoranskim cenama ne bih mogao da izvestim, ovde nismo imali potrebe za tim iskustvom.

Kada se iz luke krene ka našem apartmanu sa desne strane puta u jednoj staroj kući smešten je jedan od ukupno dva marketa na otoku (drugi je gore u mestu).

Njega apostrofiram ne zbog neke posebne ponude nego zbog činjenice da prostor ispred njega predstavlja jedno od omiljenih okupljališta u mestu.

Domaći i gosti sede na klupama u debeloj hladovini, konzumiraju (jeftinijiu) robu iz marketa i ćakulaju, druže se se relaksirajućoj atmosferi.

Posle par dana, uključujući i povremene goste sa usidrenih jahti, imate uitisak da se sa svima poznajete.

Naša glavna nabavka obavljena je u zadarskom ‘’Lidlu’’, tako da su nam i cene u marketu uglavnom ostale nepoznanica.

Mogu se prisetiti da je sladoled bio 3 eura i da je limenka piva bila 1,8 eura, što vam je dovoljan signal da je snabdevanje pre dolaska na otok imperativ za vaš novčanik.

No, nismo mi baš bili tako lenji kako se na prvi pogled čini.

Vidikovac Garbica koji se nalazi na 1,5 km od naše kuće idealna je destinacija za posmatranje zalaska sunca, pa ko bi malo da prošeta i napravi sjajne fotografije treba da poseti ovu nekadašnju osmtračnicu JNA.

Prilično je zapuštena i potrebno je malo veštine da se čovek popne na njen vrh, no malo napora biva nagrađeno veličanstvenim pogledom, a i usput smo uspeli nenadano da se osladimo 🙂

Nalazi se u severozapadnom delu otoka, 700 metara od ulaza u (gornje) mesto.

Našu drugu, ‘’jaču aktivnost’’ realizovali smo zahvaljujući poznaniku naših prijatelja iz Osijeka, koji je svojvremeno odustao od svih ‘’čari’’ savremenog života u gradu i preselivši se sa na Premudu u potpunosti regenerisao svoje psihofizičko stanje.

Simpatični Hoco iako sa izraženim slavonskim akcentom i temperamentom  može se, posle toliko vremena, smatrati ”domaćim”.

Svakakvih zanimljivih priča smo čuli od njega, a posebno nam je bila interesantna ona koja ilustruje specifične odnose koji vladaju na otoku.

Nalik životu u nekoj komuni, udružili se stanovnici i zajednički finansirali kupovinu i uzgoj ovaca na jednom malenom otoku kojeg smo videli (sa sve ovčicama) kada smo plovili ka Lošinju.

Kasnije se to meso prodaje, dobit deli, nešto ide u zajedničku kasu za određene investicije ili organizaciju događaja u mestu i to je to.

Hoco nas je svojim čamcem provozao uz obalu Premude pa smo iz blizine videli male otoke,  tačnije hridi Masarine i Hrip koji, protežući se pravolinijski paralelno sa obalom, tvore pravi prirodni lukobran, efikasnu odbranu luke od jakih i velikih talasa koji dolaze sa otvorenog mora.

Kao i svaka, plovidba je bila ništa drugo nego veliki užitak i prilika da naš otok vidimo iz malo drugačije perspektive.

Samo mesto Premuda ni po čemu se ne razlikuje od desetina drugih u koje smo obišli na dalmatinskim otocima – stare kamene kuće (većinom napuštene, nažalost), pošta, prodavnica, dom zdravlja koji radi jednom sedmično, crkva i škola koja trenutno ne radi jer na otoku nema niti jednog jedinog đaka…

Ovdašnji spomenik palim meštanima u borbi protiv fašizma u II svetskom ratu, takođe je konstanta svih jadranskih otoka.

Najlepši dan na otoku bio je četvrtak 25.07.

Na taj datum na Premudi se tradicionalno organizuje fešta Svetog Jakova, proslava sveca zaštitnika otoka.

Nakon završetka mise na prostoru ispred crkve Svetog Jakova, meštani (solidarno i u ovom slučaju) organizuju skromnu proslavu.

Iz ranije pomenutog zajedničkog fonda nabavi se piće i hrana, svako nešto donese od kuće, a pozitivnu energiju, po automatizmu, svi već nose u sebi na ovom rajskom otoku.

Na toliko dobronamernih i nasmejanih lica, na tu količinu spontanosti i iskrene životne radosti, čovek ne može ostati ravnodušan, pa je i po neka suza kanula.

Bilo je tu osim meštana i Slavonaca, Zagrepčana, Slovenaca, Italijana, Beograđana, no neskromno ću reći da je dodatnu ”vatru” raspalio naš najdraži Sarajlija Vedran.

Pevalo se sve i pivali su svi, pa neka se pesmom i završi ovaj blog sa Premude, tog otoka sreće.