by U nedavno objavljenom blogu opisao sam kako je do našeg ovogodišnjeg kampovanja na toj, pomalo egzotičnoj, destinaciji došlo sasvim slučajno.
Zamak u Hunedoari koji sam godinama ‘’merkao’’ i želeo da posetim, i koji iz nepoznatog razloga nije bio uvršten u turu po transilvanijskim dvorcima kojom sam pre dve decenije ‘’debitovao’’ u Rumuniji, udaljen je 325 km od Novog Sada.
Dakle, poprilično daleko za kratki dnevni ili čak vikend izlet.
Zato je ideja sa jezerom Cincis kao ‘’kamperskom bazom’’ za nekoliko dana uživanja u ovim zanimljivim i prelepim krajevima Rumunije, bila prava stvar.
Od Temišvara, u kome smo prenoćili prvog dana putovanja, do Hunedoare ima 170 km i ta se razdaljina prelazi relativno brzo zahvaljujući činjenici da smo se vozili novim autopitem A1 koji u perspektivi treba da spoji mađarsko – rumunsku granicu kod Arada sa Bukureštom pa i dalje sa Crnim morem.
Na ovoj našoj deonici postoji samo jedno parče od 25 km kod mesta Cosava koje još uvek nije završeno pa se vozite regionalnim putem kroz lepe, brdovite predele, i ujedno malo odmorite od jurcanja po autouputu.
Odmah po silasku sa autoputa stiže se u Devu, upravno središte okruga Hunedoara, gde smo posetili tvrđavu – citadelu, što je bila tema posebnog bloga:
Do zamka se lako stiže, generalno je Hunedoara grad bez gužve sa širokim bulevarima, dobro organizovan.
Zamak je lociran na jugozapadnom obodu grada, u nekadašnjoj industrijskoj zoni, pa je njegovo neposredno okruženje čudan spoj zapuštenih fabričkih zgrada i hotela, pansiona, restorana izniklih usled turističkog buma koji ovaj deo Rumunije doživeo u prethodne dve decenije ponajviše zbog ‘’glavnog junaka’’ ovog bloga.
Na oko 200-300 metara od ulaza u zmaka postoje dva velika parkinga, a cena im je 15 leia (3 eura) za ceo dan.
Važno je znati da vam za ovo plaćanje treba gotovina i to samo lei, dakle euri i kartice ovde ‘’ne igraju’’.
Glvna mana im je nedostatak bilo kakve hladovine koja je nama bila prekopotrebna u tom, jednom od najvrelijih junskih dana.
Sećam se da sam se sa Dariom raspravljao o terminu naše posete – on je navijao da prvo odemo i smestimo se u kamp, pa da se u zamak vratimo sutradan, a ja sam zagovarao opciju da odemo odmah kada već prolazimo tuda prilikom dolaska.
Ubedio sam ga nekako da su prostorije zamka sigurno najprijatnije mesto u tom paklenom danu i bio sam u pravu – njegovi stari, debeli, dvostruki zidovi (karakteristika arhitekture u Transilvaniji) podarili su nam toliko željenu hladovinu i svežinu da sam na kraju našeg obilaska poželeo da napravimo ‘’još jedan krug’’ 😊.
Na prostoru ispred zamka postavljeno je niz tezgi sa suvenirima i raznoraznim drangulijama, tu je i sanitarni čvor, kao i Muzej torture smešten u zgradi neposredno pre mosta koji vodi ka zamku.
Možda ovaj muzej može i da se preskoči jer se u samom dvorcu odmah nakon što se prođu ogromna ulazna vrata nalazi uzani hodnik koji se stiže do nekadašnjih tamnica u kojima su putem sprava za mučenje i lutaka prikazana čudovišna maštovitost i kreativnost u ovoj jezivoj ‘’disciplini’’ koju su ljudi tokom vekova razvili do neslućenih razmera.
Do dvorca se dolazi prelaskom preko dugačkog drvenog mosta podignutog iznad rečice Zlašti (Zlaști).
Nekada je taj most bio pokretan, a danas je glavno mesto za fotografisanje jer se sa njega najlepše vidi sva lepota, raskoš i grandioznost zamka.
Na samom početku mosta nalazi se biletarnica, a cena ulaznice za odrasje je 45 leia (9 eura).
Radno vreme zamka tokom sezone je od 9h do 20h.
Na mestu, preciznije na ogromnoj steni, na kojoj je podignut zamak prvobitno se nalazio rimski vojni logor da bi početkom 14. veka porodica Anžu ovde sagradila utvrđenje koje će kasnije poslužiti kao osnova za izgradnju zamka kakvog ga danas znamo.
Zamak ili dvorac u Hunedoari najčešće nazivaju zamak Hunjadi, jer ga je daleke 1446. godine sagradio upravo Janoš Hunjadi (znan i kao Janko Sibinjanin) čuveni vojskovođa koji je između ostalog odbranio Beograd od najezde Turaka tokom Bitke na Dunavu 1556.
Odbranio Beograd jeste, no nije uspeo da odbrani sebe od kuge, pa što nisu uspeli Turci jeste bolest, tako da je Janko Hunjadi umro samo tri sedmice nakon čuvene bitke.
Nakon njegove smrti, zamak koristi njegov sin, ugarski karlja Matija Korvin, pa se neretko sreće i treći naziv za ovo fantastično zdanje – Korvinov zamak (dvorac).
Kako to obično biva, sa svakim novim vlasnikom preduzimane su određene rekonstrukcije i dogradnje, tako da je zamak tokom vekova pretrpeo brojne promene u sadržajnom i vizuelnom smislu.
Korvin ga je koristio kao letnjikovac, a dvorac su preuzeli Habsburgovci 1724.
Zamak koji je važi za jedan od najlepših u celoj istočnoj Evropi karakteriše niz okruglih i pravougaonih kula, od kojih najviša i najmoćnija nosi ime Nebojša poput one na tvrđavi Kalemegdan u Beogradu.
Ime je dobila po posadi zamka koju su uglavnom sačinjavali srpski vojnici (za vreme Janoša Hunjadija).
Pored kula i tornjeva, zamak ima brojne bastione, obojene krovove, uređeno veliko dvorište, balkone sa rezbarijama i uz mnoštvo drugih detalja sve navedeno uticalo je na to da je danas Hunjadijev dvorac prepoznatljiv u čitavoj Evropi i uvršten na listu ‘’Sedam čuda Rumunije’’.
Jedna od brojnih legendi koji se vezuju za zamak je ona da je Janoš Hunjadi u njemu držao zatočenog Vlada Cepeša (grof Drakula) punih sedam godina nakon što je Vlad svrgnut sa vlasti 1462. godine.
Sam zamak ima 42 prostorije, dve platforme i izgrađen je na površini od 7.000 m2 u mešavini renesansnog stila i gotike.
Gledajući fotografije i čitajući putopise ljudi koji su zamak posetili u prethodne 3-4 godine uočavam da je njegov današnji izgled značajno lepši u odnosu na taj period, što znači da su u međuvremenu vršene određene rekonstrukcije.
Ova opservacija se posebno odnosi na dvorište dvorca koje je pre tri godine bilo prilično zapušteno, a danas je primetan napredak u popločavanju zemljanih delova i ukupnom sređivanju.
Okruženo kulama, tornjevima, ‘’kibicfensterima’’, starim fasadama predstavlja jedno od najfotogeničnijih mesta celog kompleksa.
Na suprotnoj strani od ulaznog tunela nalazi se terasa zamka koja je okrenuta ka istoku i sa koje se silazi u lapidarijum u kome su izloženi kameni grbovi svih ranijih vlasnika zamka uključujući i porodočni grb Matije Korvina – gavran sa prstenom u kljunu, na slici skroz levo.
Na pomenutoj terasi je bunar za koga se veže legenda koja se ipak, na kraju ispostavila kao netačna.
Trojica turskih zarobljenika kopali su bunar punih 15 godina, a kao nagrada za eventualno pronalaženje vode Hunjadi im je obećao slobodu.
Posle silnih godina, voda je pronađena na dubini od čak 28 metara, ali je u međuvremenu Hunjadi umro, a njegova supruga, Elizabeta Silađi, obećanje ne da nije ispunila, nego je odlučila da zatvorenike pogubi.
Njihova poslednja želja je bila da se na jednom od kamena iskleše rečenica ‘’Možda imate vodu, ali nemate dušu’’, no kasnije je utvrđeno da pravo značenje natpisa glasi: ‘’Onaj koji je ovde kopao je Hasan, zarobljenik u tvrđavi kod crkve’’.
Natpis se danas nalazi na jednom od zidova kapele.
Kapela je inače podignuta još za vreme Janoša Hunjadija i građena je u periodu između 1446. i 1456. godine.
Sam obilazak unutrašnjih prostorija se nekako vrti u krug i nema nekog posebnog logičko – hronološkog rasporeda.
Milsim da priloženi video najvernije dočarava kako zamak izgleda iznutra.
Veći deo originalnih predmeta stradao je prilikom požara i godina devastacije zamka, a danas se u pojedinim prostorijama mogu videti ostaci nakita i (uglavnom) replike nameštaja, oklopa, oružja, životinjske kože koje ukazuju na ondašnji način života i čine ceo prostor malo zanimljivijim.
Osim kapele, dve najznačajnije prostorije su viteška dvorana na prizemlju i trpezarija poznata kao kao Savet sala, na spratu.
Pravougaonog su oblika i krase se ih moćni mermerni stubovi.
Viteška dvorana koristila se u vreme praznika, dok je trpezarija upotrebljavana prilikom ceremonija i službenih prijema.
Ko je pogledao gornji video uočio je da smo mi osim obilaska ovih glavnih prostorija pomalo bazali i pentrali se po kulama, u kojima osim pogleda nema nešto posebno da se vidi.
Na bastionima su postavljeni topovi (pretpostavljam neoriginalni) koji dočaravaju prednost vojno – strateške pozicije zamka iz davnih vremena.
Osim požara, na devastaciju zamka svakako da je uticala i vekovna nebriga, pa je divljenje prema uspeloj rekonstrukciji i revitalizaciji celokupnog kompleksa, samim tim još veća.
Svakako da u Evropi ima grandioznijih, zanimljivijih i lepših dvoraca i zamkova, pa i u samoj Rumuniji dvorac Peleš u Sinaji i u subjektivnom i objektivnom osvrtu drži čvrsto ”prvo mesto na tabeli”, no ovaj u Hunedoari zaista vredi videti.
Ima sopstveni šarm i zanimljivu priču, tako da mi je nakon naše posete konačno ”srce (lutajuće) na mestu” 😊
