by Takva tišina na ulici bila je samo kada je Tito umro i nedavno kada je uveden policijski sat.
Tišinu je tu i tamo narušavao poneki urlik (ja sam taj !), jecaj i psovka….
30 godina je prošlo od tog prokletog dana…
30.06.1990. na stadionu Artemio Franchi u Firenci, u četvrtfinalu svetskog prvenstva u fudbalu, igrali su Jugoslavija i Argentina.
120 minuta rovoske bitke, mi bolji od Maradone i društva koji su na tom SP igrali najprljaviji fudbal koji sam ikada video, uprkos tome što nam je govnar zvani švajcarski sudija Röthlisberger, bez ikakvog razloga isključio Šabanadžovića.
Savićević i Sušić, promašuju kolosalne šanse, dolaazi do penala i tu je kraj…
Iako Ivković brani penal Maradoni, kod nas skoro niko ne uspeva da pogodi (promašuju Piksi, Brnović i Hadžibegić, pogađaju Savićević i Prosinečki).
Ono što mene čudi, da je Ivica Osima nakon onog sa Videotonom i ovih penala, poživeo toliko dugo.
Kažu, da smo tada dobili i postali prvaci sveta, ne bi se raspala Jugoslavija i ne bi bilo rata. Romantična je ta priča, ali rat nije moglo ništa da zaustavi pa ni to što smo mesec dana kasnije postali prvaci sveta u košarci, suvereno i nadmoćno…
Uglavnom, penali kao zla kob prate me kroz ceo život…
MRZIM PENALE!!!
