by U uvodu prethodnog bloga koji možete ovde pročitati:
dovoljno sam rekao o regiji Alzas, najistočnijoj i najmanjoj u Francuskoj, kao i o njenom glavnom, najvećem i najpoznatijem gradu, prelepom Strasbourgu, pa se ovde ne bih ponavljao bez preke potrebe.
Zahvaljujući činjenici da se moja celokupna familija sa očeve strane potkraj šezdesetih i početkom sedamdestih godina prošlog veka odselila u Nemačku i nastanila u njenom najlepšem delu, na krajnjem jugozapadu u području Scwarzwalda i Bodenskog jezera, moje detinjstvo i dečaštvo su bili ispunjeni zanimljivim putovanjima po ovom, jednom od najlepših delova Evrope.
U krugu od 100 km otkrivali smo mnogobrojne zanimljive destinacije Austrije, Nemačke, Švajcarske i Francuske.
Od mog prvog susreta sa Francuskom prošlo je skoro pola veka, no maglovita sećanja i izbledele fotografije svedoče o tom putovanju po tadašnjoj Evropi sa granicama između država i različitim valutama.
Svašta se od tada promenilo, ali je lepota predela, mesta i gradova ostala ista.
Gradić Colmar (Kolmar) je pravi primer transformacije načina turističke promocije neke destinacije i moći koju ima današnja internet tehnologija kroz razne društvene i socijalne mreže.
U to davno vreme našeg prvog dolaska u Colmar, sećam se kako smo godinama posle toga moji i roditelji i ja naširoko pričali o bajkovitoj lepoti tog francuskog gradića za koji tada ama baš niko nije čuo.
Danas, isti taj Colmar je jedna od najposećenijih turističkih destinacija u tom delu Evrope, a broj putopisnih reportaža i ponuda turističkih agencija ravnopravan je sa bilo kojim od najpoznatijih evropskih odredišta.
Štaviše, Colmar je 2020 godine proglašen za najbolju evropsku destinaciju!
Colmar se nalazi na istočnim obroncima planinskog masiva Vogezi i udaljen je 20 km od Rajne tj. od granice sa Nemačkom.
Prvi veći nemački grad, pitoreskni Freiburg na obroncima Schwarzwalda, nalazi se na samo 15 km od granice.
Kroz gradić protiče rečica La Lauch koja se na njegovom severoistočnom obodu uliva u reku Ill koja svoj tok nastavlja u pravcu severa i 75 km udaljenog Strasbourga gde se uliva u Rajnu.
U širem području Comara živi 120 000 stanovnika, dok u samom gradu ih ima nešto više 65 000.
Kao i ceo Alzas, tako je i Colmar tokom vekova naizmenično potpadao pod nemačku/prusku i francusku vlast, što je vidljivo kako u nazivima različitih toponima, tako i u arhitekturi, kulturi, ali i u organizaciji svakodnevnog života.
Na primeru Alzasa i Colmara po ko zna koji put je potvrđeno teza kako je različitost istinsko bogatstvo ako se ”neguje” na pravi način.
Colmar nazivaju i najsunčanijim gradom Francuske, a broj kišnih dana u godini je rekordno mali.
I, inače je ovaj deo toka Rajne, od švajcarske granice ka severu, poznat po neverovatnoj klimi – nemali broj puta smo doživeli da smo imali loše vreme i kišu tokom obilazaka destinacija udaljenih samo nekoliko desetina kilometara, no kako se približimo dolini tako nas ogreje sunce, a od oblaka, odjednom, ni traga ni glasa.
Kao da postoji neka nevidliva granica, neki visoki zid koji ne dopušta lošem vremenu prodor u ovo prelepo područje u neposrednom okruženju jedne od najdužih evropskih reka.
Shodno svemu navedenom sasvim je logično što vinograda ima na sve strane, pa je tako Colmar i svojevrsna prestonica dobrih alzaških vina.
Tokom avgusta, Colmar je domaćin petnaestodnevnog sajma vina, starog preko 60 godina,a koji privuče preko 300 000 posetilaca iz celog sveta.
U ovom gradu rođen je slikar i vajar Frédéric Bartholdi, autor Kipa Slobode koji je Francuska poklonila Americi i koji je danas jedan od najpoznatijih simbola New Yorka.
Povodom stogodišnjice njegove smrti, dana 04.07.2004, na severnom izlazu iz grada, u pravcu Strasbourga, otkrivena je replika Kipa slobode, visoka 12 metara.
U centru Colmara postoji i muzej posvećen ovom velikom umetniku.
A, upravo je centar grada, odnosno njegovo staro jezgro, ono što privlači turiste iz celog sveta.
Rečica Lauch koja se ovde razliva u nekoliko kanala, zajedno sa mnogobrojnim mostovima asocira na Veneciju pa je to razlog zašto Colmar zovu i ”Mala Venecija”.
Dosta neinvetivno jer sličnu ”titulu” prilepili su svakom gradu sa većim ili manjim brojem kanala, pa su tako npr. Amsterdam i Stockholm proglašeni za ”Veneciju na severu”, a čak i jedna mala Vrboska na otoku Hvaru ima neki sličan epitet zbog par omanjih morskih kanala.
Isto bi se moglo reći za Strasbourg, koji kao da je ”stariji brat” Colmaru – reka, kanali, mostovi, katedrala, kuće i zgrade se prelepo ukrašenim fasadama, božićni sajam itd.
U blizini pešačke zone starog gradskog jezgra ima nekoliko velikih parking garaža, tako da nam taj logistički segment nije predstavljao problem uprkos sasvim solidnoj gužvi tog letnjeg dana.
Na fotografijama se vidi da uprkos sunčanom vremenu i vedrom nebu na njemu nema plavetnila – letnja žega od ranog jutra, nešto što je pre par decenija bilo nezamislivo u ovom delu Evrope, kao najbolja ilustracija klimatskih promena.
Pa, ako možete da birate kada ćete na putovanje u Colmar, možda je prednovogodišnje doba najbolje.
Naravno da tada, ionako nestvarno slikovite ulice grada, ukrašene božićnom dekoracijom se transformišu u ambijent za koji će svako ko ga doživi pomisliti – ako postoje bajke, onda one ovako izgledaju u stvarnosti….
U vreme ove naše, sada već relativno davne, poslednje posete Colmaru, smartphoni još uvek nisu apsolutno zagospodarili svim segmentima svakodnevnice, pa je i turistički obilazak gradova bio koncipiran na ”starinski način” – odeš lepo u turistički office uzmeš mapu grada i lagano istražuješ.
Ovo je gradić kao stvoren za spontana ‘’lutanja’’ u laganom ritmu i uživanje u svakom novotkrivenom kutku, redovno lepšim i interesantnijim od prethodnog.
Bezbroj je kafića, restorana, suvenirnica, malih prodavnica autohtonih proizvoda, a ni sa muzejima se ne oskudeva, naprotiv 😊
Korake šetača ispratiće prijatna muzika uličnih svirača, a ceo ambijent ukrašen je sa mnoštvom raznog cveća.
Pored ranije pomenutog muzeja Bartholdia tu su i Muzej nacionalne istorije i etnografije, Muzej igračaka, a svakako da je najznačajniji gradski muzej Unterlinden kojeg godišnje poseti oko 250 000 turista.
Unterlinden poseduje impresivne zbirke arheoloških predmeta i primenjene umetnosti dok se u zbirci moderne umetnosti mogu videti dela i takvih majstora kao što su Claude Monet, Auguste Renoir i Pablo Picasso!
Muzej je smešten u zgradi nekadašnjeg dominikanskog samostana iz 13. veka, ispred koje polaze turistički vozići za one koji bi manje da pešače.
Spomenuh ranije sličnosti sa Strasbourgom, pa je tako i naziv najvećeg trga u starom gradu isti – Katedralni trg tj. Place de la Cathédrale.
Na njemu se nalazi saborna crkva – katedrala Saint Martin koja građena od 135. do 1365. godine i predstavlja glavno delo gotičke arhitekture u Alzasu.
Stanovnici Kolmara dugo su smatrali sabornu crkvu Saint-Martin svojom katedralom, što je direktan prevod sa nemačkog „Munster“.
Zvanično, saborna crkva Saint-Martin bila je samo prava katedrala oko deset godina – od građanskog ustava sveštenstva 1790. do potpisivanja Konkordata 1801. godine, ali se naziv zadržao u svakodnevnoj upotrebi do danas.
Još jedan lep i prostran trg – Place de l′Ancienne Douane nalazi se 250 metara jugoistočno od katedrale.
Na njemu se posebno ističe zgrada stare carinarnice (Ancienne Douane) koja je takođe poznata i pod nazivom Koïfhus.
Ova gotičko – renesansna građevina je od 1930. na listi spomenika od istorijskog značaja za Francuske, a danas se u njoj nalazi restoran i prostor u kome se održavaju sajmovi i izložbe.
Ispred zgrade je fontana koja je ukrašena statuom vojskovođe Lazare de Schwendia (1522 – 1583), generala Svetog rimskog carsta i zapovednika Hohlandsbourga, impresivnog zamka na obližnjim padinama Vogeza.
Ovde je Scwendi prikazan sa stabljikom vinove loze u ruci – prema predanju ovaj ratnik je prilikom povratka se jednog od pohoda na tdašnju Ugarsku doneo lozu koju je zasadio u ovim krajevima.
Sorta grožđa se zvala ”Tokaji”, a vino proizvedeno od nje postalo je jedno od najpoznatijih alzaških vina.
Od 2007. godine kada je Mađarska zvanično zatražila zaštitu geografskog porekla ove sorte, vino se više ne zove ”Tokaji” nego ”Pinot sivi”, no važnije od imena je činjenica da je ukus ostao isti.
Nedaleko od trga, u neposrednoj blizini Muzeja Bartholdi nalazi se jedno od najlepših i najinteresantnijih zdanja u Colmaru – Pfisterova kuća.
Izgrađena je 1537. godine i iako je prvi vlasnik bio šeširdžija Ludwig Scherer, kuća nosi naziv po porodici Pfister koja ju je obnovila i živela u njoj u periodu od 1841. do 1892.
Sa svojom dvospratnim uglom, drvenom galerijom, osmougaonom kupolom i zidnim slikama koje predstavljaju biblijske i svetovne scene, kuća Pfister je postala jedan od simbola starog Colmara.
U istom bloku zgrada nalazi se i Adolphova kuća, koja je izgrađena oko 1350. godine i smatra se jednom od najstarijih u gradu.
I, tako – može se praktično o svakoj kući ili zgradi ponešto napisati, ali nećemo preterivati, neka nešto ostane za istraživanje onima koji budu imali sreću da se zapute u ovaj romantični grad I uživaju u njegovoj vanvremenskoj lepoti.
Za kraj ovog bloga podsetiću na podatak da su rode, zaštitini znak ne samo Colmara nego i čitavog Alzasa.
Oni koji budu imali više vremena svakako treba da odu do mesta Hunawihr koje se nalazi 16 km severoistočno od Colmara i tamo posete NaturOparC, prirodni rezervat I istraživački centar.
Ovaj park skoro već pola veka predano brine o očuvanju regionalne bioraznovrsnosti i aktivno razvija programe razmnožavanja i jačanja u divljini, ne samo belih roda nego I evropske vidre I velikog hrčka.
Dakle, osim roda posetioci mogu uživati u društvu i drugih životinja što je možda I najbolji način za pauzu od city breaka.
