August 11, 2022

Đula – varoš termalnih voda, cveća i bogatog kulturno-istorijskog nasleđa

Nakon dve godine planiranja, zakazivanja, pa otkazivanja što zbog korone, što zbog lošeg vremena, konačno smo drugog junskog vikenda realizovali putovanje u ovu prelepu i interesantnu mađarsku varošicu.

Nakon Harkanja, Šikloša, Morahaloma, Makoa, segedinskog Aquapolisa, Đula je šesta mađarska banjska/kupališna destinacija koju smo posetili u poslednjih desetak godina.

Razlog zašto tek sada, ponajviše leži u činjenici da je od svih navedenih  lokacija, najudaljenija od Novog Sada i samim tim nije za dnevne izlete – radi se o klasičnoj ”vikend destinaciji” – dva noćenja su minimum kako bi se ”konzumirao” veći deo onoga što je u Đuli zanimljivo i privlačno.

Od Segedina je udaljena oko 115 km i naša preporuka je da se za dolazak koristi put 47 koji vodi do Bekescsabe i potom putem 44 do Gyule.

Za ovaj pravac vam ne treba vinjeta, put je u odličnom stanju, u delovima između mesta ograničenje je 90 km/h, a poslednji deo između Bekescsabe i Gyule je poluautoput (ne treba vinjeta, ponavljam !) sa ograničenjem 110 km/h.

Kako doći do Segedina, a ne izgubiti previše vremena i živaca, posebno tokom letnje sezone?

U odgovoru na ovo pitanje, odmah izbacujem opciju auto put – granični prelaz Horgoš 1.

Jednostavno, ne postoji dan kada tamo nije gužva i još vam za 2 km auto puta, od granice do skretanja za Segedin treba vinjeta….

Pred dolazak na granicu treba proveriti stanje na prelazima putem web kamera i doneti odluku – mi smo imali sreće, pa iako je bio petak popodne, na graničnom prelazu Horgoš 2, ukupno čekanje bilo je samo 20 minuta.

Na Horgoš 2 se dolazi tako što se sa auto puta isključite kod sela Horgoš i vozite se nekoliko kilometara uporedo sa njim.

Nakon granice, put vas vodi direktno u centar Segedina.

Druge dve opcije su granični prelaz Bački Vinogradi / Morahalom (to je malčice okolo) i prelaz Đala (kojeg smo koristili za povratak i bili jedini na njemu) , a za njega je potrebno sići sa auto puta kod Bačke Topole pa voziti preko Tornjoša, Kanjiže i Novog Kneževca (može se i otići skroz da Horgoša pa odatle Kanjiža, N.Kneževac itd).

Važno je znati da je radno vreme svih navedenih graničnih prelaza 7-19h !

Jedini koji je otvoren non stop je onaj najnezgodniji – Horgoš 1.

Mi smo nabavku namirnica obavili u segedinskom ”Lidlu” koji se nalazio na našem pravcu, no u blizini je i ”Tesco”, pa ko šta voli.

I, u samoj Gyuli postoji ”Lidl”, tako da ni nabavka na licu mesta nije problem, svakako smo opciju prenošenja hrane ponete od kuće preskočili – em je to nešto što bi strogom oku mađarskog carinika sigurno zasmetalo, em su takve stvari u Mađarskoj i dalje znatno jeftinije nego kod nas.

Što se tiče smeštaja u Đuli, najpoznatiji i najbolji, ujedno i najskuplji hotel je Erkel koji se nalazi odmah uz banjski kompleks.

Ogromna većina gostiju smeštaj pronalaze u bogatoj ponudi apartmana i soba u domaćoj radinosti, no ovde treba voditi računa da se broj smeštajnih jedinica sa povoljnijom cenom drastično smanjuje tokom letnje sezone.

Gledajući ponude tokom marta i aprila, bio je veliki broj apartmana po ceni od oko 30e, a sada na deset dana pred putovanje preostalo ih je ukupno veoma malo za naš termin, a od njih ‘’najpovoljnija’’ cena bila je čak 50e.

Dakle, ukoliko ste u mogućnosti, putovanje treba dosta unapred planirati i rezervisati adekvatan smeštaj.

Mi smo odabrali Amalia apartmane, smeštene u mirnoj, gotovo idiličnoj seoskoj atmosferi, desetak minuta šetnje od ulaza u banju.

Ljubazni domaćini, bez znanja jednog slova na engleskom jeziku, ali sa puno dobre volje, apartman uredan i prostran, sređeno dvorište u kom smo drugo veče pekli roštilj, auto na sigurnom itd.

Jedina mana je izuzetno slab wi- fi signal.

Nakon ove gomile ”servisnih informacija” idemo malo u samo mesto Đulu.

Smeštena na jugoistoku Mađarske u pokrajini Bekeš, nalazi se na samo nekoliko kilometara od rumunske granice.

Kroz mesto protiče kanal Elovic, izgrađen da bi se sprečile česte poplave Belog Kereša, reke koje teče pored Đule.

Đula, koja je ime dobila po svom srednjevekovnom vladaru Đuli III, prvi put se spominje u XIV veku, a nakon pustošenja od strane Turaka u (između 1566. i 1694. godine) obnovljena je u XVIII veku.

Turističko središte postaje nakon izgradnje termalnih kupatila 1942. i njihovog proširenja 1959.godine.

Banjski kompleks ima lekovitu vodu temperature oko 72°C koja dolazi iz dubine od oko 2000m.

Voda ima izuzetno dejstvo na lečenje u prvom redu bolesti motorike, nervnih problema, rehabilitacije i tretmana posle nesrećnih slučajeva, ali se može koristiti, sa odličnim rezultatima, i za lečenje ginekoloških problema.

Važno je znati da je radno vreme kompleksa 9h -19h uz bitnu napomenu da Aqua Palota, zatvoreni deo sa toboganima, radi ”tek”od 10h.

To ”tek” je informacija od vitalnog interesa za najmlađe i dobro ju je znati unapred da ne bi prošli kao naš Dario koji je period između 9h i 10h uglavnom proveo zapitkujući  ‘’A, koliko je sada sati ?’’

Castle Spa Varfűrdő, kako mu je zvaničan naziv, smešten je u ogromnom parku dvorca Almasy, starom preko 200 godina.

Kompleks raspolaže sa 20 bazena, većina njih su tzv. lekoviti, no pored njih su i bazen sa toboganima, bazen sa talasima, olimpijski bazen (obavezno kapa za plivanje !), a u izgradnji su i dodatni, pre svega dečji, bazeni i sadržaji.

Zahvaljujući ovom velikom prostoru, gužvu od koje smo prilično zazirali usled velikog broja turista u mestu, nismo uopšte osetili.

Većina ljudi leškari i sunča se u parku, tu i tamo se ”zamoče” u neki od bazena, sednu u neki od lokala čija ponuda je cenovno i više nego prihvatljiva i tako im lagano prođe dan.

Ono što je našeg Daria najviše zanimalo – Aqua Palota, ogromna dvorana sa dva velika i dugačka tobogana, jednim kraćim i veoma brzim toboganom, skakaonicom, dečijim bazenom, pećinom kroz koji vas nosi ”rečna struja”, šankom kojem pristupate direktno iz vode, svakako je najatraktivnije deo banje.

Ulaz u ovaj deo se posebno doplaćuje, osim ako niste gost hotela ”Erkel”.

Na spratu dvorane ima nekoliko sauna i jedan veliki đakuzi, a širom celog prostora je veliki broj ležaljki koji vam je na raspolaganju.

I, ovde nije bilo te očekivane gužve karakteristične za neka druga mesta gde se gomila klinaca ”toboganiše” – sve je bilo vrlo brzo i komotno, a vožnje ovim dugačkim toboganima i nas starije su počastile sa ozbiljnom količinom adrenalina.

U skladu sa godinama, disciplina ispijanja piva na šanku u samom bazenu bila mi je ipak primarnija aktivnost, no svečano izjavljujem da sam sve vrste vratolomija u dvorani probao i to nekoliko puta !

Dve glavne turističke atrakcije u Đuli, tvrđava i dvorac Almaši, zgodno su raspoređene i nalaze se uz samu banju, pa prebacivanje iz hedonističkog u istraživački mod ide brzo i efikasno.

Preporuka je da uzmete tzv ”četiri u jedan” ulaznicu koja obuhvata ulaze u tvrđavu, dvorac, kulu-vidikovac u dvorcu i spomen kuću Ferenca Erkela.

Postoji pojedinačna i porodična ulaznica, nas troje smo za ovaj paket izdvojili nešto više od 20e, što je zaista i više nego povoljno.

Važno je reći da koliko su prve tri stavke iz paketa blizu jedna druge, toliko ova četvrta nije – spomen kuća Ferenca Erkela je na drugom kraju mesta i poželjno je do nje otići autom, kako bi ste stigli pre završetka radnog vremena (sva tri lokaliteta otvorena su do 18h).

Odavno nismo videli tako zanimljivo osmišljenu muzejsku postavku kao u dvorcu Almaši.

Radi se o interaktivnom doživljaju kroz spoj klasičnih muzejskih atrakcija i moderne tehnike.

Šetnjom kroz dvorac, posetioci stiču uvid o načinu života kako tzv gospode tako i njihove posluge, a ceo prostor je pokriven sa brojnim zvučnim i vizuelnim efektima, hologramskim projektorima, 3D animacijama itd.

Pogled koji se pruža sa kule i balkona dvorca na park i obližnju tvrđavu je fantastičan, a treba reći i to da ako se izgubite u lavirintu brojnih prostorija u dvorcu i slučajno izađete iz putanje obilaska, možete se sa vašom ulaznicom vratiti (‘’otkucati’’ je ponovo) i nastaviti regularno razgledanje.

Dvorac je građen i dograđivan u periodima 1740-1766. i 1801-1810, a poznat je po mnogim istorijskim događajima: od 13 aradskih mučenika desetorica ih je ovde položilo oružje, Ferenc Erkel je u parku dvorca komponovao delove nekoliko svojih opera, a Mihalj Munkači je radio ovde kao slikarski šegrt.

Godine 1746. ovde su već održavane pozorišne predstave, pre svih ostalih mađarskih dvoraca.

Odmah prekoputa dvorca, nalazi se tvrđava Đula, kako ponosno ističu u svim brošurama i vodičima – jedina očuvana tvrđava centralne Evrope građena od cigle u gotskom stilu.

Ovaj mali srednjevekovni grad bio je brana hrišćanstvu od najezde Turaka, a danas je pretvoren u muzej i atraktivno mesto pogodno za organizaciju raznih priredbi i manifestacija.

Ispred tvrđave nalazi se malecko veštačko jezero po kom turisti voze pedaline i uživaju u pogledu na ovo impresivno zdanje, a odmah uz pristanište pedalina i čamaca podignuta je velika letnja pozornica.

Druga pozornica nalazi se u samoj tvrđavi, a posetioci između ostalog mogu  videti sobu turskog sandžakbega, odmah do sobe mađarskog velomože, kupiti potkovicu  koju će  na licu mesta iskovati stari kovač, obići prostorije koje su služile kao zatvor, ali i sprave za mučenje.

Malo napora uloženog u penjanje strmim kružnim stepenicama koje vode do vrha kule vrlo brzo se isplati – pogled na ceo grad i okolinu je zaista fantastičan !

Ukoliko nakon završetka obilaska tvrđave postoji imperativ da se stigne i do spomen kuće Ferenca Erkela, onda sesti u auto i u navigaciju ukucati Apor Vilmos tér 7.

No, ako niste u žurbi, onda je šetnja od tvrđave ka centru grada, ulicom Lajoša Košuta, idealan način da se uverite da epitet grada ”zelenila i cveća”, Đula nosi sasvim zasluženo.

Prirodni ukrasi grada nadopunjuju se najlepšim zdanjima koja nas prate u ovoj šetnji – katolička katedrala, zgrada gradske kuće, reformatorska crkva, spomenici, plebanija…..

Dva najlepša gradska trga, Petofijev i Erkelov, nalaze se jedan do drugog, a na ovom potonjem nalazi se još jedna turistička atrakcija koju ne smete zaobići – ”Stogodišnja poslastičarnica”

Originalnog naziva ”Szazeves Cukraszda”, radi bez prekida još od davne 1840.godine, a gazda lokala kaže da ako možda i nije najstarija u Mađarskoj, zasigurno je najlepša.

I, zaista nakon što provedete ozbiljno vreme u premišljanju kojom poslasticom obradovati čulo ukusa u prednjoj, prodajnoj prostoriji, ljubazni domaćini vas upute u druge dve prostorije gde su kolekcija stilskog nameštaja, mala prodajna galerija slika i muzejska postavka istorije pravljenja kolača.

Osim dileme koji kolač izabrati, druga je nedoumica gde izabrane poslastice pojesti, da li u u bašti na simpatičnom trgiću ili udubno zavaljeni u pomenuti stilski nameštaj koji nije samo za gledanje.

Na kraju smo izabrali parče torte i čuvenu galušku, i u njima maksimalno uživali u varijanti ”bašta-sunce-vazduh”.

Ferenc Erkel ( 1810-1893.) je bio kompozitor, pijanista i dirigent, ”otac” mađarske opere, a najpoznatiji je po muzici za ”Himnusz”, koja je 1844. godine usvojena kao zvanična nacionalna himna Mađarske.

U njegovoj rodnoj kući napravljena je interesantna muzejska postavka, sa prikazom života porodice Erkel, ličnim predmetima velikog kompozitora, interaktivnim kutkom itd.

Deo kuće jedno vreme bio je škola u kojoj je otac Ferenca Erkela predavao, a u lepom uređenom dvorištu možete odigrati partiju šaha ili jednostavno sesti na klupu, uživati u tihoj muzici i odmarati oči u zelenilu vrta.

Naravno da u samoj Đuli kao i u njenom okruženju postoji još dosta toga što bi bilo zanimljivo videti i posetiti, no od nas za ovaj, prvi put ovoliko.

Zaista je vredelo čekati dve godine – Đula je u potpunosti ispunila naša očekivanja te je ovom prilikom od srca preporučujemo, taman za jedan produženi vikend nastupajućeg leta!

Leave a Reply

Your email address will not be published.