by Uzdajući se u naše malo sujeverje koje je petak proglasilo za ‘’sretan dan u Rajtenbaha’’, zaputili smo se tog majskog petka put Sremske Mitrovice, uprkos surovo sivim i crnim oblacima, okupljenim u impresivnom broju iznad Fruške gore.
I opet je pozitivna energija petka pobedila – dan je bio savršen za izlet i raznorazna lutanja i istraživanja, a kako je prolazio, tako je sunca bilo sve više.
Sremska Mitrovica, gradić na Savi, administrativno sedište Sremskog okruga, nalazi se na oko 50 km od Novog Sada, a najbliži put vodi preko Iriškog venca, Rume i sela Voganj.
Moguće se varijacije preko sela Jarak (tada se izbegne prolazak kroz Rumu), ili putem kraj Dunava pa preko Fruške gore (Sremska Kamenica – Beočin – Čerević – Banoštor – Sviloš – Ležimir – Manđelos).
Ovaj poslednji pravac, iako možda najduži, istovremeno je najlepši i najzanimljiviji, obzirom šta je sve moguće usput videti.
Ako se dolazi iz pravca Beograda, stvar je vrlo jednostavna – auto put nekadašnjeg bratstva & jedinstva u pravcu granice sa Hrvatskom, i na oko 70 km je izlaz za Sremsku Mitrovicu.
Od graničnog prelaza Batrovci/Bajakovo, udaljena je 45 km, a od Sremske Rače i graničnog prelaza sa Bosnom i Hercegovinom, oko 50 km.
Sve u svemu, vidi se iz svega navedenog, idealan geografski položaj, koji bi da je malo više pameti i sreće, trebao garantovati sveukupni privredni razvoj, u okviru kojeg bi turizam igrao značajnu i zapaženu ulogu.
Sremska Mitrovca je, u istorijskom i kulturološkom smislu, najpoznatija po činjenici da je izgrađena na ostacima antičkog grada Sirmiuma, jedne od 4 prestonice Rimskog carstva, a prvi put se spominje čak u IV veku pre nove ere!
No, pre nego što smo se prepustili impresivnoj istorijskoj priči o prohujalim vekovima i nestalim carstvima, svratili smo na jedno mesto koje takođe nosi duh starih vremena, ali ne baš toliko davnih.
Na samom ulazu u grad, iz pravca Rume, sa leve strane puta, nalazi se salaš Isailovi, stari, autentični sremski salaš, čiji trenutni vlasnici su peta generacija koja čuva njegovu autentičnost i lepotu.
Salaš je od 2012. godine u komercijalnoj funkciji, a osim uživanja u ambijentu, u ponudi je organizacija venčanja, rođendana i svih drugih vrsta proslava.
Salaš ne funkcioniše kao klasičan restoranski objekat, i za svaku posetu i aktivnost, potrebna je prethodna najava i dogovor.
Kako mi nismo imali dogovorenu posetu, a nismo imali ni vremena zbog bogatog plana izleta, nakon što smo dobro ‘’ošacovali’’ ovo lepo mesto i ‘’okinuli’’ nekoliko fotografija, putovanje je nastavljeno ka samom centru Sremske Mitrovice i našoj sledećoj tački – Carskoj palati.
Na adresi Pivarska 2, nalazi se Vizitorski centar, odnosno natkriveni arheološki lokalitet Carska palata, zasigurno najznačajniji od mnogobrojnih arheoloških nalazišta na ovom području.
Projekat natkrivanja Carske palate značajan je kao prvi sistematski program zaštite i prezentacije antičkog lokaliteta u Sirmijumu, realizovan je pre nekoliko godina i zaslužuje svaku pohvalu.
Nekako mi se čini, da njegov značaj, grandioznost i lepota, nije dospeo do svesti većeg broja potencijalno zainteresovanih ljudi, kako kod nas, tako i u okruženju, i da se na tom polju – prezentacije i marketinga, mora još puno toga uraditi, uz uvažavanje svih dosadašnjih aktivnosti mojih nekadašnjih kolega u Turističkoj organizaciji grada Sremska Mitrovica.
Samo razmislite, kada bi ste nekog ‘’od Vardara pa do Triglava’’, pitali da li zna gde je Carska palata Sirmium, koliko njih bi znalo tačan odgovor….
A gotovo svi bi znali šta je i gde je Guča npr….
Nova vremena, nova obrazovanja, novi ukusi, nova interesovanja, ali ipak ima puno toga i u marketingu…..
Prva sistematska arheološka istraživanja Sirmijuma počela su 1957. godine, sa Carskom palatom.
Lokalitet je otkriven prilikom pripreme terena za izgradnju stambene zgrade.
Radovi su najpre zaustavljeni privremeno, a zatim trajno kada su otkiveni masivni zidovi, ostaci grejnog sistema i podni mozaici.
Otkriće rimskog cirkusa (hipodrom kod Grka) u neposrednoj blizini palate pružio je presudne argumente da se objekat identifikuje kao carska palata.
Na lokalitetu se danas može videti samo jedan deo imperijalnog kompleksa.
Prezentovani zidovi i podovi u većem delu predstavljaju stambeni deo palate.
O luksuznoj unutrašnjoj dekoraciji svedoče fragmenti fresaka, mozaički podovi, arhitektonska dekoracija od raznovrsnog kamena koji je dopreman sa raznih strana sveta: iz Egipta, Male Azije, Grčke, Italije…
Sam Vizitorski centar ima tri nivoa.
Na gornjem nivou se nalazi galerija.
U prizemlju se nalazi ulazna platforma – prostori za prijem posetilaca sa suvenirnicom i kafeom.
Postavljanjem šetnih staza omogućen je pristup posetilaca na donji nivo – nivo samog lokaliteta.
Ovde moram reći da mi je inspiraciju za pojedine detalje našeg lutanja po Sremskoj Mitrovici, dao vrlo dobar blog ‘’Sremska Mitrovica: 14 mesta koja ne smete propustiti’’, kao i preporuke moje drugarice Maje Sedlarević, rođene Mitrovčanke.
Ispred Vizitorskog centra, nalazi se mali kružni tok, kojeg smo prešli u pravcu ulice Svetog Save i tu naišli na simpatični bronzani spomenik mangulice, vrste svinje karakteristične za ove krajeve, posebno zastupljene u Specijalnom rezervatu prirode Zasavica, čiji je dugogodišnji upravnik, Slobodan Simić, bio inicijator za postavljenje ove neobične statue.
Pored mangulice, nalazi se i statua pulina, tradicionalnog pastirskog psa, čije je poreklo, takođe sa ovih naših vojvođanskih prostora.
Šetnja je nastavljena ulicom Svetog Save, a prošavši prelepu zgradu mitrovačke gimnazije, stižemo do jedne od najvažnijih centralnih ulica – Svetog Dimitrija, u kojoj se nalaze neke od značajnih institucija, Skupština opštine, Zavod za zaštitu spomenika kulture, Geodetski zavod itd.
Tu je i impresivni kompleks Rimokatoličke crkve Svetog Dimitrija sa župnim uredom iz 1811. godine, spomenik kulture od velikog značaja.
Iza zgrade opštine, nalazi se Trg vojvođanskih brigada, na kom se nalazi naša iduća tačka koju smo želeli da posetimo – ostaci bazilike iz 5. veka.
Ovo nalazište se nalazi u suterenu jedne zgrade, okruženo je (prilično musavim) staklom kroz koje se može nazreti impresivnost kompleksa.
Nekako imam utisak da se ovim ostacima mora dati veći značaj, u vizuelnom, estetskom i informativno – turističkom smislu.
Ulicom Kralja Petra I, spustili smo se do glavnog gradskog trga – Tr Ćire Milekića, na kom dominira zdanje zgrade Srpskog doma, a prijatnu hladovinu pruža Gradski park u kome centralno mesto zauzima fontana Kameni cvet, jedan od simbola grada.
Na obodu parka nalazi se impresivna zgrada Muzeja Srema, zdanje iz 18. veka, nekadašnja zgrada vojne uprave.
Prilikom naše posete, za posetioce je bila dostupna stalna postavka ‘’Srem kroz vekove’’ , koja prezentuje izuzetno bogatu prošlost prostora između Save i Dunava, od kraja 12. do polovine 20. veka.
‘’Na njoj posetioci, posredstvom muzejskih predmeta od posebnog istorijskog značaja, proverenih estetskih vrednosti i visokog stepena dokumentarnosti, uz korišćenje savremenih muzeoloških dostignuća, mogu da upoznaju istorijsku prošlost Srema u četiri državno pravne zajednice koje su se u tom vremenskom periodu formirale na njegovom prostoru.’’
(tekst www.muzejsrema.com/stalna-istorijska-postavka/ )
Izložba je bogata i zanimljiva, i zaista smo uživali, mada je cela situacija delovala pomalo nadrealno – nas troje sami u celom muzeju, sa rukavicama maskama – muzej je tek počeo da radi nakon završetka vanrednog stanja.
Drugi deo Muzeja Srema, smešten je nekih 250 metara dalje niz ulicu Vuka Karadžića – u nekadašnjoj kući porodice Bajić, sa kraja 18. Veka, na Trgu Svetog Stefana.
U ovom prostoru smešten je arheološki materijal u okviru stalne postavke koja obuhvata period od početaka naseljavanja do pada Sirmijuma u ruke Avara- 6 vek.
Sastavni deo stalne postavke je i dvorišni prostor sa mnoštvom rimskih kamenih spomenika – popularno naѕvan Lapidarijum.
Među mnogobrojnim eksponatima, posebno se izdvaja sunčani sat, star 1900 godina, za koga tvrde da su u prošlosti i Luvr i njujorški Metropoliten želeli da ga otkupe jer je ovo jedina statua na kojoj su zajedno prikazani Atlas, Herkul i Ifikle.
Nakon što smo pogledali i ovu postavku, ponovo mi je kroz glavu prošla misao o velični dijamatralne proporcije značaja kulturnog nasleđa koje imamo i njegove sveukupne valorazicije.
Na pomenutom trgu Svetog Stefana, nalazi se i najpoznatija sremskomitrovačka pravoslavna crkva – Saborna crkva Svetog Velikomučenika Dimitrija iz 1791.godine.
Crkva je prvobitno bila posvećena Svetom Stefanu, a uz sve restauracije i obnavljanja, uspela je da zadrži svoj prvobitni izgled.
Samo 100 metara niže, u pravcu Save, nalazi se, nakon Carske palate, najpoznatije arheološko nalazište starorimskog Sirmiuma – Žitni trg.
Trg, koji je u stvari kroz vekove bio žitna pijaca, rekonstruisan je pre dve godine, i od tada traje žustra rasprava oko krajnjeg rezultata ovog poduhvata.
Jedni tvrde da je ovim radovima, trajno uništeno arheološko nalazište i da je čitav prostor postao još jedna obična letnja pozornica, a drugi tvrde da to sve baš tako treba da izgleda.
Moja je pretpostavka, da je istina negde na pola puta, kao i u većini slučajeva.
Ono šta znam i što me svaki put kada se šetam kroz neko retko preostalo staro jezgro vojvođanskih gradova i varošica, nanovo rastuži pa i razbesni, jeste pomisao kako bi sve to izgledalo da se nalazi u nekoj Austriji, Češkoj, Mađarskoj…
Kako bi te fasade bile živopisne, kako bi ti prozori bili prepuni cveća svih mogućih boja, kako bi raznovrsni sadržaji na svakom koraku prosto mamili turiste da tu dođu, zadrže se, uživaju, potroše pare itd….
Tako razmišljajući i slikajući tu našu ostarelu i zapuštenu lepotu, stigosmo i do reke Save i lepo uređenog keja.
Obzirom da smo već nekoliko sati bili u ozbiljnom pokretu, lutali i videli svašta, odavno je bilo sazrelo vreme za ozbiljnu pauzu, a za nju sam odabrao sjajno mesto na Savi – splav ‘’Krug’’.
Vraćajući se prošle godine sa mora, sasvim slučajno & spontano, smo završili na ovom splavu i oduševili se, kako ambijentom i atmosferom tako i gastro ponudom i cenama.
Da bi došli do splava, morali smo da se ‘’susretnemo’’ sa još jednom sremskomitrovačkom atrakcijom – pešačkim mostom Svetog Irinija, koji premošćava Savu i spaja Srem i Mačvu tj Sremsku i Mačvansku Mitrovicu.
Ovde imamo i jednu geografsko – administrativnu nelogičnost. Geografske granice Vojvodine prema jugu su reke Sava i Dunav.
Prelaskom na drugu obalu Save, u Mačvu, mi se više ne nalazimo u Vojvodini (geografski) ali se administrativno ipak vodimo da smo na teritoriji AP Vojvodina jer Mačvanska Mitrovica sa svojim okruženjem koje obuhvata čak I Specijalni rezervat prirode zasavica deo gradske teritorije Sremke Mitrovice pa su time I deo AP Vojvodine.
Na taj način je pokušana ‘’kompenzacija’’ za sličan slučaj ali u obrnutom pravcu – Batajnica, Surčin, Ovča, Borča, pa i Zemun i Novi Beograd, iako se geografski nalaze u Vojvodini, administrativno pripadaju gradu Beogradu.
No, da se mi vratimo našem mostu.
Na mnogim internet stranicama, figurira informacija da je ovaj most sa svojih 262,5 metara, najduži viseći pešački most u Evropi, mada je podatak kada sam ga objavio na FB, uzrokovao malu diskusiju i veliko google pretraživanje čiji su rezultati, na neki način, demantovali ovu informaciju, pa je možda najispravnije reći da je ovaj most u momentu izgradnje BIO najduži viseći pešački most na našem kontinentu.
Most se nalazi tačno na mestu nekadašnjeg starorimskog Artemidinog mosta, tada jedne od najvećih građevina antičkog Sirmijuma.
Na njemu su u vreme progona hrišćana vršena pogubljenja ”sirmijumskih svetih mučenika”.
Po jednom od njih, Sv. Irineju most je dobio ime.
Sremska Mitrovica i Mačvanska Mitrovica su prvi stalni most dobila 70ih godina prošlog veka, ali je on bio podignut na obodu grada, nekoliko kilometara udaljen od središta obe Mitrovice.
Stoga je se potreba za novim mostom, koji bi povezao oba središta, ukazala veoma brzo.
Gradnja današnjeg mosta, prema projektu našeg poznatog akademika Nikole Hajdina, započeta je krajem decembra 1990. godine, a završena krajem 1993. godine.
Nakon ugodne pauze na mirnoj, tihoj i neobično čistoj Savi, usledio je polazak ka centralnom mestu našeg izleta – pecaroškoj oazi zvanoj Lekin salaš.
Lekin salaš se takođe nalazi u Mačvi, u blizini naselja Salaš Noćajski.
Kada se pređe most na Savi (most preko kojeg se odvija drumski saobraćaj), nakon 1,5 km, skreće se levo (postoji info tabla) i potom se vozi još oko 2 km kroz polja, solidnim zemljanim putem.
Ovaj turistički kompleks obuhvata dva spojena jezera, sa mogućnošću sportskog ribolova, restoran sa terasom i objekat u kome je predviđen smeštaj gostiju koji žele ovde da prenoće.
Dnevna dozvola za pecanje je 600,00 dinara, kažu da je ponuda ribe raznovrsna (babuška, amur, deverika, smuđ), no mi smo se morali zadovoljiti sa solidnom količinom manića.
Prirodni ambijent je prelep, pored jezera su postavljene klupe i stolovi, društvo vam prave preslatke mace i malo stado ovaca, a osim nas i domaćina, u celom kompleksu, toga dana, nije bilo nikoga, pa je uživanje u potpunom miru i tišini, bilo neograničeno.
To su bili dani neposredno nakon ukidanja vanrednog stanja, kada dosta toga još nije počelo da radi i funkcioniše u punom kapacitetu, pa tako ni restoran na salašu, te smo zahvaljujući toj činjenici, naš boravak na ovom lepom mestu morali da skratimo, obzirom da je vreme ručka odavno prošlo, pa su naši stomaci počeli sa laganim negodovanjem.
Iako je šansa da ćemo sa gastronomskom ponudom u čuvenoj Zasavici, bolje proći, bila izuzetno mala, nismo mogli da propustimo priliku, barem za kratku posetu ovom prirodnom biseru, kada smo već bili u njegovoj neposrednoj blizini.
Specijalni rezervat prirode Zasavica, sada već nadaleko poznat kompleks kojeg sačinjava močvarno područje sa poplavnim livadama i šumama površine 1825 hektara uz rečicu Zasavicu dužine 33,1 km, i objekti napravljeni u turističke i edukativne svrhe
Kroz ovaj rezervat teče rečica Zasavica, potok Batar, kanali Jovac i Prekopac, a postoji veza sa rekom Savom.
Stanište je više stotina ptica, životinja i riba, a nalazi se na oko 15 km od centra Sremske Mitrovice tj na 12 km od momenta kada se pređe pomenuti drumski most na Savi.
Put vodi kroz Mačvansku Mitrovicu i dosta dugo se vozi uz samu obalu Save, a na samom ulazu u kompleks Zasavice, pre nekoliko godina, izgrađen je savremen i lepo uređen auto kamp.
Rezervatat ima vidikovac, sa pogledom na sve sadržje rezervata i tu možete da napravite lepe fotografije.
Na raspolaganju su dve velike prostorije za prihvat đaka i turista.
Jedna , poluotvorena, u okviru vidikovca, koja je namenjena prezentaciji biljnog i životinjskog carstva Zasavice i po potrebi ( u letnjim mesecima) to je prostor u kome možete boraviti i ručati.
Druga , velika sala je zatvorena ( radi cele godine), sa velikim prozorima i pogledom prema centralnom delu pašnjaka Valjevac, uređenog za turiste.
Specijalan doživljaj boravku u rezervatu pruža brod “Umbra” kojim je moguće provozati se barom Zasavica uz edukativnu priču o zastupljenim vrstama u rezervatu.
Na samom ulazu u kompleks, nalazi se mini zoo vrt, na veliko zadovoljstvo i radost najmlađih, dok se sa obližnjeg vidikovca mogu videti stada mangulica, podolskog govečeta, magaraca i konja.
Obzirom na pomenutu ”post korona” situaciju, ulaz se nije plaćao, ali ni brod ni restoran nisu radili, te smo se mi zadovoljili posetom mini zooo vrtu, fotografisanju sa vidikovca i kratkom šetnjom.
Za one koje budu dolazili u neko ”normalnije” vreme, elementarna informacija je da se sve plaća – ulaz posebno, vožnja brodićem posebno, jahanje magarca posebno, pa ako se tome pridoda i eventualni trošak hrane i pića – spremite se da nećete baš jeftino proći.
Iako nas je malobrojna ekipa rezervata ponudila ovdašnjim najpoznatijim specijalitetom – gulašom od mangulice, to nije izazvalo neko posebno oduševljenje kod najmlađeg člana naše ekipe, te je problem ručka rešen na ne baš maštovit, ali na veoma jednostavan i efikasan način – povratkom na već pomenuti i hvaljan splav ”Krug”, pored kog put za Zasavicu, svakako prolazi.
U kvalitet i raznovrsnost ponude na splavu, uverili smo se i prošli put, a meni su se špageti sa puževima i maslinama toliko dopali, da sam ih ponovio i ovom prilikom, što inače retko radim.
Uz plavu i mirnu Savu, prijatno kasnopopodnevno sunce i ukusne zalogaje, sumirali smo utiske ovog bogatog dana, uz dogovor da ove krajeve posetimo ponovo, možda već tokom leta, posetom najuređenijoj plaži na Savi – sremskomitrovačkim ”Brionima”.
Dok ovo pišem, razmišljam o tome kako se nikada u životu nisam kupao u Savi, što je sasvim dovoljan izazov i motiv da se naš dogovor, vrlo brzo, zaista i ostvari.
Leto koje je pred nama, a bogami i naredni meseci (nadam se ne i godine) biće doba ograničenog kretanja, pa će ”potražnja” za interesantnim lokacijama u našem neposrednom okruženju, biti značajno uvećana.
Nadam se da smo ovim blogom, bili dovoljna inspiracija da se poseti ovaj lepi grad sa njegovom okolinom, jer to zaista zaslužuje.
Dobrodošli u glavni grad Srema!
