Kako smo nekada proslavljali Novu godinu

Mislim da sam baš istog dana kada me je drugar zamolio i predložio da napišem našto oko toga  kako smo nekada slavili nove godine u Novom Sadu, šetajući kroz ovogodišnji ‘’Novosadski Winter Fest’’, naišao na plakat koji poziva na organizovani razgovor, upravo na tu temu.

Jeste da se radi o sećanjima, kako na predratni period, tako i na 50. – te i 60. – te godine prošlog veka, čiji savremenik nisam bio, ali pretpostavka je da ima dosta sličnosti i sa ‘’mojim’’ sedamdesetima i osamdesetima.

I baš tu, na šarenom i veselom novosadskom Trgu slobode, kojeg je u decembru ‘’okupirao’’ , odlično organizovan i lepo osmišljen ‘’Winterfest’’, shvatam kako će moje pisanije sa osvrtom na prošlost nekih davnih novih godina, biti dosta hendikepirano, kako nedostatkom ozbiljne foto dokumentacije iz tog vremena, tako i manjkom (objektivno) zanimljivih sećanja…

Namerno sam iskoristio reč ‘’objektivno’’, jer kod većine ljudi svako sećanje na bezbrižnost detinjstva i mladalačkih godina, izaziva sasvim subjektivan osećaj nostalgije, sreće, neke naročite dragosti i miline, sa posebnim osvrtom na te praznične dane (i noći).

I onda kada uporedimo činjenicu da u tim godinama nije bilo sličnih manifestacija kao što je Winterfest, nije bilo organizovanih koncerata na ulicama i trgovima, nije bilo toliko klubova i kafića, nije bilo stotinu najrazličitijih televizijskih programa, sve je bilo značajno skromnije nego danas, postavlja se pitanje kako je moguće da se i na ovu temu neretko čuje konstatacija – Ma, nekada je bilo sve to lepše i bolje!

Da li nam je bilo lepše i bolje, jer smo bili deca, pa je automatski naše svako sećanje na detinjstvo, lepo i nežno?

Ili zato što smo bili pristojno vaspitana omladina, sa jakim osećajima za drugarstvo, ljubav, zajedništvo, pa nam je to što smo zajedno bilo dovoljno za sreću i veselje?

Negde na tim raskrsnicama između objektivnog i subjektivnog leže odgovori na  te raznorazne dileme, a deo odgovora možda zaista i potražim na nekim od najavljenih razgovora i predavanja.

Mislim da se dočeci novih godina u Novom Sadu nisu ni po čemu razlikovali od dočeka u drugim gradovima naše socijalističke domovine.

Većina ljudi, kao i u današnje vreme, Novu godinu je dočekivala kod kuće u krugu porodice, prijatelja, komšija, rodbine.

Nekako su mi ti dočeci, sa roditeljima, našim kućnim prijateljima i bakom iz Nemačke, koja je često imala običaj da nam u to doba godine dođe u goste i da nas, poput nekog pravog Deda Maraza, obraduje sa morem prelepih poklona, obojenih sjajem i šarenilom Zapada, ostali u najtoplijem sećanju.

Scenario je bio gotovo identičan svake godine – nakon (mog) obaveznog popodnevnog spavanja (da bi se moglo izdržati što duže) koje je bilo prekidano bukom petardi, sve glasnijih što su godine odmicale, bacao bi se pogled u rernu, da se proveri koliko nam se novogodišnja ćurka zarumenela.

Jedini dan u godini, kada se u našoj kući gledao TV dnevnik bio je upravo 31. decembar, jer je i on bio u nesvakidašnjem, novogodišnjem, posebnom izdanju, sa vrlo malo suvoparnih, klasičnih vesti, a sa puno više humora i lepo urađenih retrospektiva godina koje smo upravo ispraćali.

Novogodišnja večera je po nepisanom pravilu počinjala u 20h, gde su osim pomenute ćurke, obavezni bili pečeni krompir, ruska salata i boca – dve šampanjca ‘’Bakarska vodica’’.

Nakon večere, pristupalo se praćenju televizijskog novogodišnjeg programa u tzv. JRT šemi, gde je svake godine domaćin bio neki od centara, republičkih ili pokrajinskih.

Mislim da svi konzumenti ove vrste zabave u bivšoj državi, najviše pamte novogodišnja izdanja emisija ‘’Obraz uz obraz’’, šou programe Sedmorice mladih, skečeve Mije Aleksića, Čkalje, Nele Eržišnik, a meni lično najdraže izdanje Top liste nadrealista je upravo njihova novogodišnja emisija iz 1989.

Kako je izgledalo snimanje novogodišnjih emisija i koje su tada muke mučile tadašnje urednike i organizatore i to baš u godini kada je domaćin bila TV Novi Sad, možete  pročitati na ovom linku https://www.index.hr/magazin/clanak/ne-svidja-vam-se-novogodisnji-tv-program-evo-kako-je-izgledao-prije-30-godina-u-jugoslaviji/941205.aspx?fbclid=IwAR33fu33IaOMyPN5Sa__BEDiaJIVNq-cZMp0kfTC7aKbVwLsWeEmTeto3nU

Ponoć bi veoma brzo došla i tada se osim otvaranju druge boce ‘’Bakarske vodice’’, pristupalo ‘’pirotehnici’’.

Navodnici su stavljeni jer je naša pirotehnika sastavljena od prskalica i kapisli (onih crvenih) iz dečjih pištolja, koje bi udarali čekićem nakon što bi se pištolji, vrlo brzo pokvarili, zaista presmešna u odnosu na današnje vatromete i ostala čuda.

U kasnijoj fazi, situacija sa pirotehnikom se ‘’popravila’’ sa pojavom pištoja plašljivca i ozbiljnijih petardi koje su se ‘’valjale’’ na crno kod nekih od prodavaca na tezgama sa novogodišnjim ukrasima, širom Zmaj Jovine ulice, gde su tih godina bile postavljene.

No kako je, ranije pomenuta moja draga baka, dolazila iz razvijenog potrošačkog društva, u okviru svoje ogromne ‘’Deda Mraz torbe’’, jedne godine pristigla je gomila narznovrsnije pirotehničke opreme, od mini vatrometa pa do ozbiljnih raketa.

Te godine, za ‘’sve zainteresovane drugare, komšiluk i rodbinu’’, svečano ispaljivanje raketa bilo je zakazano na sveže asfaltiranom platou kod  pošte u Vojvođanskoj ulici, koji će naknadno prerasti u danas popularnu Limansku pijacu.

Uzgred, negujući svoj mikro patriotizam, ne mogu a da se ne zapitam, zašto se pijaca zove ‘’limanska’’ kada se nalazi na Grbavici?

Kako god, sugrađani na balkonima, mogli su uživati te novogodišnje noći u jednom od prvih vatrometa u istoriji neba nad Grbavicom i Limanima.

Nije se smelo rizikovati da se raketa zabije u zgradu ili drvo, dakle bio je neophodan potpuno otvoren prostor, a sastavni deo ‘’opreme’’ bila je  flaša iz koje se raketa ispaljivala, pravilnim usmeravanjem direktno ka zvezdama, koje su se u Novom Sadu mnogo češće viđale u novogodišnjoj noći od snega, tog toliko željenog dekora za kompletan doživljaj.

Kada smo kod snega, voleo bih da me neko ispravi ako grešim, ali moja solidna memorija kaže da je poslednji put sneg padao u novogodišnjoj noći, za doček 1980. godine, dakle pre ravno 40 godina.

Bilo je snega i posle, ali to su bili ostaci od ranijih padavina, novogodišnja vejavica kao iz filmova, te daleke čarobne novogodišnje noći, bila je poslednja koju pamtim, kao što je ta Nova godina bila poslednja koju je dočekao jedan od velikih ljubitelja novogodišnjih zabava, predsednik SFRJ, drug Josip Broz Tito.

https://www.vice.com/rs/article/3dq3y8/titove-nove-godine-u-fotografijama

Drug Tito je jednu Novu godinu dočekao u Novom Sadu, i to u hotelu ‘’Park’’, a kako je to izgledalo može se pogledati ovde:

Šetnja te bele novogodišnje noći okončana je u restoranu nove zgrade ‘’Elektrovojvodine’’ na Bulevaru 23. oktobra, firmi u kojoj su moji roditelji proveli svoj radni vek.

Svratili smo da vidimo kako izgleda doček koji je organizovalo jedno dobrodržeće državno preduzeće, kakvih je u to vreme bilo dosta po celoj zemlji.

Druga po zastupljenosti forma proslave Nove godine, kako u Novom Sadu tako i u drugim gradovima, bili su organizovani dočeci, što u režiji sindikata društvenih/državnih preduzeća, što po hotelima i restoranima.

Veselo, šareno, glasno i pijano, nema tu neke razlike bez obzira na epohu, ali mi se nekako čini da je u tim godinama muzički program bio daleko kultivisaniji od današnjeg previše agresivnog narodnjačkog ataka u višesatnom tempu nesmanjenje žestine, na svim većim masovnim proslavama, svake vrste.

Doček Nove godine u restoranu na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde goste zabavljuju tamburaški orkestar Janike Balaža i Zvonko Bogdan, za sve one koji su mu prisustvovali, pretpostavljam da je ostao deo neizbrisivih sećanja na jedno lepo, prohujalo vreme sa patinom romantičnog Novog Sada, Dunava i vojvođanskog pitomog duha.

U našem kraju, na novosadskoj Grbavici, u to vreme bio je popularan restoran ”Piros csizma”, sa ponudom mađarske kuhinje i muzike i nekako mi je delovalo da je tamo uvek bio odličan novogodišnji ( i ne samo novogodišnji) provod.

Nisam bio dovoljno ”velik” da prisustvujem nekom od ovih ”dočeka za odrasle” , pa sam prelaskom iz sedamdestih u osamdesete bio zadovoljan svojim napredovanjem – prvo, da mogu uopšte ponoć da dočekam među budnima, a u kasnijoj fazi i da pogledam neki dobar film, kojeg su obavezno puštali na jednom od dva televizijska kanala, pola sata nakon ponoći.

Jutro tj kasnije prepodne prvog januara, do današnjih dana, ima sličan scenario – od novogodišnjeg koncerta u Beču, preko sarmi za ručak, do skokova na novogodišnjoj turneji ‘’4 skakaonice’’ u Garmisch – Partenkirchen -u.

Na TV dnevnicima mogli smo da vidimo kako je Nova godina dočekana širom naše zemlje, ko su prve rođene bebe, koliko je posla imala hitna pomoć i slično, a neretko bi se tog prvog dana u godini začuli cigani – trubači podno prozora naših zgrada.

U snežnijim godinama, veliki broj Novosađana pohodio je Frušku goru na prvo novogodišnje sankanje na Iriškom vencu ili Brankovcu, gde je jedne godine palo čaki i jedno skijanje, koje su organizovali maštoviti zaljubljenici u taj sport – pogon sajli sa kojom smo se mi mali skijaši uspinjali uz padinu, omogućio je točak jednog starog dobrog fiće!

Već sam se prebacio na prvojanuarske aktivnosti, zaboravljajući da pomenem obavezni deo novogodišnjeg ‘’folklora’’ – kićenje jelke i dobijanje poklona.

Poklone smo dobijali na organizovanim priredbama u preduzećima u kojima su nam radili roditelji, neko je išao i na dve priredbe a ja kao dete roditelja iz iste firme, imao sam jedinstvenu priredbu a bogami i jedinstvenog Deda Mraza, čemu svedoči ova fotografija.

Sada kada gledam slike naše jelke iz tog vremena, u poređenju sa današnjim, deluje nekako oskudno, a nama (meni) bila je najlepša na svetu. Nisam mogao da dočekam dan kada ćemo je okititi. Imali smo prelepe ukrase, kupljene u Italiji, većina bi ih bilo i danas u životu, da ih se nije dočepala naša mačka Seka, pre par godina….

No, nekoliko kugli iz tog vremena još je u životu, kao i čuvene i nezaobilazne salon bombone. Od svega najviše žalim za prelepim lampama, nikada posle ništa slično nisam susreo, samo jednolične kineske lampice kao deo masovne potrošnje.

Kako su se osamdesete približavale kraju, tako smo i mi stasavali u ozbiljne pubertetlije, koji su novogodišnje dočeke u toplom roditeljskom domu počeli da zamenjuju sa žurkama, čiji su domaćini bili vršnjaci koji su imali ”sreću” da im roditelji za Novu godinu odu na neko putovanje, selo, vikendicu, i na taj način ”oslobode teritoriju”.

Moja prva Nova godina, van roditeljskog doma, bio je doček 1988. na žurci kod mog školskog druga, u stanu na Limanu I. Prve cigare i alkohol u manjim količinama, muzika sa gramofona ili kastefona, pokoja petarda, malo plesa i prve kravate…

Sećam se da se te godine od magle nije video prst pred okom, tokom cele noći. Mi smo išli da se pozdravimo sa drugom ekipom na žurku koja se odigravla na Limanu III, i kroz tu maglu pevali ”Svi pevaju, ja ne čujem”, stvar od Miše Kovača zaraznog refrena koju smo upravi čuli u nekom TV novogodišnjem programu. Tako pevajući, nabasali smo na par, naizgled nepoznatih momaka sa kojima smo se srdačno isčestitali i u tom momentu sam prepoznao jednog od njih. Bio je to Zoran Radisavljević, tadašnja super zvezda mega popularnog kviza ”Brojke i slova”. On je bio baš pravi Wunderkind, iako jedan od najmlađih učesnika, apsolutno nepobediv, sa rekordnim brojem pobeda u celokupnoj istoriji kviza. Kroz ovu ”maglovitu” priču pokušavam da nekako ilustrujem tu nepovratno izgubljenu bezbrižnu naivnost i spontanost jednog vremena.

Zanimljiv blog na temu kvizova tog vremena, može se ovde pročitati – https://www.vice.com/rs/article/9ayppy/od-kviskoteke-do-brojki-i-slova-moj-zivot-kroz-kvizove?fbclid=IwAR1quElky6aTKlyqTBkGgf3_u-7SOH1H51_PKePY-aosLgy6sZDLGxWX44k

U godinama koje se sledile, kućne žurke postale su novogodišnji standard, ponekad možda malo glasnije puštena muzika, bila je jedini problem, za razliku od današnjih ”zabava” , gde nakon sveopšte srče uz električna novokomponovana torpeda, intervencija Žandarmerije postaje sastavni deo heppening-a.

Devedesete, godine koje su nam zauvek promenile živote i usmerile ovaj prostor u pogrešnom pravcu, uprljale nas doživotno, veoma kratko ću spomenuti.

Diskoteke kao mesto dočeka, veoma smo retko upražnjavali, prvi ako ne i jedini put, Novu godinu smo na taj način dočekali u diskoteci ”Paradiso”. Bio je to doček 1992. uz Bajagu i Instruktore. Naizgled je bilo sve veselo i razdragano, ali u grlu bila je zaglavljena debela kost – samo mesec dana ranije na manje od 100 kilometra od nas, desila se krvava vukovarska tragedija i realnog osnova za slavlje nije bilo, osim činjenice da su mi se drugovi živi iz vojske vratili….

Bio je to isuviše brz i surov put – u deset godina od Deda Mraza, preko zapevanih dečaka u novosadskoj magli, do metaka koji su im fijukali iznad i pored glava….

Prvi organizovani ulični doček Nove godine u Novom Sadu bio je priređen 31.12.1996.

U jeku demonstracija protiv postizborne manipulacije režima Slobodana Miloševića, nakon što je opozicija dobila izbore u svim većim gradovima, probuđena je nada u ljudima i pokrenuta višemesečna neverovatna pozitivna energija, koja se svakodnevno valjala ulicama i trgovima Srbije i koja je svoj krešendo doživela upravo na dočeku novih godina (u međuvremenu je postala moda da se proslavlja i Nova godina po starom, julijanskom kalendaru), koje su novoizabrane, tzv demokratske snage organizovale u prividno oslobođenim gradovima.

Zaista smo svi, posle dugo godina, bili ponovo sretni, uzbuđeni, iskreno veseli, u pravom, već zaboravljenom, novogodišnjem raspoloženju. Delovalo nam je da se konačno pojavilo svetlo na kraju dugačkog, tamnog tunela.

Nažalost, svetlo se vrlo brzo ugasilo, nove godine su nastavile da se dočekuju na trgovima i bile su sve glamuroznije i skuplje, ali to već nije tema ovog bloga.

Mi smo bili primorani da nađemo sopstvene lampe, kako bi obasjali prave puteve u sve luđim decenijama koje su usledlie.

Odrasli u kvalitetnom sistemu vrednosti, vaspitavani u duhu ljubavi i tolerancije, prepoznali smo se i našli na mnogim tačkama bivše nam zajedničke države i u novom milenijumu krenuli u neke nove novogodišnje dočeke, koje predstavljaju svojevrsni emotivni vremeplov i vulkan pozitivne energije u kojima uživamo jednako i mi naša deca.

O tome kako to izgleda, pisaćemo uskoro jer Nova godina (još jedna) kuca na vratima!

A ko je nestrpliv, evo jednog isečka sa dočeka od pre dve godine