Prvomajsko – uskršnja balkanska turneja – I deo (Niš + Prohor Pčinjski)

Ove godine su se prvomajski i uskršnji praznici savršeno nadovezali i omogućili niz od šest neradnih dana, idealnih za jedno ozbiljnije putovanje.

Odlučio sam se za ‘’put na jug’’ – naš Dario nikada ranije nije bio u Makedoniji i Grčkoj, čak ni supruga i ja nikada zajedno nismo išli u Grčku, nije predaleko i nije preskupo, dakle kockice za mini balkansku turneju su se lagano sklapale.

Priču o celom putovanju podeliću na nekoliko posebnih blogova, a u ovom uvodu ću samo još navesti sadržaj putovanja po danima.

1. dan

Novi Sad – Niš

2. dan

Niš – manastir Prohor Pčinjski – Skoplje – Dojransko jezero

3. dan

Dojransko jezero – Solun

4. dan

Solun – Vergina (kraljevske grobnice) – Meteori – Xirolimni

5. dan

Xirolimni – Kastoria – Podgradec (Albanija) – Ohrid

6. dan

Ohrid – Sveti Naum – Prespansko jezero – Ohrid

7. dan

Ohrid – Novi Sad

Tzv ‘’nulti dan’’, odnosno popodne nakon završetka posla iskoristili smo da se sjurimo do Niša i time ‘’odlomimo’’ oko 330 km i time olakšamo gust raspored obilazaka narednog dana.

Od kada je obilaznica oko Beograda završena i sa južne strane, putovanje u pravcu juga Srbije značajno je olakšano i ubrzano, a još kada je i naša kuma Beba koja nam se priključila na ovom putovanju, u ‘’miraz’’ donela novog Golfa VII sa ‘’tagom’’ za brzu naplatu putarina, svi uslovi za efikasno transportovanje bili su ispunjeni.

U Niš sam prethodne decenije baš često dolazio radeći na sajmovima turizma i ujedno koristio priliku da bolje upoznam grad i ljude tako da mi je pauza od šest godina probudila izvesnu dozu nostalgije, čime je radost zbog novog susreta bila veća.

Niš je treći grad po veličini u Srbiji, po poslednjem popisu stanovništva u njemu živi nešto više od 260 000 stanovnika.

Lociran je na reci Nišavi, nedaleko od njenog ušća u Južnu Moravu, okružen brdima Hum, Vinik, Kamenički vis, Gorica i Bubanj.

Niš se nalazi na raskrsnici važnih putnih pravaca, nedaleko od naplatne rampe račvaju se putevi ka jugoistoku (Sofija i Istanbul) i jugu u smeru Makedonije i Grčke.

Smeštaj smo našli preko Bookinga, veoma brzo i povoljno – apartmani Only One Suites u ulici Sedmog jula, 450 metara udaljeni od centralnog gradskog trga po ceni od 25 eura za četvoro ljudi.

Apartmani imaju dvorište sa sopstvenim parkingom, no kada nas je devojka sa recepcije ugledala sa onom našom gomilom stvari koje smo poneli računajući na prognozirana sva četiri godišnja doba tih dana, prepala se da nećemo stati u izabrani apartman i ponudila nam da pređemo u njihov ‘’depadans’’ – nekih 350 metara u ulici Milentijevoj jedna stara, ali lepo uređena kuća bila je naša!

Idealna za druženje sa našim drugarima iz Sarajeva koji su krenuli na svoje bračno – praznično putovanje u Istanbul, čime se potvrdila teorija o Nišu kao gradu na raskrsnici važnih pravaca – njihov prema Turskoj i naš prema Grčkoj.

Naravno, da se za tako kratko vreme koje smo imali na raspolaganju ne može govoriti o nekom ozbiljnom upoznavanju grada, ali neke najvažnije sgmente smo uspeli da obiđemo.

Veče i jutro bili su predviđeni za šetnju po centru grada do kog smo od našeg smeštaja došli jednom od glavnih saobraćajnih komunikacija –  ulicom Vožda Karađorđa u kojoj se nalaze neka od bitnih gradskih zdanja – sud, Dom vojske, pozorište itd.

Trg Kralja Milana kojeg lokalci često zovu ‘’kod konja’’, centralni je gradski trg na kojem dominira spomenik oslobodiocima Niša posvećen periodu oslobodilačkih ratova protiv Turaka, Bugara i Nemaca.

Spomenik, delo zagrebačkog vajara Antuna Augustinčića, predstavlja vojnika Moravca na konju u prirodnoj veličini sa zastavom slobode u desnoj ruci.

U blizini spomenika se nalaze lepo uređeni cvetni aranžmani, fontana, zgrada u kojoj je sedište gradonačelnika, ‘’Ambasador’’ – jedan od najpoznatijih gradskih hotela, kafići, pekare itd.

Sa južne strane trga prostire se dugačka, pešačka, Obrenovićeva ulica sa mnoštvom prodavnica i lokala kojom, nakon 400 metara, stižemo do najpoznatije niške ulice – Kazandžijskog sokačeta.

To je poslednja (delimično) sačuvana ulica nekadašnje niške čaršije.

Nekadašnji zanatlijski sokak, iz perioda od početka XIX do kraja XX veka, vremenom je renoviran i uređen kao popularno mesto za gastro uživanje i večernje izlaske sa mnoštvom restorana, kafića, kafana i hotelčića.

Dakle, ako želite da osetite nešto od meraklijskog duha po kome je Niš nadaleko poznat, prava destinacija je Kazandžijsko sokače.

Na samom početku ulice koja se zvanično zove Kopitareva nalazi se jedan od najslikanijih spomenika u gradu posvećen Stevanu Sremcu poznatom piscu s kraja XIX veka i njegovom prijatelju Kalči koji je ujedno i lik iz njegovog romana ‘’Ivkova slava’’.

Veliku popularnost uživa istoimeni film, pa je za one koji su ga gledali (ili knjigu čitali) zanimljiv podatak da je ovaj spomenik podignut na mestu gde se nalazila originalna kuća Živka Mijalkovića, poznatiji kao ‘’gazda Ivko’’.

Vraćamo se do Trga kralja Milana sa čije severne strane je reka Nišava preko koje nas most vodi direktno na glavnu kapiju Niške tvrđave – Stambol kapiju iz 1723. godine, glavni simbol grada i tvrđave.

Visoke zidine niške tvrđave iz prve polovine XVIII veka ubrajaju se među najlepše i najbolje očuvane na srednjem Balkanu.

Kako to već ide, tokom vekova tvrđava je rušena i podizana nekoliko puta, a gradili su je Rimljani, Vizantinci, Srbi, da bi joj finalni izgled dale Osmanlije 1730. godine.

Iako ceo kompleks tvrđave zauzima veliki prostor sa puno parkovskih površina i šetališta, gde se može provesti praktično čitav dan, neke od najznačajnijih segmenata nalaze se odmah nakon što se prođe Stambol kapija.

Hamam – tursko kupatilo iz 1498, Arsenal, nekadašnje skladište topova, baruta, kugli za topove iz 1857, danas Galerija savremene likovne umetnosti, antičke terme iz IV veka i Bali – Begova džamija, biser orijentalne arhitekture, zadužbina janičarskog zapovednika Balije iz Jedrena, su najznačajniji predstavnici kulturno – istorijskog nasleđa tvrđave.

Na samu Stambol kapiju može se popeti, a odatle je lep pogled na grad i Nišavu.

Podno tvrđave je spomenik stradalima u NATO bombardovanju, a 7. maja se upravo navršilo 25 godina kako su stradali nevini civili na pijaci pored tvrđave.

Tvrđava je mesto na kome se održavaju i dve manifestacije po kojima je NIš poznat širom ex YU, pa i šire – ‘’Filmski susreti’’ i ‘’Nisville Jazz Festival’’.

Srce me je zabolelo kada sam video u kojoj meri su grafitima išarane te stare zidine i ne znam šta bih na tu temu moga još reći, a da ne opsujem, tako da idemo mi dalje u istraživanje ovog simpatičnog grada.

U priči o Nišu nemoguće je zaobići ime Konstantina Velikog, rimskog cara i jedne od najznačajnijih istorijskih ličnosti svoga vremena.

Rodio se i rano detinjstvo proveo u antičkom Naissusu, današnjem Nišu, u drugoj polovini III veka.

U to vreme Naissus je bio središnje mesto rimske pokrajine Gornja Mezija, a centralno gradsko jezgro mu je bilo upravo na prostoru današnje tvrđave, o čemu svedoče ostaci pojednih objekata (Lapidarijum, antičke terme, antička ulica, palata sa oktogonom…).

Konstantin Veliki će ostati upamćen kao državnik, vojskovođa i vizionar koji je tokom svoje vladavine (306-337) ostavio neizbrisiv trag u istoriji Evrope i hrišćanstva.

Bio je vizionar koji je osnivanjem Carigrada udario temelje budućem Vizantijskom carstvu.

Iako je nakon detinjstva napustio svoj rodni grad, Konstantin ga nije zaboravio.

Kada je postao car bogato ga je ukrasio, a u njegovom predgrađu sagradio raskošnu rezidenciju – Medijanu.

Upravo je ovaj, jedan od najzanačajnijih u Srbiji, arheološki park bio naše sledeće odredište.

Nalazi se na izlazu iz grada u pravcu Niške banje, odmah uz sam put.

Prijatno sam bio iznenađen što su i Medijana i Ćele kula koju smo kasnije posetili, bili otvoreni uprkos tome što je bio 1.maj i ovde javno pohvaljujem takav pristup.

Oba lokaliteta inače spadaju pod nadležnost Narodnog muzeja u Nišu.

Druga stvar koja me je obradovala je to što je u odnosu na moju prethodnu posetu od pre desetak godina, Medijana u međuvremenu natkrivena i dodatno uređena čime je ovaj kompleks postao znatno turistički atraktivniji.

U vreme svog nastanka krajem III i početkom IV veka Medijana je predstavljala luksuzno predgrađe Naissusa koje su naseljavali imućnije porodice gradeći luksuzne vile za odmor i uživanje, bežeći iz prenaseljenog središta grada opasanog bedemima.

Na površini od oko 40 ha, posetioci mogu da vide više od hiljadu kvadratnih metara vrednih podnih mozaika, ostake dve ranohrišćanske crkve, delove vojničkih baraka i vodotornja kao i ostatke raskošne vile sa peristilom koju je podigao Konstantin Veliki za svoju porodicu.

U 21. veku kada u Srbiji postoje još uvek naselja bez pijaće vode i kanalizacije, možda je zanimljiv podatak da su Rimljani pre 1700 godina u svoje vile u Medijani dovlačili olovnim cevima toplu i lekovitu vodu iz pet kilometara udaljene Niške banje…

Poslednja destinacija koju smo uspeli da posetimo tog dana u Nišu je Ćele kula, koja se nalazi praktično u istoj ulici kao i Medijana, samo u suprotnom pravcu od Niške banje.

U Bulevaru Zorana Đinđića, tri kilometra istočno od centra grada i dva kilometra zapadno od Medijane, u parku Trošarina, nalazi se ovaj jedinstven spomenik u svetu.

Ćele kula, na turskom jeziku ‘’kula od ljudskih lobanja’’, zastrašujući je spomenik koji je sazidan nakon bitke na brdu Čegar (6 km od Niša) 31.07.1809. godine.

U znak odmazde zbog organizovane oružane pobune, tadašnji osmanlijski zapovednik grada Huršid-paša naredio je da se od lobanja poginulih srpskih boraca, sazida kula na putu za Carigrad.

Kula je trebala da predstavlja opomenu preostalom stanovništvu, da će svaki naredni pokušaj pobune surovo biti kažnjen.

U kulu je bilo uzidano 952 lobanje raspoređene u 14 radova,učvršćene krečom i peskom.

Tek 1878. godine kula je natkrivena i ograđena čime je spašena od daljeg urušavanja i pustošenja.

Dosta ljudi koji prvi put dođu u posetu Nišu, bez prethodnih predznanja, nemalo se iznenadi kada na licu mesta ne ugledaju kulu i zidove nego objekat kapele unutra koga je jedan manji segment nekadašnje kule, u kome je sačuvano ‘’samo’’ 58 lobanja.

Kapela je sagrađena 1892. godine, četrnaest godina nakon oslobođenja od Turaka, dobrovoljnim prilozima stanovnika čitave Srbije.

Ispred kapele postavljen je spomenik sa bistom vojvode Stevana Sinđelića, koji je predvodio srpsku vojsku u okršaju na Čegru.

U okviru spomenika nalazi se i reljef na kojem je prikaz bitke.

Postoje određene indicije da je lobanja izložena u kapeli uz zid kule, baš njegova.

Već je dan bio ozbiljno poodmakao, a nas je čekao još i obilazak Skoplja, te vožnja do Dojranskog jezera gde smo noćili pred odlazak u Grčku, tako da smo se nakon završetka obilaska Ćele kule žurno uputili ka auto putu.

Od Niša do makedonske prestonice ima ravno 200 kilometara, a do graničnog prelaza Preševo/Tabanovce na auto putu nekih 150 km.

Kamere i izveštaji sa sajta Auto – moto saveza ukazivale su da je praznična gužva na granici ogromna što nas je učvrstilo u odluci da u Makedoniju uđemo na alternativni prelaz – Prohor Pčinjski, poznat pre svega po istoimenom manastiru koja se nalazi nedaleko od njega.

Na ovaj način putovanje ka Skoplju produžava se desetak kilometara, s tim da se 30 kilometara kroz Srbiju i 60 kroz Makedoniju vozi izvan auto puta.

Da bi se koristio ovaj pravac, potrebno je auto put napustiti na izlaznoj rampi ‘’Bujanovac – sever’’ i voziti se prilično brdovitim putevima kroz lepe predele tog pograničnog dela juga Srbije.

Na dva načina nam je ovaj mali napor nagrađen – posetili smo, u osnovi neplanirano, manastir Prohor Pčinjski, a na granici bukvalno nikog nije bilo – ne sećam se kada sam neku granicu lakše i brže prešao.

Manastir se nalazi u zaista lepom prirodnom okruženju, u dolini reke Pčinja, na obroncima planine Kozjak, u ataru sela Starac.

Izenadila nas je gužva, veliki broj automobila i ljudi, no ubrzo sam u razgovoru sa lokalcima saznao da je ova dolina, posebno deo od manastira ka granici, popularno izletište, a obzirom da se radilo o 1. maju sve je bilo jasno.

Prema predanju, manastir je podigao u XI veku vizantijski car Roman Diogen u znak zahvalnosti Svetom Prohoru Pčinjskom “Mirotočivom”, koji mu je prorekao da će postati car.

Manastir radi kao kulturno-prosvetni centar ovog kraja i u njemu radi bogoslovska škola, prepisivačko-iluminatorska radionica, a organizovano se uči ikonopisački zanat.

Posebnu zanimljivost predstavlja podatak da je 2. avgusta 1944. godine, u manastiru Sveti Prohor Pčinjski održano zasedanje Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Makedonije (ASNOM) koje je odlučilo da se osnuje makedonska država kao članica federalne Jugoslavije.

Ovaj događaj se u Makedoniji slavi kao „Dan državnosti“.

Nakon kraće šetnje, obilaska i fotkanja, nastavili smo ka Makedoniji i Skoplju, o čemu pišem u idućem nastavku.