by Erice, jedan od najslikovitijih gradića koje smo posetili tokom našeg putovanja po Siciliji, nalazi se u njenom severozapadnom delu i udaljen je oko 100 km od Palerma.
Pripada provinciji Trapani, a od njenog istoimenog središta razdaljina je svega oko 12 km.
Kad smo već kod Trapanija, treba reći da je najatraktivniji način dolaska do Ericea, koji se nalazi na vrhu 750 metara visokog brda Monte Erice, upravo iz tog priobalnog grada – žičarom dužine 3,1 km.
Ukoliko se odlučite za dolazak automobilom, preporuka je da gradiću pristupite putem sa severne strane, iz pravca mesta Valderice, i da ne slušate navigaciju, koja je nas odvela na uzak i strm puteljak sa južne strane brda. Taj put, sa bezbroj serpentina i „lakat“ krivina, poprilično je iscrpeo moju „šofersku energiju“ 😊.
U uvodnom blogu napisao sam da je Sicilija toliko zanimljiva i atraktivna destinacija da je tih naših 14 dana, uz sav uložen trud, bilo dovoljno samo za „lagani dodir” najznačajnijih i najpoznatijih tačaka ovog predivnog ostrva.
To objašnjava činjenicu da nam Erice uopšte nije bio uvršten u prvobitan plan putovanja. No, nakon što smo putujući dan ranije ka čuvenoj plaži San Vito Lo Capo usput videli masu putokaza i informativnih turističkih tabli koje su nas „upozoravale” da se ova destinacija ne sme zaobići, došlo je do naknadnog istraživanja i hitne izmene našeg itinerera.
Ova izmena bila je pun pogodak, tako da svakome ko se zatekne u ovom delu Sicilije toplo preporučujem posetu Ericeu.
Svojevremeno, kada sam prvi put posetio San Marino, toliko sam bio oduševljen celokupnim ambijentom, položajem i konceptom tog starog grada – tvrđave na vrhu brda – da sam momentalno sebi obećao da ću posetu ponoviti prvom mogućom prilikom.
Tako je i bilo, a asocijacija koja mi se momentalno pojavila nakon što sam zakoračio u Erice biće jasna svakome ko je imao slično putničko iskustvo.
Grad su osnovali Elimi, drevni narod koji je poticao od izbeglica iz Troje, pre više od tri hiljade godina.
Tokom vekova gradom su vladali Grci, Kartaginjani, Rimljani, Arapi i Normani, koji su izgradili tvrđavu Castello di Venere.
Tvrđava je sagrađena u 12. veku od strane Normana na vrhu Monte Erice, na mestu gde je nekada bio kultni prostor – tempio posvećen Veneri (Venere Ericina) kod Elima, kasnije kod Grka i Rimljana.
Tvrđava ima debeo kameni zid, sa odbrambenim karakteristikama poput mosta na rasklapanje (ili mosta-levatoio) koji je nekada povezivao dvorac sa ostatkom grada preko bedema i odbrambenih kula poznatih kao Torri del Balio.
Danas je Erice poznat po srednjovekovnoj arhitekturi, kaldrmisanim ulicama i prelepom pogledu na more, što ga čini jednim od najlepših mesta na Siciliji.
Za ljubitelje mističnih prizora, Erice je idealna zimska (ili jesenska) destinacija – ponekad je grad u oblacima i magli, što stvara veoma posebnu atmosferu.
Ovaj gradić prepun je prelepih starih zdanja, dvoraca, palata, crkava, zanatskih radnji, suvenirnica, poslastičarnica i restorana, pa je šetnja uskim kamenim ulicama jedinstven praznik za oči posetilaca.
Zbog svog unikatnog položaja, Erice ima bezbroj spektakularnih vidikovaca sa kojih se pruža očaravajući pogled na sve strane sveta.
Posebno je impresivan pogled na Sredozemno more sa severne strane grada i na impozantnu stenu Monte Cofano.
Plavetnilo koje se nazire u daljini iza stene je Tirensko more, tako da se može reći da smo gledali u mesto susreta dva od tri mora koja zapljuskuju obale Sicilije.
Dakle, razgledanje gradića može biti spontano i bez plana – lutati romantičnim ulicama i uživati u slučajnim susretima sa nekim od brojnih zanimljivih kutaka, ali se može i planski.
Mi smo se odlučili za ovu drugu varijantu.
Odmah na samom ulazu u stari grad, kod kule Trapani, a iznad prostranog parkinga na kome smo ostavili auto, nalazi se kućica turističko-informativnog centra, gde smo kupili tzv. Erice Card – integrisanu ulaznicu za nekoliko lokaliteta.
Nisam siguran da je ova opcija dostupna tokom cele sezone, ali za 10 eura imali smo omogućен ulaz u četiri zanimljiva lokaliteta, „razbacana“ po celom mestu.
Uz ulaznicu dobija se i precizna mapa lokacija, a solidna, usputna turistička signalizacija „brine“ da ne dođe do lutanja.
Naše istraživanje grada započeli smo sa trga Piazza Matrice na kome se nalazi glavna gradska crkva – katedrala Duomo di Erice.
Ova crkva, koju još zovu Chiesa Matrice, impozantna je gotička katedrala iz 14. veka, podignuta po nalogu kralja Federika III od Sicilije, prepoznatljiva po jednostavnoj fasadi, masivnom zvoniku i bogatom unutrašnjem baroknom dekoru.
Prvi muzej koji smo posetili, a ujedno i najveći u Ericeu, bio je Cordici Museum (Museo comunale “Antonio Cordici”).
To je gradski muzej posvećen lokalnoj istoriji i kulturi, sa bogatom zbirkom arheoloških eksponata, umetničkih dela i predmeta koji dokumentuju život i tradiciju Ericea kroz vekove.
Muzej je posvećen Antoniju Cordiciju (1586–1666), prvom kolekcionaru u Ericeu, u znak priznanja njegovom doprinosu očuvanju lokalne istorije.
Osnovan je davne 1876. godine i prvobitno je bio smešten u zgradi današnje opštine, na glavnom gradskom trgu – Piazza della Loggia.
Od 2011. godine muzejske zbirke su kompletno premeštene u bivši konvent Trećeg reda svetog Franje, u ulici Vico San Rocco, u neposrednoj blizini prvobitne lokacije.
Dvestotinak metara dalje, preko glavnog gradskog trga i kroz uske, strme uličice, stiže se do malog muzeja – Erice in Miniatura.
Reč je o stalnoj instalaciji maketa koje verno prikazuju grad u minijaturi, sa izuzetnom pažnjom posvećenom svakom detalju.
Izložba sadrži različite mehanizme i osvetljenje pomoću kojih se oživljavaju likovi i prizori iz prošlosti grada, uz brojne zvučne i svetlosne efekte.
Najudaljeniji i najistureniji lokalitet u gradu je Španska četvrt – Quartiere Spagnolo.
Nalazi se na najsevernijoj tački grada, oko 750 metara udaljenoj od Erice in Miniatura.
Do nje smo stigli šetnjom uz sam rub odbrambenih zidina i kroz jedinu veću „zelenu“ površinu – park Giardino del Balio.
Kada je reč o vidikovcima, teško je nadmašiti prizor koji se pruža sa prostranog platoa ispred Španske četvrti. Odavde pogled doseže sve do impresivne stene Monte Cofano, o kojoj sam ranije govorio.
Izgradnja ovog dela grada započeta je 1627. godine, u vreme španske dominacije nad ovim prostorima.
Zamisao je bila da se na širokoj kamenoj terasi, izvan starih gradskih zidina, podigne vojni garnizon — savršeno pozicioniran na strateškoj tački sa koje se moglo nadzirati čitavo područje.
Međutim, radovi su prekinuti nakon svega pet godina. Prema predanju, izvođač je proneverio sredstva i kao kaznu završio na galiji, dok je vojska premeštena u zamak Castello di Venere.
Vekovima nakon toga, ovaj prostor je bio prepušten zaboravu, sve dok pre dvadesetak godina nije doživeo svoju zasluženu restauraciju. Danas, obnovljen i spokojan, Španski kvart ponovo dočekuje posetioce koji ovde traže dah prošlosti i pogled koji oduzima dah.
Posetioci mogu da pogledaju nekoliko stalnih izložbi:
- „Arti e mestieri di una volta“ („Umetnosti i zanati nekad“) – posvećena ruralnom životu: tradicionalni alati, svakodnevni predmeti iz prošlosti, zanatski rad.
- „Erice terra di mare“ („Erice – zemlja mora“) – multimedijalni muzej o ribarstvu, te posebno o tunolovu (mattanza) i vezi mesta sa morem.
- Izložba o zanatima mesta („Artigianato ericino“) – tepisi i keramika kao lokalne zanatske tradicije.
- „Erice: Miti e Leggende“ („Erice: mitovi i legende“) izložba posvećena lokalnim legendama i mitološkoj tradiciji
U doba dana kada smo stigli u Špansku četvrt sunece je bilo već visoko na nebu pa su debeli zidovi starog garnziona dobrodošli za predah od vrućine.
Poslednja destinacija u okviru naše male ture bila je Kula Pepoli (Torretta Pepoli) – neobično i atraktivno zdanje koje se, poput Španske četvrti, nalazi izvan zidina starog grada.
Između ove dve turističke atrakcije rastojanje je oko 850 metara, a staza vodi uz sam rub istočne strane grada.
Ova romantična kula sastoji se od niza različitih geometrijskih oblika – cilindar sa zupcima, paralelopiped i kvadratne kule čine jedinstvenu i šarmantnu celinu.
Kulu, koju još zovu i „Svetionik Mediterana“ (Faro del Mediterraneo), sagradio je grof Agostino Sieri Pepoli između 1872. i 1880. godine.
Služila je kao mesto za meditaciju, proučavanje i okupljanje umetnika i intelektualaca tog vremena.
Pre desetak godina, posle dugog perioda zapuštenosti, kula je renovirana, i danas su u njoj smešteni kulturni centar, mali muzej i tzv. prostor za dijalog i mir (Osservatorio permanente di Pace).
Prostor je opremljen multimedijalnim muzejskim sadržajima – interaktivnim izložbama, digitalnim panelima i umetničkim instalacijama.
Položaj kule obezbeđuje fenomenalan pogled – kako na zidine starog grada, tako i na okolnu prirodu, planine i u daljini morski zaliv.
Osim pogleda, karakteriše je i izuzetno mirna atmosfera – nalazi se na „kraju puta“, do nje se mora doći ciljano, a nakon posete vratiti istim putem na glavnu turističku rutu, uz malo napora za kratak, ali oštar uspon.
Tokom našeg dvonedeljnog putovanja po Siciliji, praktikovali smo da, kad god je to bilo moguće, dan organizujemo po principu: „prepodne za obilazak neke destinacije, popodne relaksacija na plaži i kupanje u moru“.
Tako je bilo i ovog dana.
Nakon završetka posete Ericeu i ručka u našem apartmanu u Balestrateu, kasno popodne i predveče proveli smo na plaži u mestu Trappetto, udaljenom petnaestak kilometara od našeg smeštaja.
Zašto baš tamo?
Prilikom preuzimanja automobila u rent-a-car agenciji, njihov službenik nas je ljubazno počastio vaučerom koji je obezbeđivao besplatan set ležaljki i suncobrana, uz popust na piće u partnerskom lokalu – plažnom baru/restoranu Mamaita’s.
U nizu dobrih vesti – još jedna: za goste lokala obezbeđen je besplatan parking.
Obzirom na to da se radilo o radnom danu na samom početku kalendarskog leta, na dugoj, peščanoj plaži bilo je veoma malo ljudi, pa su bili ispunjeni svi uslovi za opušteno uživanje.
Toplo more, lagani povetarac i spektakularan zalazak sunca bili su sasvim dovoljan „akumulator“ za naše putničke baterije i predstojeće avanture na ovom magičnom ostrvu.
