by Putovanje u Sovjetski Savez u poslednjoj godini njegovog postojanja
Ovih dana se navršilo 30 godina od mog prvog i poslednjeg (posle sam išao dva puta u Rusiju) putovanja u SSSR.
Na putovanje preko Ferijalnog saveza, išli smo tata i ja, i za nekih 10-12 dana, obišli smo Kijev, Moskvu i Lenjingrad.
Bilo je prilično naporno jer se veći deo putovao vozom (Novi Sad – Kijev 25 sati u jednom pravcu npr), jedino smo imali avion iz Lenjingrada za Kijev.
Možda i jači utisak od turističkih znamenitosti i grandioznosti te nestale zemlje, ostavili su poslednji trzaji jednog propalog sistema, koji su bili vidljivi na svakom koraku.
Nažalost, fotke su dosta loše (stari ”idiot” nije baš bio neki), ali sa sobom sam dovukao more nekih razglednica i prospekata, da čuvaju uspomenu na ovo zanimljivo putovanje.
Za ovaj tekst, prisetiću se nekoliko momenata sa ovog dalekog putovanja ( i prostorno i vremenski), koji su mi se najviše urezali u sećanje.
Prvi susret sa SSSR, bio je na granici sa Mađarskom u gradiću Čop, koji se nalazi na teritoriji Ukrajine, danas nezavisne države.
Šine u SSSR-u bile su nestandardne – šire nego u ostatku Evrope, pa je zadržavanje na granici bilo poduže jer je bilo potrebno da se promene točkovi na vagonima.
U tih nekoliko sati koliko je celokupno zadržavanje u ovom pograničnom gradiću trajalo, imali smo priliku da izađemo iz voza i prošetamo.
Prizori na koje smo nailazili bili su poprilično poražavajući, oskudne zgrade, neasfaltirane ulice, opšte sivilo i beda na svakom koraku.
Posebno sam bio zaprepašten scenom u nekoj prodavnici / robnoj kuću u koju smo ušli – police dugačke po nekoliko metara bile su potpuno prazne, tek tu i tamo bio bi po neki artikal, usamljen kao Robinzon Kruso na svom ostrvu.
Nešto slično se desilo kod nas, samo pra godina kasnije, u vreme hiperinflacije, sankcija i ratova.
U to vreme, postojalo je nepisano pravilo po kom svako ko je putovao iz Jugoslavije u Sovjetski Savez, sa sobom je nosio nešto od robe – kafa, konjak, ženskih čarape, što se na crnom tržištu prodavalo za dobre pare, sa kojima si kasnije bez problema pokrivao sve troškove na putovanju.
Jednostavno, ti ljudi su zaista živeli ”iza gvozdene zavese”, bili su željni svega jer ništa imali nisu – vodili su jedan bedan i nedostojanstven život, širom tzv ”istočnog bloka”.
Tuga u očima tih žena koje su nam kucale na vrata hotelske sobe u Kijevu, prvo jutro nakon našeg dolaska, da bi se ta neobična trgovina u potaji i tišini obavila, jeste nešto što se ne zaboravlja.
Jedan od utisaka je svakako grandioznost – u toj zemlji je sve veliko, počevši od veličine same države, preko velikih gradova, velikih zgrada i bulevara u njima, pa do stadiona, parkova, spomenika itd.
Ovaj spomenik u čast pobede u II svetskom ratu u blizini Kijeva, posebno je impresivan.
Kada smo kod spomenika i bede, u septembru 1990. SSSR je ušao u poslednju godinu svog postojanja, to je bilo vreme Gorbačova, rušenja berlinskog zida, slabljenja čeličnog sovjetskog režima, pa uprkos tome prizori sveopšte nemaštine bili su svakodnevna impresija, a spomenici Lenjinu postojali su na svakom koraku – željeznička stanica, metro stanica, ulica, park, ispred ulaza u sve državne institucije….
Neverovatno!
Ta grandioznost koju sam pomenuo, napravila je od Sovjetskog saveza državu sa velikim brojem ”najveći na svetu”, objekata, spomenika, predmeta….
Tako smo imali priliku da vidimo najveći top i najveće zvono na svetu, koje se nalaze u Kremlju, najviši toranj pravoslavne crkve na svetu (Petroplavski sabor u Lenjingradu), u tom momentu najveću pravoslavnu crkvu (Isakijevski sabor u Lenjingradu), muzej sa najviše prostorija (Emitraž), najveći metro itd.
Posebno je zanimljiva priča oko zgrade univerziteta Lomonosov u Moskvi, neko je izračunao da kada bi čovek u svakoj prostoriji ovog neverovatnog zdanja proveo po 10 minuta, ušao bi sa 7 a izašao sa 77 godina života !
Zgrada je dugačka dva kilometra na najširim delovima, u njenoj izgradnji učestvovalo je 10 000 ljudi, a u njenu gradnju utrošeno je 40 hiljada tona čelika i 175 milona cigli !
Od tri grada koje smo posetil, ubedljivo najlepši utisak na mene, ostavio je Lenjingrad, današnji Sankt Petersburg.
Kijev mi je bio nekako previše ruiniran, Moskva haotična, a Lenjingrad najuredniji, najsređeniji, izgledao je baš evropski.
I to nije slučajno, upravo je tvorac ovog grada, car Petar Veliki, želeći da modernizuje tadašnju zaostalu, feudalnu Rusiju, preselio glavni grad iz Moskve u ovu novoformiranu prestonicu, daleke 1703. godine.
Znanje i iskustvo sticano na putovanjima po Evropi, Petar Veliki je pretočio u izgradnju i sadržaje ovog grada, a želju da svoju zemlju u svakom smislu približi savremenoj Evropi tog doba, realizovao je ne samo u metaforičnom smislu nego i u geografskom – Petrograd je podignut na krajnjem severozapadu Rusije, na ušću reke Neve u Finski zaliv u Baltičkom moru, dakle na samoj granici sa svetom koji je želeo da bude uzor i putokaz za razvoj svoga naroda i zemlje na čijem čelu se nalazio.
Nekako mi se u tom Lenjingradu baš sve dopalo – od grandioznog muzeja Ermitaž (opet nešto najveće na svetu), preko veličanstvenog Letnjeg dvorca Petra Velikog sa fenomenalnim vrtovima i fontanama, krstarice Aurora, pa do pokretnih mostova na Nevi, koje smo u gluvo doba noći išli da gledamo kako se podižu…
Za ovaj grad je vezana i jedna od najvećih tragedija II svetskog rata – u trogodišnjoj opsadi od strane nacističke Nemačke, stradalo je preko milion ljudi.
Njima u čast podignut je grandiozni memorijani kompleks – groblje Piskarevski, gde čovek jednostavno ostaje bez daha kada pokuša da spozna razmere ove tragedije.
Moskva, ubrzana i haotična, prepuna raznih došljaka iz svih delova SSSR-a, u kojoj je sve ogromno i koja je sam po sebi ogromna.
Nekom greškom u organizaciji putovanja, završili smo u hotelu koji se nalazio čak 40 km od centra grada, a i dalje se vodilo da smo u Moskvi.
Poražavajuće je bilo gledati u ogromne, bezlične stambene komplekse, potpuno identične, pored kojih smo se vozili desetinama kilometara.
Ovaj urbanistički mastodont, izvesno je bio inspiracija za igrani film – komediju, jedan od retkih sovjetskih koje sam pogledao, u kojem glavni junak u prednovogodišnjem raspoloženju, toliko se napije da sedne u pogrešan voz i umesto u pravcu svog stana, završi u gradu 100 kilometara udaljenom od njegovog.
Obzirom na identičnost ovih socijalističkih monstruoznih naseobina, čovek ne primećuje ništa čudno, jer sve je isto – raspored i oznake zgrada, ulaza i stanova.
Tek kada, ne mogavši da otključa, vrata stana otvori žena, ali ne njegova, počinje da shvata da nešto nije u redu….
Šta još pamtim iz tadašnje Moskve?
Dakako, opet grandiozne ”stvari” – od ogromnog Crvenog trga i ogromne gužve na ulazu u Lenjinov mauzolej (zaista mi je Vladimir Iljič izgledao kao da je prilegao posle ručka, a ne da je mrtav već 66 godina), preko fascinantnog Kremlja, pa do VDNH ( Vystavka dostizheniy narodnogo khozyaystva) , kompleksa u kojem su bila izložena dostignuća sovjetske nacionalne ekonomije.
Inače, taj VDNH, posetio sam i prilikom svog trećeg boravka u Moskvi, u martu 2009.godine i bio je skoro neprepoznatljiv – očerupan i propao, ni nalik moćnoj i impresivnoj izložbi iz 1990. godine.
Stanice moskovskog metroa, posebna su priča i predstavljaju prava umetnička dela.
To se posebno odnosi na one starije, bliže centru grada, kod kojih su se arhitekte i dekorateri prosto utrkivali koja će biti lepša.
Ako na trenutak zaboravite gde se nalazite, možete pomisliti da ste u nekoj galeriji, muzeju pa čak i dvorcu.
Toliko su nas fascinirale, da smo kupili paket razglednica sa fotografijama nekih od najreprezentativnijih primera.
Pomenuo sam ogroman red ispred Lenjinovog mauzoleja, ali redovi su bili posvuda, i tu je bilo potpuno neverovatnih situacija.
Mi smo bili u vreme Gorbačova i njegove ”perestrojke”, svojvrsne promene, do tada monolitnog, političkog kursa i postepenog otvaranja zemlje prema spoljnom svetu, pre svega prema Sjedinjenim Američkim Državama i zemljama zapadne Evrope.
U sklopu tih promena, u Moskvi su počeli da se otvaraju prvi McDonald’s restorani, ispred kojih su bili najduži redovi, dok ste istovremeno mogli videti redove ispred musavih i praznih prodavnica u koje je tek pristigao neki artikal.
Ljudi su u toj nemaštini u kojoj su živeli decenijama, bili programirani da kako vide red, odmah staju u njega, ni ne pitavši šta se čeka, bilo je bitno da ima da se čeka bilo šta….
Spomenuo sam na početku teksta, da smo iz Lenjingrada za Kijev, leteli avionom.
I, znam da sam već dosadan, ali evo poslednji put u ovim sećanjima da apostrofiram sveprisutnu grandioznost – do dana današnjeg nisam putovao u većem avionu !
Ne sećam se tipa, oznake, vrste, ali se sećam da je bio prokleto ogroman, pravo čudovište, mislim da se sedelo u 9 redova plus je avion bio u dva nivoa, tj imao je i ”prvi sprat”.
I svi su pušili, ali baš svi….Iz današnje perspektive, potpuno nestvarna scena.
Na ovom putovanju imali smo jako dobrog vodiča po imenu Saša. Osim onog faula u Moskvi sa hotelom (za koji on verovatno uopšte nije bio odgovoran), celo putovanje, iako veoma sadržajno i zahtevno, proteklo je u najboljem redu, ponajviše zahvaljujući marljivom i predanom Saši.
Sasvim sam siguran da je većina ljudi na svetu, prativši krvava ratna dešavanja koja su uskoro zadesila našu Jugoslaviju, komentarisala u stilu ”šta je ovim ludim Jugoslovenima, što se toliko međusobno ubijaju”, nemavši volje i vremena za podrobnije analiziranje ko je tu ko, ko su Srbi, Hrvati, Bosanci itd.
Ja sam bio uvek dobar iz geografije i znao sam da nabrojim sve pojedinačne sovjetske republike koje su sačinjavale veliki Sovjetski savez, ali nisam se udubljivao u istoriju i suštinu njihovih međusobnih odnosa, podelu na različite narode, religije itd.
Kako je većini ljudi bilo najjednostavnije da nas zove i doživljava kao Jugoslovene, tako smo i mi sve iz SSSR-a zvali ”Rusi”, što je bila suštinski velika greška, a na koju mi je prvi put ukazao upravo naš vodič Saša.
Naime, naš je mirni i staloženi Saša, prilično burno reagovao kada smo ga u nekom razgovoru svrstali u ”vi Rusi”, i žustro nam je objasnio da je on Ukrajinac, i da je to velika, velika razlika….
Koliko je velika razlika, počeo sam da shvatam veoma brzo kada se SSSR počeo gotovo istovremeno raspadati kada i Jugoslavija, a sa velikom zebnjom sam se prisetio Saše kada su otpočeli krvavi sukobi Rusa i Ukrajinaca, pre 6 godina.
Nikada neću ni prihvatiti, ni shvatiti koja je to tako velika razlika među nama zbog koje bi se besomučno ubijali do istrebljenja, svuda i stalno, iznova i iznova….
I, za kraj, malo o lepoti.
Imam dovoljno godina da sam naučio da je svako generalizovanje pogrešno i u suštini nemoguće.
Ne može se reći npr da su Brazilke najlepše žene na svetu, da su Splićanke najlepše u ex YU, bez obzira što nas ”kvantitet i kvalitet” koji dolazi iz navedenih područja, praktično tera na ta pompezna ushićenja.
Isto tako, ja ne mogu reći da nigde nisam video toliko lepih žena kao u SSSR (ovde napisah ”u Rusiji” – podsvest se ne menja ni posle toliko godina), ali da ih je bilo zaista puno svuda gde smo se kretali – jeste.
Ono što im je bilo zajedničko jesu neverovatne, velike plave oči, i sad mi ovde fali pravog spisateljskog umeća za kvalitetan opis te lepote…
Bile visoke ili niske, ove ili one boje kose, krupnije ili vitkije, imale su tu zajedničku modru dubinu očiju, na identičan način ispunjene nekom dubokom tugom.
Pored svih turističkih atrakcija koje smo na ovom putovanju videli, u mojih top 5 utisaka, do danas su ostale te velike plave tužne oči koje su nas gledale uvek sa nekom dozom strahopoštovanja i zavisti.
Da su znali šta nas čeka već za godinu dana, zavist bi sasvim sigurno nestala, a ja se jedino nadam da je u tim plavim očima barem neka iskra sreće zasijala u godinama koje su usledile, nakon što je SSSR, ta tamnica sopstvenih naroda, prestao da postoji.
