by Iako je poslednji dan naše avanture po Staroj planini u sebi sadržao i surovi povratak u realnost te vožnju od oko 500 km do Novog Sada, nije bio ništa manje zanimljiv od prethodna četiri.
Kao svojevrsni bonus track ovom našem višednevnom lutanju po najlepšoj planini Srbije, osmislio sam da maršruta povratka bude malo zaobilazna, a sve u cilju da posetimo veličanstvenu Felix Romulianu kod Zaječara.
O tome sam pisao poseban blog koji se može pročitati ovde:
Felix Romuliana, impresivna palata rimskog imperatora Galerija Maksimijana na istoku Srbije
No, pre svega toga, posetili smo još tri interesantna, a moglo bi se reći i nezaobilazna odredišta u delu Stare planine u kome smo proveli najveći deo vremena – selo Rsovci sa crkvom Svetog Petra i Pavla, vodopad Kaluđerski dol i vidikovac Kozji kamen.
Nakon prelepog jutra na terasi naše kućice u blizini Vrela, doručka i pozdrava sa ljubaznim domaćinima, uputili smo se do sedam kilometara udaljenog sela Rsovci.
Selo se nalazi 25 km istočno od Pirota, na obali prelepe reke Visočice, i odlična je polazna tačka za šetnju do nekoliko lepih mesta.
Automobil smo ostavili u centru sela i odatle krenuli u šetnju do 800 metara udaljene tzv. Pećinske crkve, kako u žargonu zovu Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla.
Crkva je nastala u XIII veku i izgrađena je u maloj pećini – u unutrašnjosti stene koja se uzdiže iznad rečne doline.
Svojim arhitektonskim konceptom, koji podseća na Ostrog, crkva je nadaleko poznata i po neobičnoj fresci na kojoj je Isus prikazan kao mlad i ćelav (tzv. „Ćelavi Isus“).
Prelep prolećni dan i mirno okruženje, bez igde ikoga, učinili su ovu šetnju, uz žubor Visočice, izuzetno prijatnom.
Da bismo malo uštedeli na vremenu, pomerili smo automobil nekih 500 metara dalje i ostavili ga pored seoskog groblja.
Put je u jezivom stanju, tako da je ovo najudaljenija tačka do koje preporučujem vožnju, osim ako ne raspolažete traktorom ili tenkom 😊.
Šetnju smo nastavili uz proplanke i blage padine koje okružuju dolinu Visočice, da bismo za dvadesetak minuta, nakon što smo prešli jedan potočić, stigli do tačke na kojoj smo morali da odlučimo kuda dalje.
Staza koja vodi ulevo ide do vodopada, a ako bi se nastavilo pravo, stiglo bi se u klisuru reke Visočice, poznatu pod nazivom „Vladikina ploča“.
Nažalost, nismo imali dovoljno vremena za obilazak oba odredišta, pa smo se odlučili za jednostavniju i kraću varijantu – odlazak do vodopada.
Možda je našu dilemu dodatno razrešio i savet iz dostupnih pisanih vodiča, u kojem stoji: „Do ovih pećina se dolazi isključivo pešice i obavezno u pratnji nekog od lokalnog stanovništva, vodiča ili planinara – ovaj deo pećina još uvek je neistražen.“
Pećine o kojima je ovde reč nalaze se na visini od 86 metara iznad rečnog korita i vizuelno su izuzetno atraktivne.
Sama klisura dugačka je tri kilometra, a pojedine njene litice uzdižu se i do 200 metara iznad reke.
Uglavnom, „Vladikina ploča“ ide visoko na listu „šta obavezno obići sledeći put na Staroj planini“.
Od ovog račvanja do vodopada trebalo nam je manje od pola sata lagane šetnje, uz malo planinarenja kroz sve gušću šumu i nekoliko prelazaka levo–desno preko potoka.
Staza nije obeležena, ali je glavna orijentacija potok – čak i kada se povremeno ne vidi, barem se dobro čuje 😊.
Sam vodopad ne spada među poznatije i posećenije na Staroj planini, ali mu ta svojevrsna „nekomercijalizacija“ daje posebnu čar.
Skriven sa svih strana gustim šumama i urezan u uski usek između strmih padina, vodopad ostavlja utisak prave prirodne čarolije.
Iako visok svega pet metara, posebno ga izdvaja takozvana „bigrena kada“ – prirodni bazen koji je oblikovala neprekidna snaga vode.
Na toku ove prelepe planinske reke može se naići na još nekoliko manjih i većih bazena, koji dodatno ulepšavaju njen živopisni pejzaž.
Jedna od najpoznatijih destinacija na Staroj planini je vidikovac Kozji kamen.
Početak staze do ovog posećenog i popularnog izletišta nalazi se 16 km od Pirota.
U našem slučaju, s obzirom na to da smo dolazili iz suprotnog pravca, od Rsovaca do tačke gde se ostavljaju automobili i kreće u šetnju ima 7 km.
Mnogi se, prema komentarima na internetu, žale da nisu uspeli „iz prve“ da pronađu ovu stazu, pre svega zato što su se oslanjali na navigaciju Google Maps, koja ih je odvela na potpuno drugu stranu – u podnožje vidikovca kod Zavojskog jezera, što je „promašaj mete“ od čitavih 30 km.
Dakle, ugasite navigaciju i sledite putokaze na samom putu.
Staza je duga 3,6 km i nije previše zahtevna u smislu uspona, više je šetačka nego planinarska.
Iako je bio april, tog dana temperature su već bile prave letnje, što je, u kombinaciji sa činjenicom da je staza većim delom „gola“ i izvan šume, ipak izazvalo određeni napor.
Uz stazu ima nekoliko lepo uređenih odmorišta i klupa, što je zaista pohvalno.
Naravno, u šetnju nećete, poput mene, krenuti u „starkama“, jer je teren dosta neravan pa stopala vape za ozbiljnijom obućom.
No, kao i uvek, svaki uloženi trud se isplati, jer za pogled koji se pruža sa 1.180 metara visokog Kozjeg kamena kažu da je jedan od najlepših u čitavoj Srbiji.
Pogled sa vidikovca je zaista impresivan.
Vidi se Zavojsko jezero u čitavoj svojoj dužini, selo Pakleštica, a iznad njih se uzdiže masiv Stare planine sa vrhovima Pakleškim, Vrtibogom, Mramorom, Sirmaničkim vrhom i Belanom.
Daleki horizont krase Babin Zub, Midžor, Bratkova strana i Kopren, što svaki uspon na ovo mesto čini nezaboravnim.
Ovom šetnjom završena je naša poseta veličanstvenoj Staroj planini.
Činjenica da sam sve viđeno i doživljeno opisao u čak četiri posebna bloga dovoljna je ilustracija našeg oduševljenja ovim nestvarno lepim planinskim masivom.
I, kada ovih dana slušam one koji „ne vole more, nego planinu“, a kojima je glavna i jedina planina u Srbiji unakaženi Zlatibor, pitam se da li ih uopšte vredi ubeđivati u suprotno.
Možda je bolje da Stara planina ostane podalje od masovnog turizma i time sačuva svoju autentičnost i divlju lepotu.
