by Lepa tradicija ustanovljena pre dve godine da se jedan jesenji vikend provede u nekom od gradova u Vojvodini nastavljena je i ovog novembra.
Tako je, nakon Sombora i Subotice, na red došla Kikinda, simpatični gradić na severu Banata.
I, od svih utisaka koje smo poneli sa ovog ‘’city breaka’’ onaj koji je preovladao je davno zaboravljeni osećaj koji opevao Zvonko Bogdan u pesmi ‘’Život teče u laganom ritmu’’.
Ova mesta bez gužve, haosa, buke, dakle svega onog čime smo mi u novosadskoj džungli svakodnevno izloženi, deluju na nas istovremeno terapeutski i nestvarno, kao da smo otišli na neko putovanje u daleku prošlost.
Velika Kikinda, kako se do 1945. grad zvao danas broji nešto više od 32 000, a cela opština oko 49 000 stanovnika.
Današnji izgled grada većinski je formiran u XVIII veku i karakterišu ga dugačke pravolinijske ulice koje se bukvalno sve seku pod pravim uglom.
Staro gradsko jezgro, koje je i najzanimljivije turistima, prepuno je lepih građevina u stilu secesije i baroka, karakterističnih za period kada je na ovim našim prostorima carevala Austrougarska monarhija.
Za vreme Jugoslavije, Kikinda je doživela pun ekonomski procvat i bila jedan od najjačih industrijskih giganta, a neki od najpoznatijih privrednih subjekata bile su ‘’Toza Marković’’, fabrika za proizvodnju građevinskih materijala, ‘’Kikindski mlin’’, ‘’Ida’’ – fabrika automobila Opel, livnica ‘’Kikinda’’ itd.
Nažalost, deleći sudbinu cele države, u poslednjih par decenija dolazi do opšte propasti i sunovrata nekada moćne gradske industrije, što kao posledicu ima masovno iseljavanje stanovništva ‘’trbuhom za kruhom’’.
Tako da pustoš i mir koji vladaju na ulicama Kikinde i koji toliko prijaju nama pridošlim iz stresnih sredina, imaju i svoju tužnu pozadinu.
Poslednjih decenija Kikinda je široj javnosti najpoznatija kao grad domaćin popularnih ‘’Dana ludaje’’, manifestacije organizovane u čast tikvi i bundeva koje se samo tamo zovu ludaje.
Kada smo prethodni put bili u Kikindi, to je bilo upravo tokom trajanja ove izuzetno popularne i posećene manifestacije, tako da su priložene fotografije iz oktobra 2018.
U međuvremenu, termin ‘’Dana ludaje’’ prebačen je na treći vikend u septembru.
I, pored brojnih lepih i zanimljivih sadržaja, posebno onih namenjenih deci, ‘’Dani ludaje’’ kao i većina drugih ovdašnjih ‘’ijada’’ teži da skrene u vašarski kliše ispunjen novokomponovanim narodnjačkim trešom.
Ovo samo kao upozorenje onima koji se namere da posete ovaj događaj – dok se nešto bitno ne promeni u našem društvu budite spremni da će milozvuk nekih karleuša, aci lukasa i sličnih podobnih ‘’umetnika’’ biti centralna tačka cele manifestacije, pa ko voli nek’ izvoli.
Kikindu često nazivaju i prestonicom sova zahvljujući činjenici da je njen centar postao omiljeno zimovalište sova ušara.
Pre desetak godina izbrojano je čak 700 jedinki koje su odlučile da baš ovde prezime.
Ulica Generala Drapšina, jedna od najlepših u gradu nadaleko je poznata po svom dugačkom i raskošnom drvoredu, često se spominje kao lokalitet gde se okuplja najveći broj sova.
Iako je baš novembar mesec kada se sove okupljaju, mi nismo imali sreću da ih vidimo, no nevezano za to, ovu ulicu svakako treba posetiti posebno ako se zateknete u gradu tokom vrelog letnjeg dana – najbolja prirodna hladovina u nekoj urbanoj sredini na našim prostorima!
U čast ovih simpatičnih ptica organizuje se manifestacija ‘’Sovembar’’, a ove godine su glavni događaji zakazani za 21. i 29. novembar.
No, hajdemo mi ipak nekim redom.
Iz pravca Novog Sada postoje dva glavna pravca, kraći i sporiji preko Temerina, Bečeja, Novog Bečeja i Novog Miloševa i malo duži i istovremeno puno brži preko Zrenjanina, Melenaca i Bašaida.
Prva varijanta dugačka je 100 km, dok je druga deset kilometra duža.
Iz pravca Beograda najlakše je doći putem dugačkim 140 km preko Borče, Padinske skele, Čente, Ečke i Zrenjnaina.
Naša putanja je bila malčice modifikovana i prilagođena najmlađem članu ‘’posade’’ i strastvenom pecarošu, pa je tako prvo odredište bilo jezero – ribnjak ‘’Baja’’ u Ruskom selu, 15 km jugoistočno od centra Kikinde.
Odmah nakon ulaza u selo iz pravca Bašaida, sa leve strane puta nalazi se predivno uređen ribolovačko – ugostiteljski kompleks ‘’Baja’’.
Neverovatan entuzijazam porodice Amanović, koja se pre 23 godine vratila iz Engleske, zaslužan je što je od nekadašnje deponije nastala ova lepa prirodna oaza.
Uz jezero se nalazi divan drvored koji je tog dana bio u svom najlepšem jesenjem izdanju.
Duž obale su postavljene klupe, pa osim pecaroša i drugi posetioci mogu da uživaju u opuštajućem ambijentu.
Restoran, osim standardne ponude, nudi mogućnost organizacije proslava i drugih događaja, a za lepše vreme tu je i prostrana terasa iznad jezera.
Vidim da je u izgradnji dodatni objekat za koji pretpostavljam da će sadržati smeštajne kapacitete.
Dnevna dozvola za pecanje iznosi 500 dinara, a domaćini tvrde da je jezero bogato raznim vrstama ribe, u šta se mi nažalost nismo uverili, valjda je bilo previše hladno.
Kako god bilo, ‘’važno je učestvovati’’, što je našem mlađanom pecarošu bilo sasvim dovoljno za nekoliko lepo provedenih sati.
‘’Terra’’, internacionalni simpozijum skulpture u terakoti (pečena glina) velikog formata osnovana je daleke 1982. godine i za četiri decenije svog postojanja izrasla je u svojevrsni kikindski brend.
Zanimljivo je da je boja terakote gotovo identična boji ludaje pa se ova koncidencija savršeno poklopila u svrhu brendiranja narandžaste kao prepoznatljivog simbola Kikinde.
Na sve ovo treba dodati i jesenje boje koju su celokupni vizuelni doživljaj dodatno intezivirale.
Tokom decenija, preko tri stotine umetnika iz Srbije i inostranstva se oprobalo u radu sa glinom, a većinu njihovih dela posetioci mogu pogledati na dve lokacije u Kikindi.
Mi smo prvo posetili Muzej ‘’Terra’’ koji se nalazi na adresi Stevana Sremca bb.
Muzej je otvoren 2017. godine u adaptiranoj zgradi bivšeg manježa koji se nalazi u napuštenoj kasarni.
Skulputre su raspoređene hronološki, uz svaku je postavljen njen naziv, godina nastanka i ime autora.
Kolekcija, sa preko hiljadu dela, predstavlja najveću i jedinstvenu svetsku zbirku savremene skulpture.
Meni je ovo, uprkos tome što sam potpuni laik za ovu vrstu umetnosti, bilo izuzetno zanimljivo i inspirativno novo iskustvo u odlično koncipranom prostoru.
Cena ulaznice iznosi 200,00 dinara.
Na drugom kraju grada (Danila Kosića bb) u objektu nekadašnje fabrike crepa tzv. ‘’Pogon II’’ IGM Toza Marković, nalazi se Atelje ‘’Terra’’.
Prostor veličine 600 m2 renoviran je 2010. i predstavlja idealno mesto za rad umetnika koji se ovde okupljaju svake godine tokom celog meseca jula.
U atelje nismo imali pristup, no u dvorištu smo pogledali još nekoliko destina izloženih radova u veselom društvu jednog preslatkog domaćeg kuce.
Rekoh na početku priče o ‘’Terri’’ da se radovi mogu videti na opisana dva lokaliteta što u stvari nije u potpunosti tačno – i centralni gradski trg oplemenjen je sa nekoliko destina zanimljivih skulptura, tako da sve i da ne posetite muzej i atelje, nećete biti skroz lišeni ovog zanimljivog umetničkog doživljaja.
Na raskrsnici ulica Nemanjine i Moravske, kilometar od centra grada, nalazi se još jedan unikatni objekat u Kikindi – Sušara.
Radi se o jedinstvenom spomeniku lokalne arhitektire, mlinu za čiji su se pogon koristili konji.
U Evropi je, tokom XVIII i XIX veka bilo nekolio desetina hiljada suvača, a danas ih je prostalo samo tri – u Kikindi, Sarvašu (Mađarska) i Otoku (Hrvatska).
Čak 51 suvača je postojala u samoj Kikindi 1847. godine!
Ovaj objekat je danas pod upravom Narodnog muzeja u Kikindi, a nas je dočekao izuzetno srdačan i inspirativan gospodin koji nam je ispričao zanimljivu priču o istorijatu i načinu funkcionisanja ovog mlina na ‘’suvi pogon’’.
Centralni deo mlina je kružna zgrada prečnika dvadeset metara čiji je kupasti krov pokriven biber crepom.
Veliki pogonski točak pokretali su upregnuti konji, a osim žita mleli su se paprika i biber.
Žito samleveno na ovaj način imalo je izuzetan kvalitet i bilo je nadaleko poznato i priznato.
Cela priča je izuzetno zanimljiva i, nažalost, slabo poznata širem sloju stanovništva.
Neke druge države i društva bi od ovakvo raritetnog objekta napravile masovno posećeno turističko i kulturno-istorijsko odredište.
Pre konačnog dolaska u centar grada posetili smo još i Staro jezero, jedinu prirodnu vodenu površinu u Kikindi.
Nalazi se na samo 500 metara od glavnog gradskog trga i predstavlja malu, prirodnu oazu pogodnu šetnju i rekreaciju.
Jezero predstavlja ostatak nekadašnje rečice Galacke koja je kao ogranak reke Moriš proticala kroz Kikindu.
Nekada je ovde bilo gradsko kupalište, no tokom nekoliko decenija je ceo prostor devastiran i zarastao u korov.
Pre desetak godina krenulo se u revitalizaciju i danas to izlgeda sasvim pristojno mada se kupališna funkcija jezera nije (za sada) vratila – Kikinđani se osvežavaju na otvorenim i zatvorenim bazenima Sportskog centra ‘’Jezero’’ koji se nalaze u neposrednoj blizini.
U nekoliko navrata sam pomenuo ‘’centralni gradski trg’’ , a on je u slučaju Kikinde atipičnog izgleda i konfiguracije po čemu se razlikuje od drugih glavnih trgova u gradovima i mestima Vojvodine.
Trg srpskih dobrovoljaca obuhvata celu pešačku zonu i praktično se sastoji od dve ulice sa nekoliko manjih trgova – proširenja.
Ove ulice, od kojih je jedna dužine 600, a druga 200 metara seku se pod pravim uglom i mesto njihovog susreta se u užem smislu smatra ‘’centrom grada’’.
Na tom delu se nalazi prelepo zdanje Narodnog muzeja Kikinda, koje ćemo posetiti pred kraj dana, pravoslavna crkva Svetog Nikole i zgrada nekadašnjeg hotel ‘’Narvik’’.
Na oko 150 metara od muzeja, u pravcu jugozapada, nalazi se Gradska kuća, monumentalna palata građena između 1891. i 1893. godine.
Ukoliko se od muzeja krene u suprotnom smeru, posetioci će moći da vide zgrade Narodnog pozorišta i Kulturnog centra, rimokatoličku crkvu Svetog Franje Asiškog i maleni park sa spomenikom palim borcima iz II svetskog rata.
O ugostiteljskom segmentu ne bih znao puno – radi uštede, za ‘’negu naših želudaca’’ pobrinula se moja mama pa smo ukusnu hranu ponetu od kuće konzumirali u apartmanu u kome smo bili smešteni.
Ono što mogu da preporučim je kafić – klub ‘’Max’’ koji se nalazi na kraju pešačke zone, gde sam sa svojim drugarom i kolegom, rođenim Kikinđaninom, proveo ugodnih sat vremena u ambijentu ‘’skrojenom baš po mojoj meri’’.
Nakon Gradske kuće, definitivno najlepša zgrada u Kikindi je zdanje nekadašnjeg magistrata Velikokikindskog distrikta, u kome je danas smešten Narodni muzej Kikinda.
Kurija (latinski curia-većnica, sudnica) prelepa je barokna zgrada, izgrađena 1836.
Nemi je svedok svih bitnih istorijskih događaja koje su zadesile Kikindu u poslednja dva veka, a jedan od najdramatičnijih odigrao se 9. januara 1942. kada je u njenom dvorištu nemačka okupatorska vojska streljala trideset nevinih talaca.
Od 1946. je pretvorena u muzej koji svojm delatnošću, osim Kikinde, pokriva opštibe Čoku i Adu.
Radno vreme muzeja je maksimalno prilagođeno potrebama turista, tako da je subotom otvoren čak do 20h.
To nam je omogućilo da nakon napornog i sadržajnog dana, uzmemo kasnopopodnevnu pauzu za smeštaj i ručak u apartmanu, a da predveče, potpuno opušteni, nastavimo sa razgledanjem kikindskih zanimljivosti.
Narodni muzej Kikinda je proglašen za najbolji u Srbiji 2023. i to svojom stalnom postavkom i brojnim aktivnostima, svakako zaslužuje.
Zbirka muzeja sadrži preko 25 000 eksponata od čega su najreprezentativniji izloženi u desetak prostorija i hodniku na površini od oko 300 m2.
Šetnja kroz bogatu i turbulentnu prošlost grada i njegovog okruženja osmišljena je na intersantan i kreativan način uz mnoštvo originalnih artefakata.
Posebno je atraktivna priča o kikindskom mamutu zvanom Kika, čiji su ostaci, stari oko 500 000 godina, otkriveni 1996. na glinokopu fabrike ‘’Toza Marković’’.
Kika je bila visoka 4,7 metara, dugačka oko sedam metara, sa kljovama dužine 3,5 metra.
Replika mamuta u prirodnoj veličini nalazi se u dvorištu muzeja, dok su originalni ostaci izloženi u okviru stalne postavke.
Posetioci imaju priliku da pre početka razgledanja muzeja pogledaju intersantan 3D animirani film o životu popularne Kike.
Kao i u ostalim našim gradovima i u Kikindi je sve veći broj privatnih soba, apartmana i malih pansiona.
Mi smo naš smeštaj našli preko Bookinga, možda bi i bolje finansijski prošli da nismo rezervisali samo dva dana pred put.
Apartman Vukmanović se nalazi na idealnoj lokaciji, u pasažu zgrade na samom početku pešačke staze, pedeset metara dijagonalno od zgrade muzeja.
Vidi se da su odnedavno krenuli sa poslom pa se manjak iskustva ogleda u brojnim nedostajućim detaljima, no za jednu noć bilo je OK.
Parking smo uspeli da nađemo u neposrednoj blizini, prekoputa ‘’Narvika’’ , nekada jednog od najboljih i najpoznatijih hotela, ne samo u Vojvodni, nego i u celoj bivšoj Jugoslaviji.
Njegovo sadašnje stanje je tužna metafora svih naših propasti…
Njegovo sadašnje stanje je tužna metafora svih naših propasti…
Obzirom da je naredni dan našeg putovanja bio rezervisan za posetu Rumuniji i gradovima Arad i Temišvar, o čemu ću napisati poseban blog, nije bilo dovoljno vremena za dodatno upoznavanje sa zanimljiovstima Kikinde i okoline.
No, za one koji dolaze prvi put u te krajeve skrenuću pažnju na selo Mokrin koje se nalazi desetak kilometara severno od Kikinde i koje je poznato kao rodno mesto Miroslava Antića, a čuveno je po manifestacijama ‘’Tucanijada’’ – nezvanično svetsko prvenstvo u tucanju kokošijim jajima i ‘’Gusanijada’’ – svetsko nadmetanje gusana.
U Mokrinu smo bili dva puta u nekom ranijem periodu, jednom čak i noćili u Etno kući Đeram, predivnom turističko – ugostiteljskom kompleksu u istinskom seoskom ambijentu, koji toplo preporučujem.
Nešto sasvim novo i unikatno, u konceptualnom smislu, pojavilo se u Mokrinu pre desetak godina.
Radi se o objektu pod nazivom Mokrin House, koji je u međuvremenu stekao i međunarodnu prepoznatljivost.
Opis sam preuzeo sa njihovog sajta:
”Mokrin House je urbana tačka u ruralnom okruženju koja pruža najsavremenije opremljene objekte radi besprekorne integracije kreativnog rada i relaksacije.
Ovaj prostor nudi smeštaj i prateće usluge kreirane da predstave dinamičnu ali i opuštenu atmosferu namenjenu individualcima i timovima.
Centralna kuća-zgrada na imanju datira iz 1925. godine i nudi smeštaj u 5 komfornih soba sa privatnim kupatilima.
U sklopu prizemlja nalazi se boravak sa bibliotekom, projektorom i platnom za filmske večeri kao i prostrani tren namenjen druženju, radu i odmoru sa bilijar salom.
U drugoj kući nalazi se moderan i minimalistički sveden prostor namenjen održavanju sastanaka, radionica i prezentacije.
U trećoj kući zvanoj Kuća 23 nalazi se najveći smeštajni objekat namenjen uglavnom grupama.
Mokrin House organizuje i dodatne aktivnosti kao što su degustacije vina, koktel radionice, večere u pet sledova uparenih sa vinima, radionice kuvanja zanatskog piva, časovi joge, streličarstvo, pletenje i dr.”
Nadam se da je ova poduža ‘’štorija’’ bila dovoljna kao motivacija da krenete u ovaj deo naše zemlje i doživite Kikindu, kao jednu izuzetno zanimljivu i pomalo neobičnu turističku destinaciju.
