by Evo ga još jedan ‘’zaostali’’ blog posvećen proteklom proleću koji pišem (tek) ovih tmurnih oktobarskih dana.
Bez namere da prikažem Beograd sa svim njegovim znamenitostima i atrakcijama (jer sve to već imate po bespućima interneta kvalitetno, obimno i sadržajno odrađeno), ovo će biti blog za uspomenu na jedan neobični period naših života, period u kome smo otkrili fenomen voza !
Ukoliko se slučajno desi da ovo moje pisanije bude čitao neko za par decenija, zasigurno će mu istovremeno biti i tragikomično i neobično.
Uglavnom, proleće 2022.godine u Srbiji je bilo obeleženo još jednom šizoidnom političkom predizbornom kampanjom u kojoj je glavni ‘’adut’’ vlasti bilo otvaranje brze pruge između Beograda i Novog Sada.
Baviti se ovom temom u 21.veku je zaista ispod poslednjeg nivoa zdravog razuma, ali ono što je ovaj naš ‘’veliki uspeh’’ kratkoročno i indirektno prouzrokovao jeste činjenica da su građani, pre svega Beograda i Novog Sada, otkrili prednosti i lepote putovanja savremenim vozovima.
Promotivni period koji su uvele JP Železnice Srbije potrajao je par meseci i u okviru njega vozna karta se prodavala po bagatelnim cenama što je dovelo do masovnih jednodnevnih ekskurzija u koje su građani ova dva grada upustili.
I, zaista je bilo pravo uživanje stići do Beograda za nešto malo više od pola sata vožnje u udobnim i savremenim vagonima.
Do danas postoje dileme i razna mišljenja da li je bolje izaći u Novom Beogradu ili ići do krajnje stanice tzv ‘’Beograd centar’’, poznatije kao Prokop, u smislu odakle se lakše i brže stiže do centra grada.
Mi smo se opredelili za ovu drugu varijantu (skanadalozni položaj, izgled i sadržaj samog ‘’Prokopa’’ ne bih ovde komentarisao), a odatle (200 metara od stanice na Bulevaru vojvode Putnika), uprkos raznoraznim pesimističkim prognozama, dosta lako došli do centra, uhvativši trolebus broj 40.
Stanica na kojoj smo izašli iz trolebusa je kod zgrade Glavne pošte, što je po meni idealna polazna tačka za pešačku turu po gradu, čiji sadržaj i dužinu može svako da kreira prema svojim afinitetima.
Prolećno umiven Tašmajdanski park i kraj njega crkva Svetog Marka, bile su naše prve tačke predviđene za obilazak.
U parku, koji je jedno od mojih omiljenih mesta u Beogradu, priroda se tog dana probudila u punom zamahu i još jednom nam pokazala zašto je proleće ipak najlepši deo godine.
Tragovi naše tužne prošlosti i nekih, ne tako jako davnih, tragičnih aprila, ne mogu promaći oku posetilaca i ostaju večni podsetnik na ljudsku surovost i glupost.
Svaki put kada se susretnem sa meni najlepšom beogradskom crkvom, automatski mi u glavi krene da odzvanja Čorbino ‘’svanulo je iznad crkve Svetog Marka’’, pa je tako bilo i ovog (dobrog) jutra.
Današnja crkva datira iz 1940. godine i sagrađena je u neposrednoj blizini stare crkve iz 1835. godine koju je podigao Miloš Obrenović u čast velikog događaja iz 1830. kada je ovde pročitan sultanov hatišerif o priznavanju autonomije Srbije unutar turske carevine.
Crkva Svetog Marka poznata je po vrednoj zbirci ikona iz 18. i 19. veka, kao i po tome što se ovde nalaze posmrtni ostaci cara Dušana, kralja Aleksandra Obrenovića i njegove žene Drage Mašin, patrijarha Germana itd.
Šetnju nastavljamo kroz Pionirski park, uz nezaobilazno fotkanje zgrade Skupštine Srbije i kratak čas istorije.
Odmah tu, na našem pravcu je i Trg Nikole Pašića, kojeg ja iako nisam baš njihov fan, po navici zovem Trg Marksa i Engelsa.
Šta ću kada sam mator 🙂
Posle nekih 500 metara, nakon što se spusti Vlajkovićevom ulicom i skrene levo u ulicu Majke Jevrosime, stiže se do naše sledeće destinacije – Muzeja automobila.
Kada sam prvi put, pre par godina, posetio muzej toliko sam se oduševio viđenim da sam obećao sebi reprizu, a svakako da je i mog Daria interesovalo da vidi ovu fantastičnu kolekciju starih automobila.
Uzgred, Beograd raspolaže sa velikim brojem fantastičnih muzeja za čiji obilazak ni nekoliko vikenda nije dovoljno, a kamoli jedan dan.
Zato prilikom svake posete se trudim da ponešto od toga posetimo, pa smo tako nakon ‘’muzejskog dana’’ pre dve godine (Muzej Jugoslavije, Muzej Nikole Tesle, Muzej iluzija), prošle godine bili u impresivnom Istorijskom muzeju Srbije u konaku Kneza Milošana Topčideru.
Dakle, na adresi Majke Jevrosime 30 u zgradi pod nazivom Moderna garaža, inače prvoj javnoj garaži u centru Beograda iz 1929.godine, nalazi se najmlađi tehnički muzej u Srbiji.
Muzej su osnovali grad Beograd i kolekcionar Bratislav Petković, vlasnik zbirke istorijski značajnih automobila i arhivske građe o ovdašnjem razvoju automobilizma.
Posebna zanimljivost je podatak da su u prostoru Moderne garaže bili smešteni automobili, učesnici prve međunarodne trke održane 3. Septembra 1939. godine u Beogradu, na kružnoj stazi oko Kalemegdana.
Zbirka sadrži 50 vozila, od kojih je najstariji Marot Gardon iz 1897. godine !
Na odlično urađenom sajtu Muzej automobila o svojoj kolekciji piše sledeće:
”U Zbirci su i francuski automobil Charron iz 1908. godine i Ford T iz 1925. godine, prvi automobil izrađen u velikoj seriji, na montažnoj traci.
Kolekcija obuhvata originalne i restaurisane automobile među kojima se ističu: Ford Pilot iz 1902, Lancia Lambda iz 1925, Citroën B10 iz 1926, Buick 28-58 Opera coupe iz 1928, Škoda R6 iz 1929, Aero 10 iz 1929, Nash 870 Sedan iz 1931, Aero 50 Roadster 1z 1929. godine, Alvis iz 1930, BMW 327/328 iz 1938…
Muzej poseduje prateću opremu: točkove, trube, fenjere, radioaparate, alate, vozačke dozvole, postere, trgovačke reklame, registarske tablice, prve saobraćajne propise i zakone.
U Muzeju se nalaze i zbirka fotografija, dokumenata, starih alata i opreme, kao i biblioteka sa više hiljada naslova, vitrina sa ličnim stvarima Sretena Kostića, prvog šofera u Srbiji, stare benzinske pumpe, među kojima se izdvaja “Kod slepog šofera” Bože Tvrdišića.”
Radno vreme muzeja je od 9.30h -20h svakog dana, a cena ulaznice 200,00 dinara.
Put ka našoj idućoj destinaciji – Botaničkoj bašti Jevremovac vodio nas je nazad kroz ulicu Majke Jevrosime do Takovske kojom smo se spustili 400 metara do raskrsnice sa Dalmatinskom gde se nalaze ulaz i blagajna.
Cena ulaznice je 300,00 dinara (za decu 150,00), radno vreme je od 9h do 19h, s tim da bi bilo dobro ovo predivno mesto posetiti baš tokom proleća kada je ono u svom najlepšem izdanju.
Ova prava oaza mira i zelenila smeštena i lepo ‘’ušuškana’’ usred grada, osnovana je daleke 1874. godine.
Njen osnivač i prvi upravnik bio je naš čuveni naučnik Josif Pančić, a na ovoj lokaciji bašta se nalazi od 1889. godine jer se prethodna, na Dorćolu, pokazala kao neadekvatna usled čestih izlivanja Dunava.
Naziv Jevremovac dobila je po imenu dede kralja Milana na čijem imanju je botanička bašta napravljena.
Površina bašte iznosi oko 5 hektara i u njoj se može videti preko 1000 vrsta domaćih i evropskih egzotičnih vrsta drveća, žbunja i zeljastih biljaka.
Centralno mesto u bašti zauzima impresivni staklenik podignut 1892. godine u kome se nalazi takođe preko hiljadu egzotičnih biljnih vrsta, od kojih su na mene najveći utisak ostavili neobični i raznovrsni kaktusi.
Posetioci šetajući staklenikom imaju utisak kao da su na jednom kratkom putovanju oko sveta, pa se tako za čas od mediteranskih miomirisa zateknu u vlažnoj i toploj tropskoj džungli !
Najlepši deo celog kompleksa predstavlja Japanski vrt, gde zaista imate utisak kao da se nalazite negde daleko u zemlji izlazećeg sunca.
Kreiranje japanskih vrtova je jedna posebna vrsta umetnosti a šetnja uz vodene površine, mostiće i karakteristično rastinje, ostaće vam u trajnom sećanju.
Turističke posete u Botaničkoj bašti svakako da nisu njena primarna namena i delatnost, ovde je prvenstveno naglasak na edukaciji te se ovde nalazi zgrada Instituta za botaniku koja poseduje veliki herbarijum i bogatu biblioteku čiji fond obuhvata oko 13 000 bibliotečkih jedinica.
No, nas je čekalo još dosta toga, a imali smo i zadati vremenski okvir – morali smo stići na vreme na naš voz za povratak u Novi Sad u strogo rezervisani termin.
Kada ste u Beogradu u društvu najmlađih onda je poseta ZOO vrtu nešto što se podrazumeva u svakoj varijanti izletničkog dana, te je naša iduća ‘’meta’’ bio Kalmegdan.
Ako nas neko ‘’čita’’ i sledi, a nije ljubitelj dugih šetnji, onda je ovo pravi trenutak u kom treba posegnuti za nekim prevozom, u suprotnom – oko 2,5 km hodanja je pred vama!
Idealno mesto za pauzu na tom pravcu je čuvena Skadarlija gde smo se mi okrepili i odmorili u bašti poznatog restorana ‘’Velika Skadarlija’’, nedaleko od Sebilj česme.
Ovaj nesvakidašnji poklon grada Sarajeva Beogradu datira iz 1989.godine i podsetnik je na vremena jakih kulturnih i istorijskih veza i iskrenog prijateljstva.
Beogradski ZOO vrt ili kako ga u poslednje vreme zovu Vrt dobre nade, najstariji i najveći je zoološki vrt u Srbiji, osnovan 1936. godine.
Na prostoru tzv malog Kalemegdana, na površini od preko 14 hektara, sa preko 400 000 posetilaca godišnje, Beo zoo vrt je jedna od najposećenijih turističkih atrakcija Beograda.
Trenutno u vrtu živi oko 1800 životinja (211 vrsta), najbrojnije su ptice, pa sisari i potom ostali.
Najpoznatiji je po svojoj kolekciji belih životinja, prvenstveno belih lavova pristiglih iz Južnoafričke Republike pre 17 godina.
Meni su nekako oduvek ‘’favoriti’’ bili pingvini, tako mali, vižljasti i dinamični.
Ništa manje simpatije izazivaju i vesele foke❤️
Kako vreme prolazi sve sam manji ljubitelj ovakvih mesta, sa jedne strane svestan da ona predstavljaju veliku radost za decu i jedinstvenu priliku za susret sa ovim neverovatnim, egzotičnim i plemenitim stvorenjima, ali sa druge strane zgrožen činjenicom da je čovek sebi dao tu slobodu u kojoj radi sopstvenog zadovoljstva, koristeći svoju snagu i moć, formira svojvrsne zatvore i tamnice za životinje.
Radno vreme je od 9hdo19h tokom svih 365 dana u godini, a cena ulaznice je 550,00 dinara (350,00 za decu).
Nakon što smo malo odmorili, sad već prilično umorne noge, užinali i ‘’konzumirali’’ mini luna park u blizini zoo vrta, šetnju nastavljamo po Kalemegdanu – Beogradskoj tvrđavi.
Kada se kaže ‘’simbol Beograda’’, u konkurenciji raznih mesta i građevina, meni oduvek prvo pada na pamet Kalemegdan, taj grandiozni park i kulturno – istorijski kompleks.
Oduvek sam voleo ovuda da prošetam, a pre nekoliko godina nakon što sam čitav jedan vikend proveo ovde radeći na jednoj manifestaciji, još više mi je prirastao srcu.
Mesto sa kojeg se najlepše vidi ušće najveće jugoslovenske reke u jednu od najvećih evropskih, ima višestruku simboliku.
Ovde su se vekovima sudarala razna carsta i civilizacije, države su nastajale i nestajale, samo je snaga i lepota prirode ostala večna.
Podatak da se na Kalemegdanu nalaze Vojni muzej, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Zoološki vrt, Rimski bunar, dečji zabavni park, Grobnica narodnih heroja, veći broj sportskih igrališta i ugostiteljskih objekata i Prirodnjački muzej, govori dovoljno u prilog proceni da se ovde može provesti čitav jedan vikend !
Kao i slučaju zoološkog vrta, tako su i stari topovi i tenkovi izloženi ispred Vojnog muzeja ‘’must – see’’ mesto za svakog dečaka koji dođe u Beograd i na Kalemegdan.
Gledajući njega – vidim sebe 🙂
Završni deo ovog našeg, bogatog sadržajima, izletničkog dana podrazumevao je povratak ka železničkoj stanici, naravno drugom maršrutom.
Spustivši se sa tvrđave na šetalište pored Save, usledio je poduži ‘’marš’’ koji je iziskivao još jednu pauzu za okrepljenje, taman nakon što smo pristigli u ravan sa čuvenim ‘’Beogradom na vodi’’.
Ne bih se ovde upuštao u opširnije komentarisanje ovog nesvakidašnjeg urbanističko – političkog ‘’projekta’’, jedino ću primetiti da osim lepo uređene pešačke staze pored reke, sve ostalo je grozno.
Gomila beživotnog čelika, betona i stakla koja je trajno naružila izgled grada, ostaće kao večiti spomenik jednog suludog vremena.
Neka naknadna računica pokazala je da smo tokom dana, napravivši ovaj veliki krug, prešli minimalno 14 km – čisto da znate ako će neko da nas ‘’kopira’’ 🙂
U svakom slučaju, brzo će i novo proleće, a i voz će valjda do tada potrajati, pa neka vam ovaj naš izlet bude mala inspiracija za istraživanje i uživanju u Beogradu i njegovim brojnim atrakcijama i zanmenitostima.
