November 28, 2022

Šest država za jedan dan !

Na prvi pogled, naslov ovog bloga sugeriše da će nam ovde tema biti neki nesvakidašnji podvig, nešto na tragu Ginisove knjige rekorda, ali kada vas put nanese u srce Evrope, u možda njen najlepši deo, tada se uverite da je ovakva neobična putanja nešto sasvim normalno i ostvarivo bez posebnih napora.

U ranijim blogovima u kojima sam se bavio opisom turističkih atrakcija i zanimljivosti područja oko Bodenskog jezera smeštenog na jugozapadu Nemačke na granici sa Švajcarskom i Austrijom, napomenuo sam da je raznovrsnost pravaca kojima je moguće iz naših krajeva stići do ovih predivnih predela, jednako atraktivna kao i samo odredište.

I, zaista putujući godinama u posetu familiji nastanjenoj upravo na potezu između Bodensee-a i Rajne, kombinujući različite maršrute kroz Italiju, Austriju, Švajcarsku, obišli smo razne zanimljive gradove i predele i nagledali se neopisivih lepota koje samo veličanstveni planinski masiv Alpa može da podari.

Ovo putovanje iz leta 2018. godine predstavlja u stvari naš povratak sa sedmodnevnog godišnjeg odmora u Nemačkoj, s tim da je pre dolaska u Novi Sad planirano još malo obilaska Slovenije, sa noćenjem u Kranjskoj Gori.

Dakle, to nam je bilo finalno odredište tog dana, a start nam je bio iz nemačkog gradića Efringen – Kirchen, gde smo bili u poseti kod moje tetke.

Ova varošica nalazi se u neposrednoj blzini reke Rajne, udaljena samo 15 km od centra švajcarskog Bazela, važnog međunarodnog saobraćajnog čvorišta, i na samo 10 km od tromeđe Nemačke, Švajcarske i Francuske.

Dakle, da smo ‘’jurili rekorde’’ komotno smo mogli tog jutra malo se provozati i Francuskom, pa bi cifra država iz naslova ovog bloga bila 7 !

Rajna, jedna od najdužih i najlepših evropskih reka upravo u pomenutom Bazelu pravi oštar zaokret i iz dotadašnjeg pravca koji je od Bodenskog jezera vodio ka zapadu, ovde kreće prema severu.

Do Bazela Rajna predstavlja prirodnu granicu između Nemačke i Švajcarske, a u svom daljem toku takođe je granica, ali sada između Francuske i Nemačke.

Ovaj, krajnji jugozapad Nemačke omeđen velikom i moćnom evropskom rekom i Schwarzwaldom, prostranim brdsko – šumskim područjem, predstavlja najsunčaniji i najtopliji njen deo.

U nekoliko navrata smo se uverili u specifičnost ovdašnje mikro klime – koliko god da je vreme bilo loše čak i u neposrednom okruženju, u dolini nas uvek čeka sunce. Tu pogodnost ovdašnji ljudi su naravno iskoristili na pravi način pa su brdašca načičkana brojnim vinogradima dokle vam pogled doseže.

Bezbrojne su turističke atrakcije u ovim krajevima, od prelepih francuskih gradova Colmara i Strasbourga, preko drugog najvećeg zabavnog parka u Evropi (Europa-Park) do ‘’Crne šume’’ (Schwarzwlad) ‘’rodne grude’’ našeg Dunava itd.

Svakako da zahvaljujući perfektnoj saobraćajnoj infrastrukturi, svašta možete stići i obići u dugim letnjim danima, pa je tako i pola Švajcarske dostupno za razne dnevne izlete (Lausanne, Geneva, Luzern, Bern, Zürich….).

No, krenimo mi na put !

Nakon doručka u Nemačkoj, prva (neplanirana) destinacija bio nam je Zürich,  a tih 100 km do njega prošlo je munjevito.

Kombinacija zbunjene navigacije i brojnih zatvornih pravaca usled radova na auto putu (svuda u Evropi logična i masovna pojava tokom leta) imala je za posledicu naš ulazak u centar ovog neformalnog glavnog grada Švajcarske.

Opširnije o njemu kao i o drugim švajcarskim, gore pomenitim gradovima pisaću u posebnom blogu jer to svakako svojom gracioznošću, šarmom i brojnim atrakcijama, zaslužuju.

Ako Zürich nije bio planiran, Vaduz (Vaduc) – glavni grad malenog Liechtensteina (Lihtenštajn), svakako jeste, a do njega je trebalo preći još 110 km.

Ova sićušna državica – kneževina, šćućurila se između Švajcarske i Austrije, a njenih 40 000 stanovnika živi na prostoru 160 km2.

Sa švajcarske strane (za razliku od austrijske) ne postoji granični prelaz, kada se pređe most na Rajni, koja čak i ovde predstavlja prirodnu i političku granicu (kao i u slučaju Švajcarska-Austrija, Nemačka-Švajcarska i Nemačka-Francuska) , kod mesta Sevelen, odmah se ulazi u Vaduz, mestašce sa oko 5000 stanovnika, administrativno središte kneževine.

Liechtenstein je podeljen na 11 opština, a svaka opština je jedno mesto.

Zvaničan jezik je nemački, valuta švajcarski franak, a Švajcarska je preuzela na sebe i odbrambenu i spoljnu politiku kneževine.

Realno, poseta Vaduzu može trajati veoma kratko, sve najvažnije i najlepše građevine se nalaze u glavnoj ulici – Parlament, Gradska kuća, Nacionalna galerija, Muzej pošte, katedrala sv. Florina itd.

Najlepše zdanje u Vaduzu, smešteno na atraktvnoj lokaciji u brdima iznad mesta je zamak Vaduz koji je ujedno i dom kneza Liechtensteina.

Zamak nije otvoren za turističke posete, no može se oko njega prošetati i pogledati ga sa spoljašnje strane.

Sve u svemu, odlična lokacija za kratku i neobaveznu pauzu na putovanju.

Osim što smo u jednom danu uspeli da se provozamo kroz nekoliko država, dodatnu zanimljivost doneo mu je podatak da smo tokom njega posetili i dva grada domaćina zimskih Olimpijada.

Prvi od njih je austrijski Innsbruck, udaljen od Vaduza 170 km.

Od momenta kada se kod gradića Feldkirch uđe u Austriji, auto put prateći reku Inn, gotovo pravolinijski se proteže pravcem zapad – istok, probijajući se kroz masivne planine, čiji su naviši vrhovi i leti beli od snega.

Na ovom pravcu putnik se susreće sa jednom slatkom dilemom – da li proći kroz najduži austrijski tunel Arlberg ili ići atraktivnim planinskim putem preko istoimenoog prevoja na 1804 metra nadmorske visine i uživati u nestvarnoj lepoti Alpa.

Naravno da će količina vremena koje vam je na raspolaganju diktirati i rešenje ove dileme, treba znati da je u varijanti planinskog puta puno serpentina, nizbrdica i uzbrdica (najviši nagib na jednom mestu je 13%) i da se ukupna dužina od 14 km prelazi relativno sporo.

Mi smo se ovaj put opredelili za tunel čija je dužina gotovo identična sa ‘’planinskom varijantom’’ i iznosi 13 976 m.

Tunel je nakon 4 godine izgradnje otvoren 1978.godine, današnja cena prolaza je 11e, a ja sam se sa nostalgijom prisetio jednog detalja iz mog detinjstva – nekada je svakom putniku uz račun za tunel darovana i nalepnica za auto kojom ste posebno ‘’istakli ponos’’ što ste prošli kroz ovo građevinsko čudo svoga vremena.

Tunel i planinski prevoj ujedno predstavljaju i grancu uzmeđu dve austrijske pokrajine – Vorarlberga i Tirola čiji je glavni grad Innsbruck naše iduće odredište.

Ovaj peti po veličini grad u Austriji nalazi se u širokoj dolini reke Inn, okružen sa svih strana planinskim lepoticama na čijim su se obroncima održale čak dve zimske Olimpijade, 1968. i 1974. godine.

Innsbruck se nalazi na izuzetno važnom međunarodnom putnom pravcu koji spaja Italiju sa Nemačkom u pravcu sever i jug kao i na pomenutoj liniji istok – zapad koja se prostire od švajcarske granice sa jedne i Beča sa druge strane.

Sve najznačajnije turističke atrakcije nalaze se ‘’zbijene’’ u srednjevekovnom starom gradu, čije uske ulice i brojna zdanja u gotskom stilu osvajaju putnike i turiste svojim neprolaznim šarmom.

Neke od najposećenijh turističkih tačaka u gradu su Hofkirche (Dvorska crkva) u kojoj se nalazi grobnica i muzej cara Maksimilijana I, kuća sa zlatnim krovom u Herzog – Fridrich Strasse, stambena kula Ottoburg iz 15. veka, Stadtturm – 57 metara visoka kula čuvara iz 14. veka, katedrala Sv. Jakova, Hofburg – nekadašnja carska rezidencija i puno toga još lepog i zanimljivog.

Iako je pauza za kafu i sladoled izuzetno prijala u ovako lepom okruženju, ostao je žal što nismo imali više vremena za ovaj fantastični gradić.

Putovanje nastavljamo u pravcu juga i sunčane Italije, a auto – put nas vodi uz čuvene skijaške skakaonice ka još jednom impresivnom planinskom prevoju – Brennerpass na kojem se nalazi granica između dve države.

Od Innsbrucka do Brennera ima 40 km, a nakon prelaska u Italiju vozimo se još 35 km da bi kod mesta Vahrner sišli sa auto puta i krenuli u pravcu jugoistoka do naše naredne destinacije, čuvene Cortine D’Ampezzo.

Preostalih 95 km do ovog, svetski poznatog mondenskog mesta, prelazi se znatno sporije, no kompenzacija u vidu  prolaska kroz predele nestvarne lepote, sasvim je adekvatna.

Dolomitski Alpi ili kraće Dolomiti, važe za planinski masiv sa najlepšim panoramama na svetu, a oštri, surovi stenoviti vrhovi, od kojih je čak 18 preko 3000 metara nadmorske visine, neodoljivo asociraju na čuvene američke Stenovite planine (Rocky Mountains).

Celom dužinom puta ka ‘’kraljici Dolomita’’ prolazi se uz ili kroz nacionalne parkove –  Parco Naturale di Fanes-Sennes-Braies, Parco Naturale Regionale delle Dolomiti d’Ampezzo, Parco Naturale Tre Cime…

Višedecenijsko stecište svetski poznatih faca koji ovde žive svojevrsni ‘’planinski Dolce Vita’’, istovremeno je predivna letnja oaza za uživanje u šetnjama, planinarenju i drugim tipovima relaksacije i odličan zimski, skijaški centar.

Zahvaljujući ovoj drugoj činjenici, Cortina je redovni domaćin skijaških trka Svetskog kupa, a ovde se održala i Zimska olimpijada daleke 1956. godine.

Sunčano nedeljno popodne uzrokovalo je popriličnu gužvu, pa je trebalo dosta vremena i energije za pronalazak slobodnog mesta kako za parkiranje tako i u nekom od lokala, no upornost se uvek isplati pa je trud nagrađen vanserijskim italijanskim sladoledom i espreso kafom.

Ako već niste na moru, onda je za ovakve letnje, vrele dane prava stvar biti na 1224 metara koliko iznosi nadmorska visina Cortine i nesmetano uživati u bilo kojoj aktivnosti.

Glavna i najduža centralna ulica u pešačkoj zoni je Corso Italia i u njoj se nalazi većina turističkih, ugostiteljskih, kulturnih i trgovačkih sadržaja.

Naravno da su se ovde našle robne marke i kolekcije svih viđenijih italijanskih dizajnera, što je nama običnim smrtnicima samo još jedna, isključivo vizuelna atrakcija, posebno kada uspemo da iščitamo sitno ispisane cene na pojedinim artiklima 🙂

Imao sam neviđenu sreću u životu da u januaru 2004. godine ovde provedem 7 dana i to mi je jedno od najlepših i skijaški najjačih zimovanja u životu.

Ne samo u slučaju Cortine, nego i na primeru drugih, pre svega skijaških destinacija kao što je recimo i Kranjska Gora, naša finalne destinacija tog dana, broj posetilaca i turista znatno je veći leti nego zimi, što samo ukazuje na veštinu turističkih radnika i snagu turističke industrije prethodnih nekoliko decenija.

U prevodu – svaki dan u godini dobar je za putovanje, svuda je lepo, svuda ima šta da se vidi i doživi, a vreme statičnih godišnjih odmora odavno je završeno.

Putovanje smo nastavili kroz jednako lepe predele, a pred nama je bilo još 185 km vožnje do Kranjske Gore, od kojih je prvih 110 km koliko je trebalo preći do uključenja na auto put, sada već predstavljalo solidan napor, što zbog do tada utrošene energije, što zbog prilično zahtevnih, krivudavih planinskih puteva i prolaska kroz bezbroj slatkih alpskih sela.

U blizini gradića Tolmezzo uključujemo se na autoput A23 koji vodi ka austrijskoj granici i Villachu, a od skretanja kod Tarvisia do Kranjske Gore stiže se za čas, ovde sam već ‘’kao kod kuće’’.

O Kranjskoj Gori kao zimskoj – skijaškoj destinaciji pisao sam opširnije u u blogu koji možete pročitati OVDE.

Zahvaljujući mojoj dragoj prijateljici Marijani iz Kranja koja je u to vreme radila kao menadžer hotela Best Western, za odmor od ovog sadržajnog i veoma aktivnog dana imali smo privilegiju vrhunskog smeštaja.

No, pre spavanja pala je i kratka šetnja po centru ovog nekada najpopularnijeg jugoslovenskog zimskog centra, koja je krunisana vrhunskom pizzom ( a taman smo otišli iz Italije 🙂 ) u prijatnom ambijentu restorana hotela Kotnik koji se nalazi u glavnoj pešačkoj ulici (Boroviška cesta).

I, tako je došao kraj ovog nezaboravnog dana, sa pređenih 740 km i mnogo više akumuliranih slika, doživljaja i uspomena koje će ostati kao permanentni motiv da nešto slično ponovimo prvom prilikom !

Iako ne pripada danu koji je bio tema ovog bloga, samo ću kratko još dodati da je nastavak našeg putovanja koje je usledilo sutradan, bio ništa manje zanimljiv, posebno prvi njegov deo koji smo proveli u samoj Kranjskoj Gori i njenoj okolini.

Best Western hotel je smešten na izlazu iz mesta u pravcu Vršiča i od njega se bukvalno za 2 minuta stiže do jedne od najslikanijih prirodnih lepota Kranjske Gore – jezera Jasna.

No, ono što je meni tog dana bilo puno značajnije jeste da sam uspeo konačno da realizujem dugo planirano ‘’osvajanje’’ tromeđe između Slovenije, Austrije i Italije.

Ova nesvakidašnja turistička atrakcija nalazi se na brdu iznad sela Rateče i do nje se autom može doći samo leti jer je u pitanju poduži zemljano – makadamski put.

U stvari radi se o perfektnoj ideji za jedan poludnevni pešačko – planinarski izlet, naravno za one koji imaju toliko vremena na raspolaganju.

Potpuno je neverovatan osećaj kada se tročlana porodica zatekne na ovom mestu, pa svaki od članova sedne u drugu državu.

Doživljaj koji zaslužuje poseban blog, koji pišem uskoro !

Leave a Reply

Your email address will not be published.