Auschwitz, najtamnija stranica istorije čovečanstva

Pripremajući ovih dana blog o poseti Muzeju i memorijalnom kompleksu Auschwitz naišao sam u jednom tekstu na rečenicu koja glasi  – ‘’ovo je mesto koje ne dolazite da posetite nego da doživite’’.

I, mislim da je autor ove misli pogodio suštinu – nekadašnji, najveći, koncentracioni  logor u II svetskom ratu nije klasična turistička destinacija, nije lokalitet za uživanje i ‘’selfiranje’’, to je mesto užasa, smrti i večne sramote ljudskog roda.

Zašto, po meni, obavezno treba doći u Auschwitz, posebno ako ste u blizini, na nekom proputovanju, u poseti obližnjem Krakowu i sl?

Pre 20 – 30 godina, sa manje životnog iskustva, u odgovoru na ovo pitanje, verovatno bih se držao ustaljenog klišea – što veći broj ljudi treba da vidi, spozna, sazna, zapamti istinu o ovoj (i svim sličnim) tragedijama da se više nikada nešto slično ne ponovi.

Danas, nakon užasa koje je moja domovina Jugoslavija preživela i nakon što svedočimo svakodnevnim tragedijama širom planete, uprkos celokupnom tehnološkom napretku i mogućnostima učenja iz dosadašnjih iskustava, nisam uopšte optimista da bilo šta može da obuzda ljudsko zlo.

Jednostavno, izgleda da je zlo sastavni i neuništivi deo ljudske prirode koje čuči negde duboko u tamnim odajama čovekovog uma, večno spremno da eruptira poput vulkanske lave.

Zadatak svakog normalnog ljudskog bića je permanentna borba i otpor svim oblicima zla i nasilja, a edukacija u vidu obilaska mesta koji su, kao Auschwitz, simboli terora i stradanja, predstavlja samo njen početak.

Auschwitz treba da nas nauči koliko zlo može biti bezrazložno, beskrajno, nepojmiljivo, neobjašnjivo, ogromno i razorno.

Treba da nas nauči da, koliko god to bilo teško,  ne smemo biti iznenađeni ni zaprepašteni kada se ono ponovo pojavi.

Treba da nas uči da silina naše borbe protiv njega mora biti u startu maksimalna, jer jedino se tako zaista neće ponoviti pakao nacističkih logora u II svetskom ratu.

Mi smo u Auschwitz došli jednog tmurnog, klasičnog oktobarskog dana koji je bio ‘’savršena’’ kulisa za turobni osećaj koji vas ne napušta još dugo nakon što odete iz ovog jezivog mesta.

Na samom kraju našeg tadašnjeg srednjoevropskog putovanja bio je Krakow, prelepi, drugi po veličini, grad na samom jugu Poljske.

O samom gradu i njegovim zanimljivostima pisaću nekom drugom prilikom, ovde samo treba reći da je mesto Oświęcim, pored kog je izgrađen koncentracioni logor, udaljeno 65 km od Krakowa u pravcu zapada.

Dakle, oko sat vremena vožnje u jednom pravcu, dok za samu posetu treba rezervisati minimalno 2 -3 sata.

Ovo sve govorim radi lakše organizacije vremena na licu mesta.

Radno vreme kompleksa zavisi od godišnjeg doba, uvek se otvara u 7.30h, a zatvara u 14h (decembar), u 15h (januar, novembar), u 16h (februar), u 17h (mart, oktobar), u 18h (april, maj, septembar) i u 19h (jun, jul, avgust).

Ulaz se ne naplaćuje, no poželjna je rezervacija ulazne karte preko sajta https://www.auschwitz.org/en/ posebno u danima i mesecima kada dolazi veći broj ljudi.

Ukoliko želite obilazak u okviru grupe sa vodičem to se posebno rezerviše i plaća, kao i korištenje slušalica, gledanje dokumentarnih filmova itd.

Ako vas cela priča ozbiljnije zainteresuje, kao svojevrsnu pripremu za dolazak u Auschwitz, možete pogledati filmove ‘’Pijanist’’ i ‘’Šindlorova lista’’ koji na oskarovski način, obrađuju teme nacizma i holokausta.

Verujem da i danas svaka lekcija iz istorije koja se bavi II svetskim ratom kao njegov zvanični početak označava 1.septembar 1939. kada je Hitlerova nacistička Nemačka okupirala Poljsku.

Do polovine iduće godine, nemačke okupacione snage otvaraju širom Poljske zatvoreničke logore koji su prvobitno bili namenjeni za zatvaranje Poljaka i svih drugih protivnika nacističkog režima, da bi od 1942. godine postali poprište holokausta nad Jevrejima iz čitave Evrope.

Jedan od tih logora napravljen je u predgrađu Auschwitza što je nemački naziv za ranije pomenuti Oświęcim.

Pun naziv logora bio je ‘’Auschwitz-Birkenau’’ i predstavljao je ogroman kompleks koji je obuhvatao dva funkcionalno povezana logora – ‘’Auschwitz I’’ i ‘’Auschwitz II – Birkenau’’.

Kada smo kod imena, jedna digresija – dugo su trajale rasprave kako da se nazove kompleks koji je istovremeno i jedno veliko groblje, i logor, i memorijano područje i istraživačko – edukativni centar, a na neki način i muzej, tako da je na kraju ustanovljen zvanični naziv ‘’Memorijal i muzej Auschwitz-Birkenau’’.

Dakle, logor Auschwitz I otvoren je 20.05.1940. i bio je administrativni centar, a u njemu je stradala oko 70 000 ljudi, uglavnom Poljaka, sovjetskih ratnih zarobljenika i zarobljenika iz drugih zemlaja Evrope – ovde postoji i zgrada – paviljon posvećen stradalim logorašima iz Jugoslavije.

Tačnije, postojao je…

Obzirom da je prošlo dosta vremena od našeg boravka u Ausccwitzu, morao sam malo da isproveravam podatke i informacije, pa vidim da je postavka posvećena zaroblenicima iz Jugoslavije zatvorena ‘’zbog preuređenja’’.

U osnovi se radi o nemogućnosti da se zemlje naslednice SFRJ dogovore o konceptu i sadržaju ovog paviljona.

Većina predmeta je u međuvremenu iz Auschwitza preneta u Muzej istorije Jugoslavije u Beogradu.

Evo, neću ništa komentarisati….

Logor Auschwitz II (Birkenau) otvoren je 08.10.1941. i on predstavlja najveće stratište tzv. ‘’logor smrti’’ u kome je stradalo preko milion ljudi, od čega 960 000 Jevreja.

Postojao je i radni logor fabrike IG boje Auschwitz III (Monowitz), otvoren 31.05.1942.

Pored ova glavna tri, na području od nekoliko desetina kilometara, postojalo je još oko 40 pomoćnih logora pod zajedničkom upravom.

Glavni zapovednik logora, kojim je upravljao SS –  paravojno krilo Hitelorove partije, bio je Rudolf Höss , koga su nakon suđenja obesili  16.04.1947. na ulazu u krematorijum logora Auschwitz I.

Ostaće upamćena njegova rečenica izgovorena tokom suđenja – ”Istorija će me zapamtiti kao najvećeg masovnog ubicu svih vremena”.

Ako ništa drugo, barem je rekao istinu o samom sebi….

Na izbor lokacije na kojoj će biti otvoren logor najviše je uticala činjenica da se radilo o jakom željezničkom čvoru, a tadašnje deportacije zarobljenika iz cele Evrope uglavnom su se odvijale vozovima.

Drugo, na tom mestu već su postojale kasarne koje je ranije koristila poljska vojska, a ceo prostor je bio dovoljno udaljen i sakriven, što je omogućavalo da se dešavanja u logoru maksimalno prikriju.

Nenamerno, mi smo našu posetu započeli dolaskom u Auschwitz II – Birkenau i to je bio praktično prvi, neposredni susret sa tim užasom.

Prošavši kroz kapiju ‘’glavnog ulaza’’ put nas vodi uz prugu sa čije obe strane su ogromna polja na kojima se nalaze, iznenađujuće dobro očuvani, ostaci zarobljeničkih baraka.

Njihova unutrašnjost, ostaci oskudnog nameštaja, kreveti, sve to zajedno ne ostavlja utisak da su od završetka tragedije prošle silne decenije.

Podsvest vas tera da zamišljate kako je sve to izgledalo na licu mesta i te slike bukvalno lede krv u žilama.

Mi smo išli van vođenih tura, kao i većina ljudi tog dana, slobodno se šetali po celom prostoru i istraživali.

Tišina i muk koji vladaju u svim delovima kompleksa uprkos velikom broju ljudi koji posvuda cirkulišu, najupečatljivije ilustruju njihove primarne osećaje – neshvaćanje kako je uopšte moguće da se takav monstruozan zločin osmisli i realizuje.

Na nekoliko mesta nailazimo na spomenike i spomen ploče koji su ispisani na jezicima svih naroda čiji su pripadnici stradali ovde, uključujući naš.

Inače, statistika kaže da je čak 75% zarobljenika odmah nakon iskrcavanja iz voza bivalo likvidirano (žene, deca, starci) i da su u životu ostavljani samo oni od čijeg je fizičkog rada moglo biti koristi.

Za likvidaciju, osim streljanja, korištene su gasne komore i krematorijumi, i njihovi ostaci su u najlošijem stanju jer su u očajničkim pokušajima da se prikrije suština i razmera zločina, po naredbi Heinricha Himmlera, šefa SS-a, krajem 1944. i početkom 1945.godine, minirani i dignuti u vazduh.

Logor je oslobođen 27.01.1945. od strane 322. streljačke divizije Crvene armije i taj dan se u svetu obeležava kao Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta’’.

U tom momentu u Auschwitzu bilo je 7500 zatvorenika koji su tu ostavljeni zbog svog lošeg fizičkog stanja, dok je od njih 60 000 koji su nekoliko dana ranije ‘’evakuisani’’, odnosno naterani na tzv. ‘’marš smrti’’ prema logoru Loslau, samo trećina preživela i bila oslobođena u aprilu od strane Britanske vojske u logoru Bergen – Belsen.

Međusobna udaljenost logora Auschwitz I i II je oko 2 km.

U Auschwitzu I se nalazi glavni informativni centar i muzejska postavka.

Ulaz u logor predstavlja rampa iznad koja je natpis ARBEIT MACHT FREI (‘’Rad oslobađa’’) izliven u gvožđu – kadar koji je jedan od najčešće korištenih u prikazima i ilustracijama užasa nacističkih koncentracionih logora i koji sam i ja postavio za naslovnu fotografiju ovog bloga.

Kada prođete ispod ovog natpisa imate osećaj kao da ste prešli granicu između dve dimenzije – prošlosti i sadašnjosti, dobra i zla, sunca i tame….

Ovde se nalaze ‘’nacionalni paviljoni’’ koje sam pominjao u uvodnom delu, takođe ostaci gasnih komora i ‘’zid smrti’’ ispred kog su streljane hiljade ljudi.

Kao što je sačuvana, u velikoj meri, logorska infrastruktura, tako je fascinantno koliko je ličnih predmeta zatvorenika ‘’preživelo’’ sve te tragične događaje i decenije nakon njih.

U muzejskom delu mogu se videti cipele, ostaci odeće, koferi, naočari i drugi lični predmeti zatvorenika ‘’razbacani’’ po zamračenim uglovima prostorija, što predstavlja svojevrsnu simboliku nestalih i nasilno ugašenih života.

Posebno je potresna, dve tone teška, gomila lokni, uvojaka i pramenova ženske kose, koja je odsecana zatvorenicama da bi bila korištena prilikom izrade nekih vrsta platna.

Foto i arhivsko-dokumentarna građa je impresivna i obuhvata 200 audio i video zapisa – svedočenja preživelih logoraša, 130 dokumentarnih filmova, 12 000 pisama poslatih iz logora, 16 knjiga sa ličnim podacima zatvorenika (bizarnost urođene nemačke pedantnosti) itd.

Dakle, za ljude koji bi  se, iz bilo kog razloga, temeljnije i pažljivije posvetili istraživanju celokupne priče, ni nekoliko dana ne bi bilo dovoljno.

Na kraju, svakako da blog ne mogu završiti na uobičajen ‘’toplo preporučujem’’ način, ovo je sasvim druga vrsta utiska i doživljaja.

Svako iskustvo, ma kakvo ono bilo, korisno je, a na svakom pojedincu je da otkrije najbolji način na koji će ga u životu koristiti.

Kada vidite Auschwitz, upoznaćete zlo iz neposredne blizine i shvatićete koliko je važno na vreme ga prepoznati i momentalno ga zauzdati, uvek i svuda.

Milioni nevinih žrtva svojevrstan su amanet svakom normalnom ljudskom biću da svojim stavovima i delima bude svakodnevna brana reprizi ovog najmonstruoznijeg zločina u ljudskoj istoriji.