Bella Muggia, najsevernija tačka Istre i nama najbliža Italija

Poslednjih nekoliko godina počeo sam da razmišljam o tome kako postoje brojna mesta, manja ili veća, pored kojih putujući u raznim pravcima prolazim bukvalno ceo život, a da niti jednom nisam zastao da ih barem na kratko posetim.

Hajde što prolazim pored, nego ih ima dosta što prolazim kroz njih, a to mu dođe još i gore.

Malo po malo, počeo sam tu ‘’nepravdu’’ da ispravljam pa su tako u međuvremenu posećeni Konjic, Novo Mesto, Slavonski Brod, Doboj, Svilajnac, Virovitica, Koprivnica, Inđija, Buje, Buzet, Klagenfurt, ne mogu ih se sad svih ni setiti.

Iz popisa se vidi da se uglavnom radi o mestima koje se nalaze uz neki od glavnih tranzitnih pravaca na području ex YU, što je i logično.

Visoko na toj listi dugo se kotiralo malo italijansko mesto Muggia, sve do proteklog maja.

U prethodnom blogu opisujući dan proveden u lutanju po slovenačkoj obali, stigao sam do Ankarana, poslednjeg mesta pre granice sa Italijom.

Na samom kraju liste destinacija koje sam (ambiciozno) predvideo za obilazak tog dana, stajala je Muggia.

Zašto Muggia?

Dolazivši u Istru po raznim osnovama u poslednjih desetak godina, često sam znao da se zaletim do Trsta i njegovog interesantnog okruženja, što je podrazumevalo (logično) i prolazak kroz Sloveniju.

Kako mi je bilo glupo kupovati nedeljnu vinjetu za korištenje auto – puta za 10-15 minuta koliko bi na njemu proveo, u traganju za alternativama došao sam do rešenja u vidu pravca koji od centra Kopra vodi duž cele koparske luke, pa preko Ankarana, putem uz samu obalu mora preko graničnog prelaza Lazzaretta i Muggie do obilaznice/auto puta za Trst.

I, naravno da se uvek žurilo – u dolasku da se dođe do Trsta ili neke još udaljenije destinacije, a u povratku valjalo je stići na večeru u neki Poreč, Rovinj ili Umag, a da se pri tome još odvoji vreme za granicu između Slovenije i Hrvatske, koje, srećom, više nema.

Tako da kada su me drugari, čuvši to jutro u Umagu da se spremam u pohode na sever Istre, po ‘’defaultu’’ pitali hoću li do Trsta, moj ih je odgovor malo začudio – ‘’do Italije hoću, ali ovaj put do Trsta ne – vreme je za Muggiu!’’

Da se odmah razumemo, ne radi se o nekoj spektakularno značajnoj destinaciji, Muggia nije uporediva sa poznatim turistički italijanskim centrima, ali to je mestašce puno šarma, geografski i simbolički zanimljivo locirano.

Dakle u ako ste u tim krajevima nećete u Muggiu ići samo zbog nje (osim ako niste ja 😊)nego je ona zaista odlična tranzitna destinacija za sat – dva pauze i zadržavanja.

Iz Ankarana do Muggie postoji duplo kraći put od onog koji ja predlažem, dakle može se preko brda i mesta Kolomban, a ukupno ima samo 5 km.

Svakako da ću, ako bude prilike, idući put probati i ovaj pravac, posebno što vidim da on podrazumeva prolazak pored arheološkog parka – Parco Archeologico di Muggia Vecchia.

Ova moju varijantu uz obalu mora, posle toliko prolazaka, komotno zovem tradicionalnom, a kao i svaka tradicija i ova ima neke svoje obavezne sadržaje.

Svaki put zastanem na tzv. ‘’ničijoj zemlji’’, malo se islikam sa državnim tablama, a potom se omiljene italijanske kancone odvrnu na najjače, otvori prozor Golfa i uz veliko sunčano jadransko plavetnilo, maksimalno uživa u spektakularnom ulasku u Tršćanski zaliv.

Ako zanemarimo nekoliko kuća koliko ih ima u usputnom Lazzarretu i mestu Boa, Muggia je prvo mesto posle granice, preciznije prva, a geografski gledano i jedina, italijanska opština u Istri.

Sasvim slučajno i neplanski ispalo je da sam u dva dana posetio najseverniju i najjužniju tačku istarskog poluostrva.

Priču o ovoj drugoj možete pročitati OVDE.

Zanimljiv geografski položaj koje ovo mesto zauzima, sa severne strane okruženo morem, sa južne ‘’opkoljeno’’ brdima Monti di Muggia, na samom ulazu u Tršćanski zaliv, umnogome je uticao na njegovu istoriju.

Dugo godina Mugggia je bila granica između Venecije i Austro-Ugarske monarhije i taj period je ostavio i najviše tragova u kulturološkom i arhitektonskom smislu.

Pretpostavlja se da su prva naselja na ovoj teritoriji bila u gvozdenom dobu (8 – 6. vek pre nove ere), a u okviru ranije pomenutog arheološkog parka koji se nalazi na uzvišenju Muggia Vechia (172 metra nadmorske visine) nalaze se rimski natpisi, sunčani sat, mozaici koji svedoče o tome da je grad nastao upravo na tom mestu.

Puno prostora bi zauzelo detaljisanje oko burne istorije same Muggie i ovih krajeva, uglavnom brojni narodi, carstva i države su se izređali ovde i ostavili po neki svoj trag.

Ključan momenat u razvoju mesta je kraj 15. veka kada se većina stanovništva spušta sa brda na obalu i tada nastaje ono što i danas nazivamo ‘’centrom grada’’.

Druga veoma bitna epoha je bila za vreme Austro – Ugarske monarhije kada industrijalizacija u vidu razvoja brodogradnje, radikalno menja ekonomsko i društveno tkivo Muggie, čije je stanovništvo do tada većinski bilo orjentisano ka ribolovu i morskom transportu.

Lokalno brodogradilište San Rocco (u čijoj neposrednoj blizini sam se parkirao i krenuo u šetnju) u vreme svog otvaranja sasvim se ravnopravno nosilo sa obližnjim konkurentom, čuvenim tršćanskim brodogradiliištem San Marco.

Niz je primera vekovnog rivaliteta između ova dva grada, a posebnu zanimljivost predstavljao je i lokalni dijalekt, karakterističan i uočljivo drugačiji od onog u Trstu.

Naravno da su burni istorijski događaji tokom i nakon II svetskog rata imali ogroman uticaj na Muggiu, koja je nakon okupacije od strane jugoslovenske vojske potpala u tzv. Zonu A kojom su upravljali Amerikanci, da bi od 1954. pripala Italiji, ali bez nekoliko naseljenih mesta (Plavlje, Škofije, Hrvatini, Elerji i Ankaran) koja su ostala sa ‘’naše strane grane’’.

Danas Muggia pripada pokrajini Friuli Venezia Giulia, ima oko 13 000 stanovnika i 7 kilometara jadranske obale sa velikom lukom, marinom, brojnim ugostiteljskim objektima itd.

Sam centar mesta je minijaturan i neverovatno šarmatan.

U njegovm srcu je duboko zaklonjena marina u čijoj se neposrednoj blizini nalazi glavni gradski trg Piazza Guglielmo Marconi.

Na njemu i na susednoj Piazza Galileo Galilei, osetio sam, što bi Dalmatinci rekli, sav šušur jednog malog mista.

Italijanski jezik je valjda najveseliji jezik na svetu, pa i kada se svađaju to zvuči kao neka opera, a i  u temperamentu i glasnoći prednjače.

Tako da na ovom malom potezu od marine, do dva gradska trga, viču i ćakulaju ribari sa gazdama restorana, žene koje se vraćaju iz kupovine, ‘’bambini’’ koji jure za loptom, iz crkve dopiru zvuci mise, a sve to posmatraju nasmejani turisti u brojnim baštama kafića i barova.

Mogu samo da zamislim kako sve to izgleda u vreme karnevala (Carnevale di Muggia), glavnog gradskog događaja koji se  održava pretposlednje nedelje u februaru.

Na glavnom trgu dve su bitne građevine – katedrala svetih Ivana i Pavla i zgrada gradske kuće – Palazzo del Comune.

Katedrala datira iz 13. veka, napravljena je od belog kamena u gotskom stilu.

Da je zgrada današnje gradske kuće mletačkog porekla svedoči lav San Marco i grbovi drevnih venecijanskih vlastodržaca i lokalnih plemićkih porodica.

Na brdašcu iznad centra mesta nalazi se zanak Muggia – Castello di Muggia do kojeg se nije teško popeti uz nekoliko desetina stepenica koje vode od marine i glavnog puta.

Zamak je građen krajem 14.veka i tokom vekova u nekoliko navrata bio je delimično rušen i ponovo zidan, a poslednjih 30 godina je privatno vlasništvo lokalne porodice Bossi koja ga je temeljno rekonstruisala i pretvorila u epicentar značajnih kulturnih događanja.

Turistička poseta je moguća uz prethodnu najavu i rezervaciju termina, što je meni u datim okolnostima, nažalost, bilo neizvodivo.

Svakako je pogled sa prostora ispred zamka na gradić i zaliv, pristojna satisfakcija za malo uloženog napora pri dolasku.

Nisam siguran da sam ikada imao sadržajniji dan prilikom nekog od mojih lutanja, baš sam sebi zadao ozbiljan zadatak i koliko sam bio sretan što sam uglavnom uspeo sve predviđeno da postignem, sa druge strane uvek ostaje žal što nema dovoljno vremena za laganiju konzumaciju i uživanje u pojedinačnim destinacijama.

Tako je bilo i ovde – imao sam i želju i potrebu za jednim osvežavajućim pićem u nekoj baštici sa pogledom na more, wi fi signalom, toaletom, a istovremeno sam žurio da se vratim u Umag jer su me tamo čekale večernje obaveze.

Poznavajući  italijansku opuštenciju i ležernost unapred sam bio svestan da je skup mojih želja na brzinu neostvariv, pa iako sam bio blizuodluke da nakon šetnje odmah sednem u auto I krenem nazad, u poslednjem momentu uleteh u jedan lokal nadomak parkinga.

Tamo se upravo desilo ono što sam naslućivao  – wi fi je samo za vlasnike lokala, terasa iznad mora je samo za one koji jedu, u wc može, a osvežavajuće piće će biti tričavih 5 eura.

I, tako sam seo u ambijent kao iz starih italijanskih filmova sa debelim gazdom opasanim belom keceljom, raspričanom gazdaricom, umornim lokalcem koji se nalaktio na šank, uključenim televizorom sa kojeg je spiker izgovarao desetak reči u sekundi, mnoštvom detalja na zidovima koji su svedočili da se radi o više decenija starom lokalu itd.

Jedan od ‘’detalja’’ je bila i zastavica Intera što je značilo da smo gazda i ja kao ‘’juventid’’, na potpuno suprotstavljenim klupskim stranama Serije A.

I, ništa od svega toga mi nije smetalo, toliko sam uživao u autentičnosti, da čak nisam ‘’okinuo’’ niti jednu fotku, nekako mi se nije dalo da narušavam taj potpuni ‘’povratak u prošlost’’.

Sad mi dođe malo žao zbog toga, što je dovoljan motiv za ponovni, nadam se što skoriji, povratak.

Ipak je Muggia nama najbliža Italija 😊