by Neverovatno zvuči podatak da su se u krugu od samo nekoliko desetina kilometara južnog Banata smestila čak tri specijalna rezervata prirode – Kraljevac, Deliblatska peščara i Labudovo okno.
Nisam siguran da postoji sličan slučaj u bližem okruženju, ali kao što to obično kod nas biva, ova blagodet nije iskorištena na pravi i pravilan način, no to je neka druga, znatno duža i teža tematika.
Labudovo okno se nalazi na veoma (geografski) zanimljivoj lokaciji – u blizini je Deliblatske peščare, ušća kanala DTD u Dunav, ušća Nere u Dunav, granice sa Rumunijom, a sa druge strane Dunava je čuvena tvrđava u selu Ram.
O čemu se zapravo radi ?
Izgradnjom hidrocentrale ‘’Đerdap’’ nivo Dunava se drastično podigao i došlo je do velikog poplavljivanja ovog područja, što je kao rezultat imalo stvaranje ‘’jedinstvenog mozaika životnih zajednica sa tipičnim predstavnicima flore i faune na ovakvim vodenim staništima’’.
Na prostoru od oko 2500 hektara močvarno – ritskog zemljišta mogu su sresti mnogobrojne retke vrste ptica (orao belorepan, mali i veliki kormoran, patka crnka, sve vrste čaplji, labudovi, laste bregunice, ptice pčelarice, ibisi..)
Neki podaci govore da na prostoru Labudovog okna, tokom zime, sklonište pronađe 25 000 divljih pataka, 30 000 divljih gusaka, za broj labudova nemam informaciju, ali činjenica je da je njihovo ogromno prisustvo u delu Velikog rita dovelo do toga da ceo rezervat dobije ime upravo po ovim belim lepotanima.
Podatak da je riblji fond Labudovog okna najbogatiji na celom toku Dunava (to se posebno odnosi na šarana, smuđa, deveriku, babušku…), nažalost je najzanimljiviji ribokradicama, a obim njihove ‘’aktivnosti’’ odavno je na alarmantnom nivou.
Što se životinjskog sveta tiče, treba pomenuti i vidre, nutrije i bizamske pacove, čija su ovdašnja staništa mnogobrojna.
Mi smo nakon ‘’osvajanja’’ Zagajičkih brda i pauze u Grebencu, u nastavku izletničkog dana posetili Labudovo okno i prošetali kroz rezervat stazom dugačkom oko 7 km.
Hteo sam da negde u naslovu ovog bloga stavim nešto tipa ‘’neotkriveni banatski dragulj’’, no to ne bi bila kompletna istina jer dragulj je otkriven, ali nažalost najviše od strane onih koji misle da je sasvim normalno svoje smeće tovariti u specijalnom rezervatu prirode.
I, to je prvo na čega posetilac naiđe, prizor je koliko odvratan toliko i zdravom razumu neshvatljiv.
Sama šetnja i krajolik kroz koji se prolazi su fenomenalni, a kombinacija plavog Dunava, tek pridošlog ozelenjenog i rascvetanog proleća i gomile nestašnih kumulsa, čine da su forografije koje smo napravili i utisci koje smo poneli, barem privremeno, nadjačuju gorak ukus izazvan ljudskom bahatošću.
Teren kroz koji smo se kretali je vrlo blago brdovit, ima dosta pašnjaka na kojima smo susretali goveda i ovce, a zahvaljujući podzemnim vodama na nekoliko mesta nastale su bare, koje se priliko većih vodostaja spajaju kako međusobno tako i sa Dunavom.
Idući u pravcu Dunava, sa naše desne strane pratila nas je ograda od susednog lovišta.
Ne postoji nikakva turistička signalizacija niti neki turistički objekat (prošli smo pored jednog lepo uređenog čiju svrhu, ako postoji izvan poljoprivredne, nisam uspeo da saznam), pa je i ovde prisutna samo priča o tome šta bi i kako trebalo….
Pa da pomenemo šta bi moglo i šta bi trebalo – rezervat je zbog svojih specifičnosti idealan da se organizuje kao vizitorski centar – sedište eko turizma Vojvodine i Srbije, da se napravi optimalan spoj tzv održivog turizma (šetnje, lov, ribolov, foto safari…) i edukativno – naučnog segmenta.
U nadi da će se barem nešto od ovog u dogledno vreme realizovati, pozivam svakoga ko ‘’zaluta’’ u južni Banat, da pored znatno poznatijih turističkih destinacija (Deliblatska peščara, Vršac, Belocrkvanska jezera…) svakako poseti i Labudovo okno.
