by Od 16 specijalnih rezervata prirode koliko ih trenutno ima u Vojvodini, nama Novosađanima najbliži je Specijalni rezervat prirode Koviljsko – petrovaradinski rit.
Ako ćemo strogo administrativno da gledamo – ne da nam je najbliži nego je sastavni deo ”naše teritorije” 😊!
Ovaj prirodni biser prostire se na čak 4840 hektara i obuhvata područja opština Inđija, Titel, Sremski Karlovci i grada Novog Sada.
Radi se o ritsko – plavnom kompleksu šuma, kanala, ada, mrtvaja, močvara i plavnih ravnica koji se nalazi sa obe strane Dunava, mada je značajno veći deo sa bačke tj. koviljske strane.
Možda je priložena mapa najbolja ilustracija o kakvom bogatsvu i raznovrsnosti prirode se radi, čega većina ljudi koja često prolazi nekim od putnih pravaca kroz i uz rezervat, uopšte nije svesna.
Rit je formiran na starim rukavcima Dunava i prirodno je stanište za preko 170 vrsta ptica, a među retkim močvaricama i selicama registrovane su crna roda, orao krstaš, mala bela čaplja, siva čaplja, mala žuta čaplja itd.
Istovremeno se radi o značajnom mrestilištu za čak 46 vrsta riba što ga čini pravim pecaroškim rajom.
Ono što (nažalost, sve ređe) najviše obraduje ribolovce u ovom rezervatu su lepi primerci šarana, štuke, tostolobika i deverike.
Što se biljnog sveta tiče, šumski kompleks pretežno sačinjavaju topola, vrba i jasen, dok u njemu rastu i neke od retkih i ugroženih biljaka poput žutog i belog lokvanja, plave lincure itd.
Ono što je široj javnosti prva asocijacija na ovaj rezervat je Krčedinska ada, koja se nalazi na njegovom krajnjem istočnom delu sa bačke strane geografski, a sa sremske administrativno (pripada opštini Inđija).
O ovoj jedinstvenoj vojvođanskoj ”safari” destinaciji napisao sam svojevremeno poseban blog koji možete ovde pročitati:
Osim izletnika i pecaroša, Koviljski rit rado pohode i gljivari – početkom maja meseca ovde se organizuje tzv. ”Lov na šumsko pile”, potraga za jestivom gljivom zvanom Šumsko pile (Laetiporus sulphureus) koja u velikom broju parazitira na stablima vrbe.
Mi smo se već početkom marta, ”isprovocirani” lepim i toplim vremenom, bacili u razmišljanje koja bi to destinacija mogla biti pogodna za otvaranje naše plovidbene sezone.
Bili smo prilično aktivni prethodnih godina, svašta videli i svuda plovili, a i naš gumenjak sa električnim motorom nije baš za reke, tako da je drugarova ideja o koviljskom Šlajzu bila pun pogodak.
Do Šlajza se dolazi dosta jednostavno – nakon ulaska u selo, bilo da dolazite auto – putem ili preko Kaća i Budisave, vozi se skroz pravo glavnom ulicom koja nosi ime čuvenog pesnika Laze Kostića, rođenog Koviljčanina, do krivine i tada se prvom ulicom desno uspinjete na nasip.
Nakon jednog kilometra stiže se na Šlajz, omanje jezero koje predstavlja najpopularniji segment koviljskog rita.
Od svih delova rita, pecaroši najviše pohode Šlajz, tu je i najviše čamaca, a na malom ostrvu (koje u zavisnosti od nivoa vode može da postane i deo kopna) ljubitelji ”robinzonskog” turizma podigli su nekoliko kućica za sopstveno uživanje.
Pretpostavljam da im najveći problem u toplijim danim predstavljaju komarci, no svaka ljubav mora malo i da boli 😊
Mi smo tokom naše plovidbbe po ritu posetili ostrvce i od živih bića tamo susreli jednu šarmantnu macu.
Inače, što smo dublje ulazili čamcem u rukavce to nas je okruženje sve više asociralo na neke daleke i egzotične prašume.
Golim okom je vidljiv golem potencijal koje ovo područje ima za razvoj različitih vidova turizma, ali kao i u svemu drugome kod nas, evidentan je nedostatak vizije i volje.
Ova zanimljiva plovidba potpuno nam je vratila dobro raspoloženje nakon ribolovačkog debakla, a sličnu sudbinu imali su i svi drugi ribolovci tog dana – jednostavno voda je bila previše hladna, a i dugogodišnji krivolov očigledno da je ”dao rezultata”.
U ovom delu obale gde je najviše pecaroša postoji nekoliko drvenih klupa sa stolovima smeštenim u prijatnoj hladovini drveća pogodnih za piknike i izletnički turizam, a tu je i plažica pa se posetioci mogu osvežiti tokom sve dužih, vrelih, letnjih dana.
Prilaz sa nasipa do jezera je prilično loš pa je preporučljivo za ”niže” automobile da ne rizikuju oštećenja, svakako se radi o razdaljini od 30-40 metara.
Na drugom kraju ovog dela rita, 3 km sveroistočno je rukavac Tikvara takođe dosta popularan među pecarošima.
Odmah iznad Tikvare nalazi se manastir koji je mnogima prva asocijacija na Kovilj.
Za koviljski manastir posvećen Svetim arhanđelima Mihajlu i Gavrilu ne zna se pouzdano kada je nastao i ko ga je podigao.
Najranije pisano pominjanje manastira datira iz XIV , a sa sigurnošću se može tvrditi da je postojao početkom XVII veka u današnjem obliku.
Prema predanju, na mestu na kojem se danas nalazi manastir bila je u XIII veku podignuta crkva kao svedočanstvo uspostavljenog mira između ugarske vojske na čijem čelu je bio ugarski kralj Andrija II i srpske vojske koju je predvodio Stefan Prvovenčani.
Smatra se da je manastir osnovao Stefanov brat, Sveti Sava.
Turci su ga četiri puta rušili u XVII veku, a tokom XVIII veka obnovljena je stara i izgrađena glavna manastirska crkva.
Ovaj sada muški manastir pod zaštitom je države kao spomenik kulture.
U sklopu manastira Kovilj postoji centar za lečenje bolesti zavisnosti koji se simbolično zove ”Kuća živih”.
Uz Manastir Kovilj nalazi se i stara Kapela Svete Petke uz koju je urastao stari hrast, na kojem se nalazi gnezdo u koje se svake godine vraćaju rode za koje tvrde da je jedno od najstarijih na Balkanu.
Prilikom našeg dolaska u Kovilj, iako se radilo, kalendarski gledano, o prvim danima proleća, sva gnezda na vrhovima seoskih bandera bila su već puna ovih svima dragih i neobičnih ptica.
Sedam kilometara od manastira putem koji je dobrim delom paralelan sa auto putem Novi Sad – Beograd dolazi se do najpoznatijeg ugostiteljskog objekta u ovom kraju – čarde ‘’Na kraj sveta’’.
Nekada kultno mesto, kafana bez struje, vode, radnog vremena i standardnog jelovnika, podignuta na kraju puta, okružena predivnom prirodom bila je decenijama dom boema i svedok mnogih nezaboravnih događaja.
Pre desetak godina SPC, na čijem se zemljištu kafana nalazila, odlučila je da bez dogovra sa starim vlasnikom, legendarnim Perom Varenikom,objekat sruši i da na istom mestu podigne sopstveni kako bi svoj biznis dodatno razgranala.
Čarda u trenutnom izdanju, osim restoranskog dela, lepe bašte, dečje igraonice i mini zoo vrta, poseduje i dve sobe za smeštaj gostiju.
Sve zajedno izgleda lepo i skockano, ali je izgubljeno ”ono nešto” po čemu je ovo mesto bilo jedinstveno u vemenu i prostoru.
Čarda se nalazi na obali Arkanja, dugačkog kanala koji se proteže skroz na drugu stranu do Krčedinske ade.
Arkanj je u delu oko čarde najširi i idealan za ribolovni i izletnički turizam.
Na obali ispod čarde se mogu iznajmiti čamci sa veslima, što smi jednom prilikom i uradili te maksimalno uživali u prelepoj prirodi i bogatom ulovu.
Idemo sada malo i na bačku stranu sa koje smo mi znatno češće pohodili rezervat, što zbog porodične povezanosti sa Sremskim Karlovcima, što zbog činjenice da nam je znatno bliže i praktičnije.
Karlovački dunavac je najuređeniji i najposećeniji deo rezervata sa bačke strane, s tim što ga u Karlovcima niko tako ne zove.
Izraz ”Rupa” je toliko odomaćen kod Karlovčana da se čak i naljute kada neko ovu predivnu prirodnu oazu nazove zvaničnim imenom.
Oko 2,5 km dugačak rukavac nalazi se severno od mesta i uzvodno od od karlovačke čarde i motela ”Dunav”.
Iz pravca Novog Sada se dolazi kada se, pre ulaska u S.Karlovce skrene na novi nadvožnjak iznad pruge pa se vozi do kraja puta, a potom nasipom u suprotnom smeru.
U principu je pristup ”Rupi” najteži Karlovčanima, ali je to jedna apsurdna i teško shvatljiva priča koja je samo jedna u nizu ilustracija ludog vremena koje živimo poslednjih decenija na ovim prostorima.
”Vojvodina šume” su upravljanje nad ovim prirodnim dobrom ustupile Ekološkom centru ”Radulovački” iz Sremskih Karlovaca, čiji su članovi uložili dosta truda tokom prethodnih godina na uređenju ”Rupe”.
Postavljene su izletničke klupe i stolovi, uređena staza, napravljena ”saletla” , sve u svemu od isključivog ribolovačkog kutka stvoren je ambijent zanimljiv i drugim kategorijama među ljubiteljima prirode.
Turistima je posebno interesantna vožnja izletničkim katamaranom koju Ekološki centar organizuje nekoliko puta godišnje.
Od visine nivoa Dunava zavisi i nivo vode u rukavcu čime je i određena dubina upliva katamarana u rezervat.
Mi smo emotivno posebno vezani za ovaj prostor jer je naš Dario tu zavoleo ribolov, upecao svoju prvu ribu, prvi put se vozio u čamcu, naučio da njime upravlja i vesla, a na nasipu naučio da vozi bicikl, pa je dolazak u ”Rupu” nešto što se i dalje podrazumeva i to više puta tokom godine.
Veliki broj Karlovčana ovde drži svoje čamce koji tu najčešće i ”prezime”, a na prostoru između rukavca i Dunava nije redak slučaj tzv. ”divljeg kampovanja”.
Dunavsko ostrvo naspram Sremskih Karlovaca rekorder je po broj naziva – Majmunsko ostrvo, Karlovačka ada, Rajsko ostrvo, Koh Chang itd.
Južni kraj ostrva se nalazi gotovo naspram ‘’Rupe’’, a o ovoj destinaciji sam već ranije pisao no obzirom da se ona nalazi tačno između sremskog i bačkog dela rezervata, opis moram ponoviti 😊
Ovo neverovatno lepo i atraktivno mesto naša je hedonistička baza poslednjih desetak godina, a u međuvremenu je od skrivene oaze za koju je znao veoma uzak krug ljudi prerasla u opštepoznato i posećeno izletničko odredište.
Status joj se naglo promenio tokom ‘’korona’’ leta 2020. kada su mnogi, u nemogućnosti putovaja preko granica, iznenada ‘’otkrili’’ lepote i zanimljivosti u svom neposrednom okruženju.
Ostrvo je nastalo višegodišnjim akumuliranjem materijala koje Dunav nanosi, a karakteriše ga dugačka peščana plaža koja zbog svoje boje u kombinacji sa vrbacima i trskom neminovno asocira na neke daleke i egzotične krajeve.
Odatle i potiče jedan od najčešćih naziva – Koh Chang po ugledu na svetski poznato tajlandsko ostrvo.
Konfiguraciju ostrva i pristupačnost diktira vodostaj Dunava, pa je tako ove godine uprkos vrućinama koje su počele još krajem maja, kupanje na ostrvu krenulo kada je juli već debelo odmakao.
Naš električni, slabašni, motor ne dozvoljava transport preko snažnog Dunava do ostrva pa se kao i većina posetilaca oslanjamo na ‘’lokalne prevoznike’’.
Čuveni sremskokarlovački čamdžija Pera Ajkula bio je pionir u organizovanju poseta ostrvu i prvi koji je na njemu podigao improvizovani ugostiteljski objekat – simpatični beach bar koji je tokom godina postao obavezno mesto za opuštanje i uživanje svima koji dođu u ovaj mali dunavski raj.
Prošle godine, nažalost, Pera nas je napustio, a njega je dostojno zamenio sin Strahinja zvani ‘’Ajkulica’’ koji goste ostrva do njega prevozi za samo nekoliko minuta.
Naravno, tokom godina se i broj ‘’prevoznika’’ uvećao, a i sa suprotne (severne) strane ostrva otvoren je još jedan simpatični plažni bar.
Polasci čamaca su sa pristaništa kod čarde ‘’Pod ‘ladom platana’’, idealnog mesta za ručak posebno za ljubitelje ribljih specijaliteta.
Na oglasnoj tabli su okačeni brojevi telefona od prevznika, no i bez toga svako malo neko od njih naiđe.
Kao orjentir za one koji dolaze po prvi put, odmah uz čardu je i restoran ‘’Pasent’’ i hotel ‘’Dunav’’ koji je od ove godine pod temeljnom rekonstrukcijom.
Srećom, uprkos narasloj prepoznatljivosti i popularnosti, na ostrvu se ne događaju nepodnošljive gužve karakteristične za novosadski ‘’Štrand’’ i druge posećene plaže u Vojvodini.
Ono što zna da iritira su skorojevići sa skupim jahtama koji u okviru potrebe za iskazivanjem sopstvene bahatosti ‘’odvrnu’’ nešto iz repertoara novokomponovanog narodnjačkog smeća koju pretenciozno zovu muzika.
Iz godine u godinu na ostrvu je sve više ‘’divljih’’ kampera, pa je tako i Dariova prva kamperska noć provedena baš tamo.
Sada već daleke 2018. smo ‘’unajmili’’ šator od naših drugara iz Beach bara i uz logorsku vatru, roštilj, pecanje i kupanje imali kompletan doživljaj.
U Beach baru moguće je koristiti uslužni roštilj, na vama je samo da ponesete meso, ispečete ga u prijatnoj hladovini uz konzumaciju pića po izuzetno pristupačnim cenama i maksimalno uživate u opuštenoj atmosferi.
Na plaži je razvučena mreža za odbojku na pesku, može se igrati bagmington, a ostrvo je raj za vlasnike kućnih ljubimaca koji ovde uživaju u brčkanju i trčanju dugačkom i prostranom plažom.
Koristim stalno izraz ‘’brčkanje’’ jer je u osnovi to pravi naziv za ono što se na ovakvim, divljim, plažama jedino preporučuje – bezbedni plićak kao preventiva od opasnosti nepoznatog terena i dunavskih struja i virova.
Uglavnom, još se nije pojavio onaj koji je ostrvo posetio a da nije njime bio maksimalno očaran, a nama je uživanje na njemu, barem jednom tokom svakog leta, postalo nešto što se podrazumeva i jedva čeka!
