May 24, 2024

Izlet u Valjevo i na Divčibare – u potrazi za poslednjim ovosezonskim snegom

Dok pišem ove redove, lagano se približava već druga polovina marta i svi su znaci da će nam proleće uskoro i formalno i faktički, stići.

Što se Novog Sada tiče, zima nikada nije bila slabija koliko ja pamtim, a pamtim solidno.

Za Novu godinu u kratkim rukavima, samo par dana tokom tri zimska meseca temperatura se spustila ispod  nule, a sneg je padao ukupno 4 puta po jednu noć i za sobom ostavio samo ogromne količine vode, dok od romantične beline nije bilo ništa.

Na planinama je ipak bilo malo bolja situacija, posebno u periodu od polovine januara do polovine februara, pa smo tako kao veliki zaljubljenici u zimu, zimske sportove, sneg, iskoristili drugi praznični dan (Dan državnosti R.Srbije) da potražimo još koji preostali dah ovog godišnjeg doba.

Za destinaciju smo izabrali Divčibare, poznati planinski i izletnički centar iznad Valjeva u zapadnoj Srbiji.

U nekoliko ranijih blogova u kojima sam opisavao naše utiske sa Jahorine, Kopaonika, Tare, Zlatibora naglašavao sam kako je divljačka urbanizacija toliko uništila ove prirodne bisere, da me je skoro svaka volja prošla za odlaskom u ta betonsko – čelična čudovišta prepuna gužve i sveopšte haotičnosti.

Iako na Divčibarama nisam bio desetak godina, znao sam da nas slična slika i tamo očekuje, ali sam se ipak odlučio da ih posetimo, i to iz dva razloga.

Prvi, moj Dario nikad nije bio tamo, pa je bio red da tu našu planinu, kakva god ona danas bila, vidi i doživi, a drugi razlog je bio taj što je ovo putovanje bilo idealno da se osim Divčibara poseti i Valjevo, ta večita tranzitna destinacija, i da se pogleda i istraži nešto novo.

Popularnost Divčibara dodatno je porasla (tu posebno mislim na Beograđane  i Novosađane) nakon otvaranja auto puta ‘’Miloš Veliki’’, pre nekoliko godina.

Putovanje se na ovaj način ubrzalo, tako da je u idealnim uslovima razdaljinu od 190 km koliko ima od Novog Sada do Divčibara moguće preći za 2,5 sata.

U praksi, što zbog gužve, što zbog lošeg puta (deonica od Divčibara do auto puta u dužini od skoro 50 km je u lošem stanju i beskonačno traje), bude tu više od dva sata.

Imajući sve to u vidu, ‘’stari pravac’’ koji vodi preko Rume i Šapca i koji je kraći za 20 km (i jetiniji za putarine) potpuno je ravnopravna opcija.

Mi smo za dolazak odabrali staru varijantu, ponajviše što je za naše prvo odredište Brankovinu, koja se nalazi 12 km severno od Valjeva, ovo jedini logičan pravac.

‘’Selo puno istorije’’ kako još nazivaju Brankovinu, nalazi se na 270 metara nadmorske visine, ušuškano i razbacano po pitomim brežuljcima i udaljeno 1 km od magistralnog puta Šabac – Valjevo.

Pripada valjevskoj opštini, a po poslednjem popisu ima 520 stanovnika.

Nekako imam utisak da se priča o Brankovini kao značajnom istorijskom mestu u Srbiji veoma slabo eksploatiše u kulturno – obrazovnom, a posebno u turističkom smislu, ukoliko je poredite sa nekim drugim, sličnim destinacijama u zemlji.

Uglavnom, radi se o spomen kompleksu koji objedinjujući različite istorijske, memorijalne, kulturne i prosvetne spomenike i zdanja, ‘’priča’’ zanimljivu priču o brojnim znamenitim ličnostima i događajima koji su odredili istoriju ne samo ovog kraja nego i cele Srbije.

Brankovina je postojbina čuvene porodice Nenadović, čiji su članovi bile vođe Prvog srpskog ustanka, putopisci, duhovne vođe i ministri u prvoj srpskoj vladi.

Prva u nizu znamenitih ličnosti ove porodice bio je knez Aleksa Nenadović, koji je svojim vojevanjem pripremio teren za podizanje Prvog srpskog ustanka, a završio je kao najpoznatija žrtva čuvene seče knezova.

Drugi poznati i značajni članovi porodice Nenadović bili su Jakov, prvi srpski ministar finansija, Prota Mateja, vojvoda, diplomata i zakonopisac, Sima i Jevrem, heroji Drugog srpskog ustanka, kao i Čika Ljuba, slavni pesnik i putopisac.

Brankovina je poznata i kao ‘’majčevina’’ dinastije Karađorđević jer odavde potiče Persida, majka kralja Petra I Oslobodioca.

Centralno mesto u kompleksu zauzima crkva Svetih Arhanđela iz 1830. godine koja je zadužbina Prote Mateje Nenadovića.

Uz crkvu se nalazi dvadesetak nadgrobnih spomenika, uglavnom članova porodice Nenadović, ali i drugih viđenijih ličnosti iz Brankovine.

Nažalost, nismo uspeli da uđemo u crkvu i pogledamo dragocenu crkvenu riznicu – tog dana su svi objekti bili zatvoreni zbog praznika.

Kompleksom upravlja Narodni muzej Valjevo i posle nekoliko dana razmatranja doneli su neobičnu odluku oko radnog vremena za praznike – muzej u Valjevu će raditi, ali ‘’Brankovina’’ neće.

Razumem da i zaposlenici muzeja (i svih drugih institucija i firmi, naravno) imaju praznik, no sa druge strane kada će ljudi imati vremena da putuju i da posećuju ovakva mesta, nego upravo tokom nekog praznika i vikenda?

Oko crkve nalazi se nekoliko retkih primeraka tradicionalnog graditeljstva – sobrašice, male kuće iz XIX veka građene oko crkava i manastira, prvobitno namenjene za smeštaj radnika, a kasnije se u njima narod okupljao prilikom svetkovina i crkvenih praznika.

U porti crkve nalazi se i grob Desanke Maksimović, zasigurno najpozantijeg stanovnika Brankovine novijeg vremena.

Čuvena pesnikinja je ovde provela detinjstvo i pohađala osnovnu školu u čijoj zgradi je danas postavljena izložba  posvećena njenom književnom i životnom putu.

U drugom delu kompleksa koji je od crkvene porte odeljen tzv. Školskim potokom, osim pomenute ‘’Desankine škole’’, posetioci mogu da vide ‘’Staru Protinu školu’’, prvu državnu školu u Srbiji koja potiče iz 1836.godine.

Unutra je postavka posvećena razvoju školstva i prosvete i rekonstruisana učionica sa enterijerom iz XIX veka.

U neposrednoj blizini nalazi se vajat Nenadovića, kuća iz 1826.godine u kojoj je rođen književnik Ljuba Nenadović.

Ko može, i naravno ima afiniteta, ovo mesto treba da poseti u proleće kada se okolne šume i proplanci zazelene i kada se može maksimalno uživati u lepom prirodnom okruženju.

Postavljene su i drvene klupe i stolovi uz potočić, tako da se nakon kulturno – istorijskog segmenta, posetioci mogu natenane opustiti i provesti još nekoliko trenutaka u prirodi.

Obzirom da je bilo relativno rano jutro tokom naše posete i da smo sa svih strana okruženi brežuljcima i šumom, ovde još nismo stigli da ‘’konzumiramo’’ nešto od velike topline koja je bila u najavi tog dana, no već za dvadesetak minuta, nakon što smo se parkirali na našoj idućoj destinaciji – brdu Vidrak iznad grada Valjeva, već su se jakne skoro mogli skinuti…

Samo 1 km od centra, na južnoj strani grada Valjeva nalazi se brdo Vidrak, a na njemu spomen park posvećen partizanskim borcima Narodnoslobodilačke vojske u II svetskom ratu.

Jedan od najpoznatijih spomenika posvećen herojstvu naših ljudi na celom ex YU prostoru  je spomenik narodnog heroja Stevana Filipovića.

Mene je, kao poštovaocu tekovina NOB-a, pomalo sramota što sam tek u ovim godinama po prvi put posetio ovo mesto.

Spomen park je izgrađen na atraktivnoj lokaciji sa koje puca vidik na ceo grad, solidno je održavan, posebno u poređenju sa sličnim mestima širom bivše države, koja su, sad već decenijama, osuđena na devastaciju i propadanje.

Spomenik Stevanu Filipoviću je rad vajara Vojina Bakića i podignut je 1960.godine.

Filipović je bio vođa partizanskog otpora nemačkom okupatoru u kolubarskom kraju, no nažalost četnici su ga zarobili 24.12.1941.

Nakon torture od strane Gestapoa, kada nakon silnog mučenja nije odao svoje drugove, odlučeno je da se likvidira javnim vešanjem.

Pre samog čina 22.05.1942. Stevan Filipović je sa visoko podignutim rukama i stisnutim pesnicama, prkoseći smrti, pozvao okupljeni narod na otpor fašističkim okupatorima i klicao Komunističkoj partiji i Crvenoj armiji.

Ta situacija zabeležena je na fotografiji čija se kopija na kojoj je Stevan Filipović u prirodnoj veličini, nalazi u zgradi Ujedinjenih nacija u New Yorku.

Fotografija je poslužila kao inspiracija za spomenik koji bi svako ko dolazi u Valjevo trebao da poseti.

Odmah podno brda, na tesnom prostoru između podnožja i desne obale reke Kolubare nalaze se ostaci stare valjevske čaršije iz XIX veka.

Taj deo grada zove se Tešnjar (zato što je stešnjen), glavna ulica je Ilije Birčanina, koja je svojim većim delom pešačka zona, a autentičnost starih vremena čuva kaldrma i karakteristična arhitektura kuća i malih zgrada.

Ova gradska ”žila kucavica” je dvadesetih godina pretprošlog veka, prema računici ovdašnjeg poznatog pisca i dramaturga Joakima Vujića, brojala oko 200 lokala i dućana.

Trgovalo se svim i svačim, a kada se radni dan završi Tešnjar se pretvarao u veliko šetalište, svojevrsnu preteču gradskih korzoa iz XX veka.

Stari zanati se i danas neguju ovde (krojački, tkački, obućarski, grnčarski…), a popularnost brojnih ugostiteljskih objekata ne jenjava ni posle toliko vremena.

Ovde se tokom avgusta održava najpoznatija valjevska manifestacija ”Tešnjarske večeri” koja predstavlja veliku smotru pozorišnog, filmskog, muzičkog i likovnog stvaralaštva.

Iskreno, malo sam bio razočaran opštim stanjem objekata i fasada, dosta nam je sve to zajedno delovalo zapušteno.

Pretpostavljam da kada grad i priroda malo živnu u toplijim i veselijim godišnjim dobama, posetilac ima bolji utisak, no isto tako sam siguran da Tešnjar vapi za temeljnom restauracijom.

Iz srca Tešnjara smo preko Belog mosta prešli na drugu stranu Kolubare, gde smo odmah izbili na jedan od glavnih gradskih trgova – Trg Živojina Mišića.

Trg se nalazi u glavnoj pešačkoj i trgovačkoj zoni Valjeva, odakle se račvaju pravci ka glavnim gradskim znamenitostima.

Trgom dominira hotel ‘’Grand’’ kao i spomenik jednom od najvećih srpskih vojskovođa, Živojinu Mišiću, čoveka fasinantnog životnog puta i neverovatne vojničke karijere.

Obzirom na naše ograničeno vreme, mi smo se odlučili da u Valjevu posetimo još i muzej, a da nakon toga krenemo ka Divčibarama, ipak je do njih preostalo skoro 40 km, a februarski dani, ma koliko bili vedri i sunačni, i dalje prilično kratko traju.

Kafe pauzu smo upriličili u lokalu ‘Hemingvej’’ koji se nalazi prekoputa zgrade muzeja, na raskrsnici ulica Čika Ljubina i Vuka Karadžića, i koji preporučujemo što zbog ljubaznih domaćina, tako i zbog odlične lokacije i prijatnog ambijenta.

Prelepa zgrada Narodnog muzeja datira iz 1870.godine kada je tu bila Valjevska gimnazija i osnovna škola.

Muzej koji je osnovan 1951. godine ovaj prostor koristi od 1969. a zgrada je temeljno rekonstruisana 2007. kada je i postavljena nova, kompleksna centralna postavka.

Obzirom da se radilo o prazničnom danu, ulaz u muzej je bio besplatan, a sama postavka je zaista fantastično osmišljena i organizovana i šetnja kroz muzejski prostor bila je pravo uživanje.

Muzej se (sa pravom) hvali da spada u najposećenije zatvorene muzejske prostore u Srbiji (100 000 posetilaca godišnje) i dobitnik je brojnih nagrada i prznanja  za svoj rad u prethodnih 15 godina.

Arheološka, etnografska, istorijska i umetnička muzejska zbirka sadrži preko 50 000 predmeta, a područje o čijoj kulturnoj baštini i nasleđu muzej brine, obuhvata, sem Valjeva, opštine Mionica, Osečina, Ub, Lajkovac i Ljig.

Stalna postavka naziva ‘’Valjevo – treća dimenzija prošlosti, pogled iz budućnosti’’ u 9 muzejskih sala prikazuje istoriju ovih krajeva od perioda praistorije do polovine XX veka.

U skladu sa savremenim trendovima, izložba sadrži brojne audio i video segmente radi što efektnijeg doživljaja posetilaca.

U neposrednoj blizini muzeja nalazi se najstarija građevina u Valjevu, Muselimov konak, koji je podignut u XVIII veku za potrebe Muselima, turskog upravnika Valjevske nahije.

Muzej je prvobitno bio smešten u konaku, da bi nakon preseljenja ova zgrada postala muzejski depandans koji sadrži dve izložbe.

U prizemlju je postavka posvećena Prvom i Drugom srpskom ustanku dok je u podrumu koji je nekada bio zatvor iz kog su u čuvenoj Seči knezova na gubilište odvedeni Ilija Birčanin i Aleksa Nenadović, izložba posvećena ovom značajnom istorijskom događaju.

Nakon razgledanja Muselimovog konaka, vratili smo se do auta preko drugog mosta na Kolubari (ulica Vuka Karadžića) da bi se konačno zaputili ka Divčibarama.

Svakako da je ovih sat i kusur u Valjevu bilo nedovoljno za upoznavanje sa gradom, no za to malo vremena što smo imali na raspolaganju, nije moglo bolje.

Do Divčibara postoje dve opcije koje su gotovo u kilometar iste dužine.

Mi smo za odlazak koristili magistralni put za Kosjerić, preko poznatog prevoja Kaona na kojem se putnici za Divčibare odvajaju od tog pravca skretanjem levo na raskrsnici od koje do centra turističkog kompleksa ima 10 km.

Za povratak smo koristili drugi pravac koji ide preko sela Krčmar i Osečenica u kome se vozači opredeljuju da li skreću levo ka Valjevu ili desno prema Mionici i auto putu ‘’Miloš Veliki’’ (petlja Lajkovac).

Divčibare, visoravan koja se nalazi na planini Maljen, visoka je 980 metara i oivičena je vrhovima Paljba, Golubac, Veliko brdo i Crni vrh.

Najviša tačka je Crni vrh sa svojih 1104m.

Prva zanimljiva tačka na koju nailzamo nakon raskrsnice na Kaoni je pomenuta Paljba – fantastični vidikovac, sa pogledom ka jugu i planinama Kozomor, Povlen i Medvednik.

Već su ovde, na početku Divčibara bile vidljive dve stvari koje nas čekaju – velika gužva i dosta gnjecavog snega koji se pod vrelinom sunca počeo nemilosrdno topiti.

Kao ilustraciju do koje se mere klima promenila i ‘’poludela’’ treba reći da je samo 4 dana pre našeg dolaska temperatura vazduha bila skoro 20C niža, a usled visokih snežnih nnosa prilaz Divčibarama je bio znatno otežan i u pojedinim momentima nemoguć.

Kada smo mi došli, jedino što je bilo nemoguće je pronalazak slobodnog parking mesta.

Naravno da je većina gostiju spojila dva praznična dana sa vikendom, a deca su svakako bila na petodnevnom ‘’Sretenjskom raspustu’’, pa gužva nije iznenađenje.

No, tolika haotičnost u saobraćaju, nedostatak organizovanih pešačkih staza, tradicionalna ‘’vašarska’’ atmosfera na svakom koraku, neraščićeni zaleđeni ostaci na retkim trotoarima, bahatost prilikom parkiranja, učinila nas je blago rečeno prilično razdražljivima, iako bi očekivano psihofizičko stanje prilikom boravka u prirodi i na planini trebalo biti upravo suprotno.

Na sankalištima je bilo kao u košnicama, čak je dobro motivisani i uporni Dario, vrlo brzo postajao malodušan.

Svakako da Divčibare nisu samo taj centralni deo prekrcan sa tezgama, kafanama, novoizgrađenim hotelima i apartmanima, čim se čovek malo udalji od tog grotla, utisak se popravlja.

Igrom slučaja, moja mama je sa planinarskom ekipom, istog dana boravila na Divčibarama i ništa od ovog haosa koji opisujem nije videla ni doživela.

Postoje razne planinarske i šetačke staze koje omogućuju uživanje u preostaloj netaknutoj prirodi, samo je potrebno imati vremena, volje i (eventaulno) vodiča.

Da se razumemo, meni je drago što u našoj zemlji postoji toliki broj ljudi koji voli zimu, sneg, prirodu, planine, mada i ovdašnje tradicionalno pomodarstvo ne treba zaboraviti.

Ono čemu se neću prestati nikad čuditi je to besomučno uništavanje prirode sa nemilosrdno nezgrapnim i preko svake mere prekobrojnim objektima koji sve više liče na gradove nasađene na vrh neke planine.

Bacio sam oko i na cene smeštaja kada sam planirao  naš dolazak, čisto informativno, svestan da će se u najtraženijem terminu teško naći soba za jednu noć.

Cene su poprilične kada govorimo o smeštaju u apartmanima, a kada govorimo o hotelima može se upotrebiti i neki od pojmova – paprene, previsoke, nepodnošljive itd.

I, opet je sve puno, i to je ono što mi nije jasno – platiš svetsku cenu smeštaja, onda po ceo dan u tom smeštaju nemaš vode (zbog preopterećene infrastrukture), na ulici ne možeš da prođeš od gomile ljudi, u lokalu čekaš na slobodno mesto po pola sata, a za te pare si mogao da odeš bilo gde u Evropu i da se širom Alpa provedeš gospodski.

Da li je to neka vrsta mazohističkog patriotizma, neznanje, lenjost ili kombinacija navedenog, ne znam….

Da nekoga, potpuno neupućenog, spustiš među tu silnu gužvu od ljudi i automobila i da taj neko ugleda tablu na kojoj piše ‘’Divčibare Ski resort’’, bio bi siguran da se nalazi u najpopularnijem ski centru u Srbiji sa više desetina staza i žica.

U stvarnosti radi se o JEDNOJ žici (dvosed) i stazi dugačkoj 850 metara.

Ako  do sada niste znali kako objasniti pojam pretencioznosti, ovo je baš upečatljiv primer.

Pomenuta žica vozi skijaše do ranije pomenute, najviše tačke Divčibara – Crnog vrha (1104 m), no izlaz dvoseda je prilagođen samo skijašima, a obzirom da smo mi ovom prilikom bili samo pešaci, morali smo odustati od ideje da na vrhu ‘’guštamo’’ u pogledu i kafe pauzi.

Treba reći na planini postoji još jedan ski lift ”Centar” (tanjir), čija je polazna stanica u blizini odmarališta ”Pepa”.

Dužina staze je 600 metara i ona, nažalost, nije povezana sa ovim tzv. ”ski resortom”.

Sve u svemu, za uživanje u prirodi na Divčibarama, mora se čovek malo potruditi, istražiti, proučiti, prošetati itd.

Nama je tog dana, najviše prijala šetnja od centra (pod centrom podrazumevam deo gde se nalaze restorani, pijaca, crkva itd) do tog tzv. ‘’ski resorta’’.

Nije bilo toliko ljudi, snega je bilo dovoljno za solidno sankanje, usputne vikendice normalnih gabarita usklađene sa planinskim ambijentom, lepa priroda itd.

Ponuda ugostiteljskih objekata je bogata i ono što je pohvalno da su cene ( barem u onih nekoliko oko pijace gde smo bacili oko na meni) sasvim prihvatljive u poređenju sa Zlatiborom i Kopaonikom.

No, tog popodneva je bila prava umetnost pronaći tri slobodna mesta za ručak, ali se na kraju trud isplatio pa smo ovaj sadržajni izletnički dan završili sa roštiljem (kada je u pitanju tako masovna potrošnja, i ne očekujem spektakularni kvalitet) u restoranu ‘’Boban’’ na samoj raskrsnici kod pijace.

Ova pauza pred polazak za Novi Sad dobro je došla i za pravljenje ’’oproštajnog Sneška’’, jer ako je za išta sneg toga dana bio dobar – bio je za ‘’građevinske radove’’.

Izlet sa sadržajem opisanim u ovom blogu, preporučio bih u identičnoj formi, jedino bih termin promenio i izabrao neki sunačni, prolećni vikend.

Siguran sam da ćete, uz dobru organizaciju i vešto izbegavanje svih navedenih nedostataka, maksimalno uživati u ovim živopisnim predelima zapadne Srbije.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *