Naše magično crno – belo veče u Torinu

Poseta muzeju i stadionu Fudbalskog kluba Juventus u jednom od onih dana koji se zauvek pamte…

Godina je odlično počela – sa moje interne liste životnih želja, jedna je stavka konačno ‘’otkačena’’.

Kada smo još krajem leta sklopili mozaik od bezbroj kockica potrebnih da se realizuje jedno savršeno, dugo očekivano, zimovanje – skijanje u Francuskoj i kada sam analizirao put do izabrane destinacije, shvatio sam da će ovo putovanje biti nešto puno više od klasičnog zimskog odmora.

Torino je jedan od retkih (poznatijih) gradova u severnoj Italiji koji nisam posetio, nekako mi je uvek izmicao, nije bilo dovoljno vremena, nije mi bio ‘’na putu’’, i sada je konačno došao red na njega.

O samom gradu, njegovim znamenitostima i atrakcijama koje smo uspeli da obiđemo, napisaću poseban blog, a ovde ću se osvrnuti na posetu jednom od njegovih najvećih i najpoznatijih simbola – fudbalskom klubu Juventus.

Imam sasvim dovoljno godina i životnog iskustva da sam odavno raskrstio sa bilo kakvim iluzijama vezanim za današnji svetski sport, posebno fudbal.

Sve romantične i strasne navijačke priče obesmislio je surovi biznis, interes, profit i enormne količine novca koje su od najpopularnijeg sporta napravili jedan od najvećih poslova na planeti.

I, svaki put kada bih sebe nazvao navijačem setim se kako samo jedan prosečan fudbaler u nekom od najpoznatijih klubova, za 5 minuta zaradi koliko ja za godinu dana, pa mi zvona apsurda ozbiljno naruše svaku pozitivnu emociju.

U momentu kada pišem ovaj blog aktuelna je afera oko nepravilnosti prilikom transfera igrača zbog koje je upravo Juventus kažnjen sa oduzimanjem 15 bodova (teško je poverovati da su bili jedinstveni u tom prekršaju, no to je posebna tema), i generalno se sve više vremena troši na nefudbalske i ne tako lepe stvari a koje ne bi trebale da su primarne u svakom sportu.

Dakle, kada kažem ja sam navijač Juventusa, to se pre svega odnosi na moj odnos prema detinjstvu i mojim najlepšim godinama u kojima sam zavoleo fudbal, frenetično gledajući moje prvo pravo Svetsko prvenstvo, daleke 1982.godine.

Opčinjen majstorijama tadašnjih asova i velikim uzbuđenjima, na kraju ovog događaja shvatio sam da su glavne zvezde tog šampionata Claudio Gentile, Gaetano Scirea, Paolo Rossi, Dino Zoff, Michel Platini, Zbigniew Boniek, Marco Tardelli itd, svi okupljeni u jednom jedinom timu – Juventusu iz Torina.

I, tako je krenulo moje ‘’navijanje’’, koje je prošle godine navršilo punih 40 godina trajanja.

Neću sada smarati sa podacima šta je sve stalo u te 4 decenije, koliko uzbudljivih utakmica, uspeha i poraza, uglavnom složićete se da je neki red kada je čovek toliko dugo uz neki klub da barem jednom poseti njegov grad i stadion.

No, za posetu ovakvom jednom mestu nije nužno biti navijač i fan dotičnog kluba, ono je inspirativno za sve ljubitelje fudbala i sporta uopšte, a koncept razgledanja je osmišljen da bude dinamičan i zanimljiv i potpunim fudbalskim analfabetama.

Naravno, iako poslednji u pominjanju, možda je ipak primaran motiv za dolazak bio sjaj u očima mog dečaka kada smo stigli pred ulaz na stadion/muzej – Dario sada ima tačno onoliko godina koliko sam ja imao te ‘’presudne’’ 1982.godine, a iako dovoljno svestan svih ovozemaljskih anomalija, ima još malo prostora da ostane dete sa svojom maštom i snovima.

Na jednom davnom putovanju kroz Španiju, posetio sam komplekse Reala u Madridu i Barselone pa sam otprilike znao šta se može očekivati – svi poznatiji klubovi su odavno uspostavili ovaj vid neposredne komunikacije sa navijačima i naravno dodatnog izvora prihoda.

I sa sociološkog, i sa marketinško – promotivnog, i sa muzejskog aspekta, ovi pravi mali hramovi istorija klubova, fudbala i sporta zavređuju da im se posveti pažnja.

Kompleks Juventusa (Allianz stadion i trening centar, muzej, fun shop, šoping centar itd) nalazi se u severozapadnom delu grada La Continassa (okrug Vallette) u neposrednoj blizini obilaznice – auto puta E64 kojim dolazite iz pravca Milana, pa je zgodno čak i za one koji su samo u prolazu i nemaju vremena za šire i duže obilaske.

Ukoliko slušate navigaciju, na putovanju za Torino, ona će vas još kod Brescie poslati na južni auto put E70, koji preko Cremone, Piacenze i Tortone ima isto ishodište sa istim brojem kilometara kao i da ste išli sa  A4 na Milano, ali je opterećenje na ovoj preporučenoj ruti neuporedivno manje u odnosu na standardne gužve koje vladaju na prilazima ‘’svetskoj prestonici mode’’.

U ovoj varijanti jedina je mana što do stadiona treba obilaznicom ‘’zaokružiti’’ ceo južni i zapadni deo Torina, no mi nismo imali preteranih problema.

Doduše radi se o šestom januaru koji je u Italiji praznik Sveta tri kralja, što je sigurno uticalo na gustinu saobraćaja.

Do parking mesta se dolazi lako i bez problema.

Na sajtu Juventusa postoji precizan raspored za posetu stadionu i preporuka je da unapred kupite karte za obilazak, posebno ako dolazite vikendom i tokom tzv matchday-a (kada Juventus igra kao domaćin), tada je mnogo veća zainteresovanost, ali je i radno vreme kraće.

Mi smo bili dan pre meča (Juve-Udineze), koji, na našu veliku žalost, ipak nismo mogli da ukalklišemo u plan puta, tako da je još jedan ‘’dug’’ ostao da se naplati u nekom budućem životu.

Za razliku od Reala i Barselone, ovde je moguće opredeliti se samo za posetu muzeju, bez obilaska stadiona, a kod Madrida i Barselone cela tura se završava obaveznim prolaskom kroz fun shop, dok je on ovde poptpuno odvojen i ‘’neobavezan’’.

Smešten je pored ulaza u muzej, sa očekivanim (visokim) cenama, no nekoliko sitnica se ipak može priuštiti u moru primamljivih predmeta i rekvizita.

Dakle, osnovno je utvrditi satnicu posete stadionu, radi se o obavezno vođenoj turi, koja traje tačno sat vremena i na koju nema kašnjenja.

Vreme koje ćete provesti u muzeju i Fun Shopu sami određujete prema sopstvenoj dinamici i interesovanju.

Mi smo imali sreću da kupimo karte za poslednju turu obilaska stadiona u danu, i da smo pre zakazanog termina početka ture imali taman dovoljno vremena da na miru razgledamo muzej i Fun Shop.

Fudbalski klub Juventus osnovan 01.11.1897. godine, najpopularniji i najuspešniji je klub u Italiji.

‘’Stara dama’’ (La vecchia Signora) kako glasi poznati klupski nadimak, ima najviše titula prvaka i osvajača kupa u Italiji, a jedini je klub na svetu  koji je osvojio sve naslove prvaka u domaćim i međunarodnim takmičenjima.

Ovaj treći najstariji klub u Italiji (osnovan nakon Genove i Udinesea) ima ubedljivo najviše navijača u državi (preko 10 miliona), a procena je da u svetu za ‘’Juve’’ navija oko 200 milona ljudi.

Veliki udeo u njegovoj slavnoj i uspešnoj prošlosti igra činjenica da je klub pod kontrolom porodice Agnelli, vlasnika čuvenog korcena ‘’Fiat’’, još jednog od simbola Torina, pa i cele Italije.

Brojni su poznati fudbaleri nosi dres ovog torinskog kluba, za nabrajanje onih najboljih trebalo bi mi celo veče, no ovde ću izdvojiti samo jednog.

Moj dečački fudbalski idol bio je Gianluca Vialli, napadač Cremonezea, Sampdorije, Juventusa, Chelsea i italijanske reprezentacije.

Čak smo i ličili međusobno, osamdesetih sa kovrdžavom kosom, devedesetih bez nje.

Mnogo sam voleo njegov temperament, viteštvo, fanatizam, upornost i ubojitost.

Poslednjih nekoliko godina vodio je žestoku bitku sa karcinomom pankreasa, na momente je delovalo  da je na pravom putu ka izlečenju (leta 2021. kao deo osoblja učestvovao u velikoj pobedi reprezentacije Italije na evropskom prvenstvu), no bolest je bila jača.

Činjenica da sam vest o njegovoj smrti dobio upravo  na putu ka Torinu i stadionu Juventusa kojem je baš Vialli doneo poslednju titulu prvaka Evrope, učinila je da celokupni doživljaj dobije dodatnu težinu i simboliku.

Muzej Juventusa svečano je otvoren 16.maja 2012.godine i koncipiran je u skladu sa najsavremenijim standardima, sa naglaskom na interakciju i tehnologiju.

Jedan je od najpoznatijih i najposećenijih sportskih muzeja na celom svetu.

Celokupna prezentacija, koja se prostire na 1500 m2, dostupna je na engleskom i italijanskom jeziku.

Obilazak počinje u sobi sa trofejima, koja je jedinstvena u celoj Evropi – jedino mesto (osim u sedištu UEFA u Nionu) na kome se mogu videti pehari iz svih 6 takmičenja čiji je organizator UEFA.

Nakon trofejne sobe, posetioci kreću na dugačku šetnju kroz bogatu prošlost kluba koju ilustruju brojne fotografije, audio i video zapisi, razni predmeti, a najveći deo čine sačuvani dresovi najvećih asova ovog torinskog tima.

Specijalno mesto zauzima storija o dva najpopularnija i najuspešnija trenera Juventusa – Giovanniu Trapattoni-u i Marcellu Lippi-u.

Ovaj drugi je posebno podebljanim zlatnim slovima upisan i u moju memoriju – trenirao je Juventus prilikom njegovog poslednjeg trijumfa u Ligi šampiona (1996.) i reprezentaciju Italije kada je postala prvak sveta 2006.

Brojne su interaktivne mogućnosti, pa tako možete i da postanete deo prvog tima npr. 🙂

Posebni segmenti izložbe su priča o vezi kluba i ‘’Fiata’’ i podsetnik na jednu od najvećih tragedija u istoriji sporta – pogibiji 39 navijača Juventusa na finalnoj utakmici Kupa šampiona na briselskom stadionu Heysel.

Stadion Jventusa koji se trenutno zove Allianz Stadium zbog aktuelnog sponzorstva, svečano je otvoren 8. septembra 2011. godine, dva dana nakon mog 40. rođendana i 15 dana pre nego što će se Dario roditi!

Od prve sezone kako je Juve na njemu zaigrao, pa u narednih 9 uzastopnih, bili smo prvaci Italije !

Stadion je napravljen na mestu nekadašnjeg Stadio Delle Alpi, koji je sagrađen za potrebe Svetskog prvenstva u fudbalu u Italiji 1990.

Ovaj stadion nikad nije zaživeo među navijačima Juventusa, usled predimenzinosanog prostora i ogromne atletske staze, doživljaj nije bio dovoljno ‘’fudbalski’’, a preglednost terena za gledaoce bila je posebno bolna tačka.

Nov stadion predstavlja jedan od najsevremenijih objekata tog tipa na svetu, eksterijer nalikuje svemirskom brodu i sastoji se od 7000 panela obojenih u razne nijanse sive i bele boje.

Kapacitet je 41 254 sedećih mesta, parking raspolaže sa 4000 mesta, postoji 8 restorana i 20 barova.

Komercijalna zona se prostire na 34 000 m2, dok zelene površine zauzimaju 30 000 m2.

Posebno impresivan podatak mi je bio da se u slučaju opasnosti i neke vanredne situacije, stadion može isprazniti za 4 minuta !

Organizovana, vođena tura, započinje u zakazano vreme ispred ulaza u muzej.

Dostupan je mini audio vodič, tako da je nebitno na kom jeziku vođa ture vrši prezentaciju.

U turi učestvuje oko tridesetak turista.

Najpre  se obilazi deo spolja (dva visoka stuba od 86 metara postavljena su da simbolično svojom strukturom podsećaju na ‘’pokojni’’ Delle Alpi), a potom se na stadion ulazi na veliki, glavni ulaz, sa kojeg se stiže ravno u svečani klupski restoran, a potom na balkon VIP lože.

Tu vam bukvalno zastane dah kada se konačno nađete u ovoj prelepoj, modernoj areni, poprištu brojnih legendarnih mečeva.

Ovde posebno imponuje udobnost stolica obloženih debelom kožnom presvlakom, još jedan detalj koji ukazuje koliko je pažnje posvećeneo maksimalnom komforu za gledaoce.

Iz lože se silazi direktno na teren, na deo pored klupa za trenere i rezervne igrače (u Madridu se mogla ‘’konzumirati’’ i sama klupa, ovde ne).

Sa terena, tura se nastavlja kroz tunel za izlazak igrača ka svlačionicama i sali za odmor, relaks i masažu.

Svaki igrač ima svoje mesto – mini garderober i pločicu sa svojim imenom.

Na kraju ture posetioci obiđu i prostor za rad novinara kao i salu gde akteri nekog meča održavaju konferencije za medije.

Samo par sati pre našeg dolaska u ovoj sali, prema novinarskim izveštajima, održana je jedna od najtužnijih Juventusovih ‘’presica’’ posvećena preminulom Vialliju.

I, tako se lagano završilo to naše predivno crno belo veče koje ćemo zauvek pamtiti.

Falio je ‘’šlag na torti’’ – meč koji bismo pogledali, ali eto neka to ostane dovoljan motiv da se već dogodine zaputimo u istom pravcu!