Naše uskršnje putovanje 2022 – IV deo (Sveti Stefan – Ulcinj – Ada Bojana – Skadar)

Posle nekoliko prelepih dana provedenih u Boki kotorskoj i okolini, naše putovanje nastavljeno je u pravcu krajnjeg juga Crne Gore, a na putu ka Ulcinju koji je bio prva velika ‘’meta’’ tog dana, zastali smo kod Svetog Stefana, tog simbola crnogorske jadranske obale.

Nekadašnje ribarsko selo sagrađeno od blaga otetog sa turskih galija u 15.veku, ime je dobilo po crkvi Svetog Stefana.

Sredinom 20.veka, nakon što se većina stanovnika ovog ostrva iselila, doneta je odluka da se kuće na Svetom Stefanu preurede i prilagode turističkim potrebama.

Tako je nastao luksuzni grad-hotel Sveti Stefan, udaljen desetak kilometara od centra Budve.

Fasade kuća, zidovi, krovovi, ulice zadržali su originalni oblik, a unutrašnjost kuća dobila je nasavremeniji hotelski komfor.

Ja sam pre desetak godina imao sreću da sam naišao u ovaj kraj baš u danu kada je kompleks bio otvoren za posetu i razgledanje znatiželjnicima i  turistima koji nisu gosti hotela, i mogu reći da me je celokupan ambijent i način uređenja oduševio.

Ovaj put to nije bilo moguće, ulazna vrata su bila zaključana i delovalo je kao da na celom (polu)ostrvu nema nikoga.

No, prelep, topao i sunčan dan i šetnja pored mora uz potpunu tišinu i mir (osim nas u celoj okolini bila je samo još jedna četvoročlana porodica), najlepše nijanse plave i zelene boje, sve to zajedno učinili su ovu kratku pauzu nezaboravnom.

Plaža koja se nalazi levo od ostrva je javna i dostupna turistima koji nisu hotelski gosti, dok je plaža desno u vlasništvu kompleksa.

Mi smo se prošetali  do obližnje, čuvene, Kraljeve plaže na kojoj se nalazi nekadašnji letnjikovac dinastije Karađorđević, dok je u idućoj uvali, možda još lepša, Kraljičina plaža.

Do Ulcinja, mesta gde sam kao sasvim mali dečak, pre skoro pola veka, proveo tri bezbrižna leta, vozimo se 55 km, sporim tempom, poštujući (kao i svi drugi učesnici u saobraćaju) dosta rigorozna ograničenja brzine.

Put nas vodi iznad Petrovca, Čanja, pa kroz ceo Bar (nažalost nismo imali vremena za posetu starom gradu – tvrđavi Bar, za koju imam baš dosta preporuka) i nakon prolaska kroz Dobre vode i Utjehu, stižemo u Ulcinj.

Kada sam se pre 5 godina, prvi put nakon davnog detinjstva iz kojeg nosim veoma oskudna i maglovita sećanja, vratio u ovaj najjužniji grad crnogorske obale, bio sam prijatno iznenađen, pre svega izgledom i sadržajima Starog grada Ulcinja, te nam je sada on bio prvo odredište za posetu i razgledanje.

Mesto za parking smo bez problema (ah, koliko je divno putovati u aprilu 🙂 ) našli u gradskoj marini koja se nalazi tačno ispod visokih zidina starog grada smeštenog na prostranom brdu iznad otvorenog mora i uvale u kojoj se nalazi poznata ulcinjska Mala plaža.

Pretpostavka je da su Ulcinj osnovali Iliri u 5.veku pre nove ere, prvo ime mu je bilo Kolhinijum, potom se zvao Dulćinium.

I, baš zahvaljujući tom drugom imenu grada, do danas postoji verovanje da je čuveni pisac Migel de Servantes koji je ovde bio u zatočeništvu punih 5 godina, svoje najpoznatije delo ‘’Don Kihot’’, napisao upravo u Ulcinju (tadašnji Dulćinium), i devojci dao ime Dulćinea.

Ovu priču nam je ispričala ljubazna menadžerka vrhunskog turističko – ugostiteljskog kompleksa Hotel Palata Venezia, na koji smo slučajno ‘’naleteli’’ lutajući lavirintom ulica starog grada.

Mogu slobodno reći da zavidim onima koji mogu sebi da priušte boravak u ovom objektu, što zbog položaja i uređenosti, što zbog sadržaja, a ponajviše zbog vrhunske usluge, ljubaznosti i profesionalizma osoblja.

Osim restorana i smeštajnog dela, kompleks sadrži bazen, konferencijsku salu, dok je posebnu atrakciju predstavlja Muzej ulcinjskih korsara (gusara) – jedinstvena kolekcija amfora, maketa jedrenjaka, raznog oružja i oruđa….

Tu je i nezaobilazni Servantes, odnosno njegova statua na istoimenom trgu na kome se tokom leta održavaju izložbe lokalnih umetnika, koncerti klasične muzike i festivali lokalne hrane.

Prikaz života turske aristokratije u ovim krajevima, tokom prohujalih vekova, može se pogledati u Begovoj kući, bogato opremljenoj sa brojnim predmetima iz tih vremena.

Za kraj posete, naravno, tu je i mala prodavnica iz koje je prosto greh ne poneti kao (korisnu) uspomenu neku bocu domaćeg vina ili maslinovog ulja.

Brojni su pansioni, apartmani, restorani, barovi u starom gradu, a sa rubnih zidina pružaju se fantastični pogledi na ceo Ulcinj i morsku pučinu.

Najinteresantnije je na Trgu robova, gde su nekada gusari prodavali robove, a danas se ovde nalazi gradski muzej, kompleks koji se sastoji iz tri dela:

• crkva-džamija iz 14.veka u kojoj se nalaze brojni arheološki ostaci: ilirska grnčarija, grčka i ilirska keramika, stubovi katedrale i turski nadgrobni spomenici;
• Kula Balšića iz 12.veka, koristi se za umetničke izložbe, u kojoj je jevrejski disident i reformator Talmuda, Sebataj Sebi u tajnosti molio;
• etnografska kolekcija, sa izložbom predmeta za lov i ribolov, kao i narodne nošnje.

Tekst o muzeju preuzet sa stranice Globtour Montenegro – https://www.globtourmontenegro.com/me/destinacije/ulcinj-8

Veoma topao aprilski dan iznedrio je i prve kupače na Maloj plaži, a mi smo se sa maštanjem o nečemu sličnom uputili ka našoj sledećoj destinaciji – Adi Bojani.

Ada Bojana, veliko rečno ostrvo trouglastog oblika, nalazi se 15 km udaljena od Ulcinja, na krajnjem jugoistoku crnogorske teritorije.

Ovde se reka Bojana koja predstavlja graničnu liniju između Crne Gore i Albanije, uliva u Jadransko more, a sama ada reku deli na dva dela, tako da se može reći da Bojana ima dva ušća !

Desni rukavac  deli morsku obalu Ade Bojane od 13 km dugačke ulcinjske Velike plaže.

Na oko 1 km od ušća nalazi se mostić koji je jedina veze ade sa kopnom, a u tom delu reke načičkani su brojni splavovi, većinom riblji restorani i kafići.

Dužina peskovite plaže na Adi Bojani je 3 km i uz nju se nalazi nadaleko poznato Nudističko naselje FKK Ada Bojana.

U njegovom zaleđu nalazi se jedinstven eko sistem sa brojnim retkim i zaštićenim biljnim vrstama, istinska netaknuta priroda.

Od naše potajne želje za brčkanjem u moru, realizovalo se samo brčkanje nogu, jer nas je dočekao dosta jak i svež vetar.

U principu u ovom delu godine, još dosta daleko od zvanične turističke sezone, šetnja preko viskoh peščanih dina i kroz jadranski plićak je jedina moguća aktivnost, sve je dosta pusto i zatvoreno.

Kako je dan poprilično odmakao, valjalo nam je požuriti prema Skadru, našoj idućoj odrednici.

Da postoji neki granični prelaz u blizini same ade, sve bi bilo značajno lakše, brže i geografski logičnije, ovako smo se morali vratiti skroz do Ulcinja i onda putem dugim 26 km stići do graničnog prelaza Sukobin.

Od granice do Skadra ima samo 16 km, no ukupno smo od Ade Bojane napravili 56 km, što je u kombinaciji sa sasvim solidnom gužvom na prelazu, oduzelo dosta vremena.

No, obzirom da smo mojom nepažnjom granicu jedva prešli, onda je ovo potrošeno vreme odmah zaboravljeno.

Naime, pre nekoliko godina kada je obaveza posedovanja zelenog kartona za ulazak u Bosnu i Hercegovinu ukinuta, ja sam u svojoj glavi taj zeleni karton automatski ukinuo kao pojam, jer u BiH putujem vrlo često, a u zemlje za koje nam je još trebao (Albanija, Makedonija….) nisam išao dosta dugo.

Nemalo sam se iznenadio kada mi je albanski policijac zatražio ‘’zeljeni karton’’, no nakon kratkog ubeđivanja nas je pustio uz moje obećanje da ću osiguranje izvaditi odmah posle granice u nekom od punktova (kontejnera) na kojima rade osiguranje vozila.

Iskreno, obećanje nisam ispunio, jer su tražili čitavih 50e, bez obzira što je planirana dužina našeg boravka bila samo 15-16 sati.

Odlučih da reskiram, a ko reskira često i dobija, što se ovaj put, srećom, potvrdilo.

Albanija je veoma čudna zemlja, gotovo se na svakom koraku susrećete sa neverovatnim kontrastima – od najskupljih automobila do stada ovaca koje vam prepreče put, modernih, savremenih zgrada i straćara pred urušavanjem itd.

Prilkom moje prethodne, veoma kratke, posete Skadru, najviše mi se dopala tvrđava Rozafa, glavna ovdašnja turistička atrakcija, a tako je bilo i ovaj put.

Tvrđava, nama poznatija kao ‘’Skadar na Bojani’’ iz čuvene epske pesme, nalazi se na samom ulazu u grad iznad Bojane.

Pesma kaže da trojica braće Mrnjavčevića, očajni zbog toga što im vila svaku noć sruši ono što preko dana sazidaju, bivaju primorani da ženu od jednog od njih živu zazidaju kao svojevrsni čin žrtvovanja koji je bio neophodni garant da će velika građevina opsati.

Rozafa, što u prevodu znači ‘’verna ljuba’’ (ona što je žrtvovana prilikom gradnje), stara je preko 2000 godina, a u odnosu na moju prvu posetu pre desetak godina, danas izgleda značajno uređenije, što je dovelo do još jedne promene – uveli su naplatu ulaza.

Fantastičan položaj na vrhu prostranog brda obezbeđuje posetiocima impresivan panoramski pogled na sve strane – ceo grad se vidi kao na dlanu, a sa suprotne strane može se posmatrati kako se reka Drim preko široke delte spaja sa Bojanom.

Prvo što uočavate nakon ulaska u grad je veoma čudno ponašanje svih učesnika u saobraćaju, praktično svako radi šta hoće, pa ceo transport poprilično traje.

Imali smo malo poteškoća prilikom lociranja adrese našeg apartmana, ali nam je problem rešio neverovatno susretljiv konobar u restoranu nedaleko od zgrade u kojoj smo bili smešteni.

Inače, svi ljudi sa kojima smo došli u kontakt bili su izuzetno ljubazni i spremni da pomognu.

Apartman koji smo po neverovatnoj ceni od 25e bio je luksuzno opremljen i prostran, jedini je problem bilo parkiranje.

Kada oni na svom oglasu napišu ‘’parking obezbeđen’’, to u prevodu znači da parking ispred zgrade postoji, da se on ne plaća, no on nije privatan, što opet znači da ne postoji garancija da ćete naći slobodno mesto niti da je auto na bilo koji način osiguran.

Srećom, posle malo traženja uspeli smo Golfa da ‘’učačkamo’’ blizu ulaza u našu zgradu, a noć nije donela nikakva neprijatna iznenađenja na autu.

Grad sa veoma bogatom i dugom istorijom, koja započinje još u IV veku pre nove ere, promenio je mnoge vladare, carstva i države, a svoj glavni procvat doživeo je u drugoj polovini XIX veka kada je preuzeo ulogu vodećeg trgovačkog centra na Balkanu.

Tada se u Skadru otvaraju strani konzulati, biblioteke, štampaju se prve novine u Albaniji…

Od turističkih atrakcija i kulturnih institucija, ovde se nalazi nekoliko muzeja i galerija, pozorište „Miđeni“, „Olovna“ džamija, turska kupatila…

Za to kratko vreme koje nam je nakon svih čekanja i traženja preostalo, mi smo uspeli da se prošetamo od našeg apartmana u ulici Rruga Studenti, preko centralnog trga (parka) Shatervani do glavne pešačke ulice Rruga 28 Nëntori u kojoj su smeštene brojne lepe građevine, kafići, restorani, a na našem pravcu sretali smo naizmenično bogomolje sve tri vere (iznenađujući je broj katoličkih crkava što objašnjava zašto se za Skadar kaže da je centar katoličanstva u Albaniji) kao ilustraciju izmešanosti naroda i kultura kako u prošlosti tako i danas.

Iskreno, ja ne mogu da izjavim da je grad (pre)lep, ipak ta celokupna haotičnost i urbanistički nesklad bodu oči, ali da je zanimljv i da ga vredi posetiti, to stoji.

Najveća mu je ”mana” što nije građen na obali obližnjeg Skadarskog jezera (naravno da neki rubni delovi izlaze na njega i da se tamo mogu pronaći zanimljivi restorani i pansioni) jer bi u tom slučaju celokupna vizura i doživljaj bili potpuno drugačiji.

Da je Albanija jedina preostala zemlja u kojoj mi možemo da izjavimo ”ala je jeftino”, potvrdila je naša večera u izuzetno prijatnom restoranu Rozafa Sea Food u ulici Rruga Marin Bicikemi.

Kombinacija morskih delicija i pizze sa pićem i salatama, za nas troje, nije prešla ukupnu cifru od 20e – to zaista više nigde nema…..

Poslednji dan ovog našeg velikog i lepog putovanja čije ćemo detalje dugo pamtiti, podrazumevao je celodnevnu vožnju preko Crne Gore i Srbije, s tim da smo sada napravili polukrug oko Skadarskog jezera i nakon 45 km prešli granicu na GP Božaj.

Odatle laganom vožnjom preko Podgorice, kroz kanjon Morače, pa Kolašin, granica, kanjon Lima, ručak na Zlatiboru pa sve do spasonosnog auto puta kod Čačka, pravac kući u susret nekim drugim putovanjima i lutanjima.