by Tokom brojnih poseta mom omiljenom gradu poslednjih dvadesetak godina, jedini permanentni problem jeste nedostatak vremena.
Broj dragih ljudi sa kojima bih se rado susreo i zanimljivih mesta koje bih posetio je dijametralno suprotstavljen vremenu koje imam na raspolaganju, pa je time moja sreća veća što sam tokom nedavnog boravka u Sarajevu, uspeo da posetim Muzej XIV zimskih olimpijskih igara ili kraće – Olimpijski muzej.
Ovaj muzej koji čuva uspomenu na najlepši događaj u istoriji naše zajedničke domovine Jugoslavije, nalazi se u centru grada na adresi Petrakijina 7.
Smešten je u prelepo zdanje iz austrougarskog perioda – Vilu Mandić (izgrađena 1903. godine za poznatog sarajevskog advokata i političara, doktora Nikolu Mandića), u čijoj blizini se nalazi poznata sarajevska pijaca Markale, a odmah ispod objekta nalaze se dva prostrana parkirališta (ulice Dženetića čikma i Mula Mustafe Bašeskije).
Iz zgrade koja se nalazi na samom rubu padine pruža se prelep pogled na grad i Trebević, a do muzeja se iz pravca parkinga i centra stiže nizom stepenica.
Olimpijski muzej je svečano otvoren u prisustvu brojnih zvanica i predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta J.A.Samarancha, 08.02.1984. na dan otvaranja 14. Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu.
Osnova njegovog koncepta, po uzoru na Muzej MOK-a u Lozani, bila je sinteza sporta i umetnosti.
Sa tom idejom, afirmišući univerzalne vrednosti olimpijskog duha i umetnosti, muzej je od 1984. do 1992. realizovao više od 300 tematskih programa.
Na samom početku rata u Sarajevu, dana 27.04.1992. zgrada muzeja je granatirana i uništena.
Iz razgovora sa ljubaznom gospođom koja je radila u muzeju na dan moje posete, saznajem da su brojni muzejski eksponati preživeli ratno stradanje pukom igrom slučaja – neposredno pred uništenje zgrade ista je trebala biti okrečena, te su tim povodom predmeti bili spakovani i sklonjeni.
Preživeli eksponati su bili čuvani u podrumu olimpijske dvorane Zetra u kojoj je na dvadestogodišnjicu Olimpijade, 8.februara 2004. godine otvoren novi Olimpijski muzej koji sam posetio tačno pre 10 godina.
Sećam se da smo, prilikom moje prve posleratne posete gradu u jesen 1999. godine, šetajući se razrušenim i ranjenim Sarajevom, prošli i pored tužnog prizora zgrade nekadašnjeg muzeja i da sam od tada maštao o danu kada će ona biti obnovljena a muzej zasijati stari, olimpijskim sjajem.
I, više od 20 godina je trebalo da bi mi se želja ostvarila, što smatram potpuno neprihvatljivim, sramotom koja ide na obraz kako domaćim tako još i više stranim ‘’donosiocima odluka’’.
Muzej je ponovo otvoren 9. oktobra 2020. godine uz prisustvo princa Alberta II od Monaka, koji je bio zvanični predstavnik Međunarodnog olimpijskog komiteta i predsednika Thomasa Bacha.
Za posetioce je otvoren svakog dana osim ponedeljka, u periodu od 10-18h.
Ono što mi se nije dopalo je diskriminacija (ista stvar kao i kod žičare za Trebević) u ceni ulaznice – za domaće je 6 KM a za nas ‘’strance’’ je duplo skuplje, dakle 12 KM.
Ako je neko u ovoj zemlji, gradu i muzeju ‘’domaći’’, onda sam to ja, ali to moderna birokratija nije u stanju da prepozna….
Kako na svojim web stranicama kažu, osnovna koncepcija novog Olimpijskog muzeja je da kroz sport i umetnost prezentuje duh olimpizma, olimpijske vrednosti, kreativnost, mladost i ostale pozitivne tekovine ovog događaja.
Kroz segment sporta u Muzeju je osvetljena priprema, organizacija i realizacija XIV ZOI u Sarajevu, a kroz segment umetnosti Mapa svetske grafike „Art and Sport“ sa delima umetnika kao što su Andy Warhol, Henry Moor, Michelangelo Pistoleto, kao i kolekcija savremenih umetnika BiH, među kojima su djela Mersada Berbera, Boška Kućanskog, Afana Ramića, Maria Mikulića, Mehmeda Zaimovića, itd.
Prostor Olimpijskog muzeja u Sarajevu također poseduje opremu za video projekcije, te se posetiocima i grupama prezentuju filmovi sa otvaranja, trajanja i zatvaranja XIV ZOI.
U okviru delatnosti Olimpijskog muzeja prezentuju se periodično razni programi, izložbe, predavanja i konferencije na temu sporta i umetnosti.
Meni svako putovanje kroz lepšu prošlost izaziva buru osećanja, a ovde praktično svaki kutak, svaki detalj je svojevrsna emotivna bomba.
Eksponat koji je meni privukao najveću pažnju su svakako skije na kojima je Jure Franko osvojio prvu, toliko dugu čekanu i željenu, medalju sa zimskih olimpijada za Jugoslaviju.
Svi se sećamo te euforije i radosti dana u kojima je Sarajevo ‘’volelo Jureka više neg’ bureka’’…..
Ništa manji značaj nema ni olimpijska baklja kojom je Sanda Dubravčić zapalila olmpijski plamen na stadionu ‘’Koševo’’ i u istom momentu ujedinila sve Jugoslovene u osećaju velikog ponosa i gordosti.
Potom tabla sa natpisom ”Jugoslavija” koja je nošena prilikom defilea naših sportista na svečanom otvaranju….
Jedna mala digresija – nikada mi nije bilo jasno zašto nisu sačuvali postolje na kojima su vršena proglašenja olimpijskih pobednika i dodeljivane medalje na platou ispred ‘’Skenderije’’.
Pobedničko postolje je stajalo na originalnom mestu samo nekoliko meseci nakon završetka igara i potom nestalo, a do danas bi bila jedna od većih turističkih atrakacija u gradu ili, u najmanju ruku, jedan od značajnijih muzejskih eksponata.
U fundusu Olimpijskog muzeja, pored značajnih dokumenata vezanih za organizaciju, pripremu i realizaciju XIV Zimskih olimpijskih igara, sve posetioce očekuje i jedinstvena numizmatička kolekcija porodice Hasagić, koja se sastoji od 250 doniranih zlatnika izuzetne vrednosti.
U muzeju je postavljen i deo eksponata sa prvog velikog višesportskog takmičenja u Bosni i Hercegovini nakon Olimpijade “EYOF-a 2019 Sarajevo & Istočno Sarajevo”.
Nekako mi se ovo magično i setno putovanje kroz dane našeg ponosa i slave, prebrzo završilo, imao sam veliku potrebu za još, pa sam ”okrenuo još jedan krug” po ovom čarobnom prostoru smeštenom u prizemlju i prvom spratu grandiozne vile.
Na kraju, poziv svakom ko se zatekne u Sarajevu da obavezno poseti ovo mesto, pa da šetnjom kroz olimpijske krugove možda na lepši način zatvori neke krugove u svojim sećanjima i emotivnim lutanjima po bespućima naše lepše kolektivne prošlosti.
