by Nedavno sam napisao prilog o pčelaru Ismetu Hajdareviću Isi za interni list JKP Vodovod i kanalizacija Novi Sad, koji ovde prenosim.
Prilog je napravljen na njegovom posedu na Paragovu, podno Fruške gore, uz ”asistenciju” prijatnog ambijenta komšijskog hedonističkog kutka.
Fotografije je snimio Saša Pejanović.
Pčelarstvo je jedno od najstarijih čovekovih zanimanja, starije i od ratarstva, pa možda i od stočarstva. Crtež na zidu pećine Bakora u Španiji na kom je predstavljeno uzimanje meda iz stena, najstariji je podatak o pčelarstvu i pripada periodu kamenog doba (cca 30 000 godina).
Najkraća definicija pčelarstva kaže da je to aktivnost koja obuhvata gajenje i iskorištavanje medonosne pčele u košnicama za dobijanje direktnih i indirektnih koristi. Direktne koristi predstavljaju proizvodi med, pčelinji vosak, pčelinji otrov, matični mleč, cvetni prah (polen), propolis…
No, indirektna korist je znatno veća od direktne i ona podrazumeva oprašivanje poljoprivrednog bilja. U prirodi je 80% biljaka koje zahtevaju oprašivanje od strane insekata, a na području Balkana postoji 150 biljnih vrsta koje su direktno zavisne od oprašivanja pomoću pčela.
Kod zvaničnog definisanja, pčelarstvo se navodi kao hobi, dodatni posao i komercijalni posao, a naš kolega Isa je taman negde u sredini, i kako kaže, to je nešto čime će jednog dana ”pojačati” tanak penzionerski novčanik.
U celu priču uveo ga je prijatelj i veliki poznavalac pčelarskog zanata, Minja Šupica iz Sremske Kamenice, a to poznanstvo, saradnja i međusobno ispomaganje, traju i danas.
Isa je počeo da se bavi pčelarstvom pre 6 godina, krenuo je sa četiri košnice, da bi ih danas, na svom placu podno Fruške gore, imao sedamnaest.
U svakoj košnici ima od 10 000 – 15 000 pčela.
Na pitanje kako je uspeo da ovlada ne baš jednostavnim pčelarskim zanatom, naš kolega odgovara da je kao i u svemu čime se čovek bavi, ukoliko postoji želja, volja, upornost i ono najvažnije – ljubav, uspeh zagarantovan.
Literatura i konstantno praćenje svih novosti iz sveta pčelarstva na internetu, razmena iskustava sa drugim pčelarima, neophodni su ”pratioci” na putu ka uspehu.
Solidarnost i kolegijalnost koja vlada među pčelarima su nešto na čega Isa posebno daje naglasak, pa je u tome i odgovor na naše sledeće pitanje u vezi sa komplikovanom logistikom koju pčelari moraju da obezbede kako bi željeni procesi bili realizovani na pravi način.
Naime, tokom sezone, komplet njegovih košnica ”seli” se na nekoliko različitih lokaliteta u zavisnosti na koju biljku se žele usmeriti pčele.
Potrebnu mehanizaciju rešava u saradnji sa prijateljem, a lokaliteti gde njegove pčele putuju su najčešće Fruška gora i Banat – okolina Botoša.
Isa svoje pčele vodi na pašu, kako se u pčelarskom žargonu kaže, na 5 različitih biljaka – osim bagrema kojim su košnice okružene na placu, ide se na uljanu repicu, suncokret, lipu i bagremac.
Na ”terenu” pčele ostaju minimalno tri nedelje, pa se postavlja pitanje dolazi li do krađa, no naš sagovornik tvrdi da je to gotovo nemoguće – ponavlja da je solidarnost među pčelarima primarna, a da je laiku gotovo nemoguće izvesti takav poduhvat, jednostavno ne bi se dobro proveo.
Kada smo kod pčelinjih uboda, pitamo našeg Isu kako on prolazi, no iz odgovora ”više puta po par komada, bude otok dva dana, pa prođe” shvatamo da je to sastavni deo ovog posla na koji se čovek jednostavno navikne.
Uglavnom, kada se sklope sve potrebne kockice za idealan mozaik, a tu se pre svega misli na lepo vreme, količina dobijenog meda po jednoj paši može biti između 300 i 350 kg !
Isini favoriti su suncokretov i livadski med, pa eto – ko voli, sada zna pravu adresu gde da se javi.
Nakon dugog zimskog sna koji i pčele imaju, proleće, preciznije upravo maj mesec, je period kada i one i naš kolega imaju najviše posla, pa odlučujemo da je priče bilo dosta, pozdravljamo se sa našim dragim Isom uz želju da što pre probamo ”plodove” njegovog rada!
