August 11, 2022

Naše uskršnje putovanje 2022 – I deo (Tjentište, Trebinje, Dubrovnik)

Možda bi se naše ovogodišnje putovanje moglo nazvati i ‘’mini balkanska turneja’’, obzirom da smo u 6 dana manje ili više ‘’okrznuli’’ Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Crnu Goru, Albaniju i Srbiju.

Glavna ideja je bila da se stacioniramo negde na crnogorskom primoriju, pa da tamo što više toga vidimo i obiđemo, jer naš Dario nije do sada nikada bio u tim krajevima, a da se u dolasku i povratku ‘’zakači’’ još nekoliko atraktivnih destinacija.

Plan je skrojen tako da trodnevna crnogorska ‘’baza’’ bude maleno mesto Prčanj u bokokotorskom zalivu, u dolasku da se obiđu Trebinje i Dubrovnik, a da povratak bude preko Albanije (sa noćenjem u Skadru) i Srbije.

Od prevrtljivog aprilskog vremena dobili smo pozitivni maksimum – 5 savršenih i sunčanih dana, sa veoma mračnim i kišnim prvim danom koji je svakako najvećim delom ‘’potrošen’’ u vožnji ka Trebinju.

Prva značajna pauza na putu bila je predviđena za Tjentište gde smo dogovorili sastanak i ručak sa našim drugarom iz Sarajeva.

Kako doći do Tjentišta, a ne umoriti se ? Nikako….

Ni novi auto – put kroz Srbiju do Čačka ne pomaže puno, jer najgora i najteža deonica sledi tek od Goražda i tu se stanje nije promenilo od mog poslednjeg prolaska ovim krajevima pre 6 godina.

Odnosno, možda se i jeste promenilo, ali na lošije – rupa do rupe, džomba do džombe, a krivinama nikad kraja.

Ukoliko se ide najkraćom putanjom (za koju smo se mi ipak na kraju odlučili) od Novog Sada preko Šapca, Zvornika, Sokolca, Rogatice, Goražda i Foče, do Tjentišta ima 385 km, a ako se ide auto putem do Čačka, pa potom na Požegu, Užice, Mokru Goru, Višegrad, pa od Goražda nadalje istim pravcem, ima 55 km više, što ovu maršrutu čini ipak malo bržom, ali i skupljom obzirom na veću potrošnju goriva, veću kilomtražu i trošak putarina.

Tjentište je geografsko – istorijski lokalitet, smešten 30 km južno od Foče i nalazi se unutar Nacionalnog parka Sutjeska.

Ceo prostor nastao proširenjem reke Sutjeske nalazi se na 540 metara nadmorske visine, dugačak je 3 km, a širok 1 km.

Najpoznatije je kao mesto na kome se odigrala jedna od najvećih bitaka u II svetskom ratu na jugoslovenskim prostorima  – ‘’Bitka na Sutjesci’’.

U periodu od 15.05-16.06.1943.godine značajno slabije snage Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije uspele su da se odupru velikoj neprijateljskoj ofanzivi i da uprkos ogromnim gubicima ( poginulo je preko 7500 partizana), nastave svoj put ka konačnoj pobedi nad nemačkim okupatorom.

Centralno mesto na Tjentištu se zove Dolina heroja u kojoj dominira monumentalni spomenik, delo vajara Miodraga Živkovića iz 1971.godine.

Spomenik je podignut iznad spomen kosturnice u kojoj su položeni posmrtni ostaci 3301-og borca sa Sutjeske.

Nekadašnji spomen kompleks obuhvatao je spomen kuću, muzej, omladinski centar, hotel, 79 spomen obeležja i većina toga je uništena tokom rata u BiH devedesetih godina.

Jak pljusak i naša poprilično tanka garderoba i obuća dozvolili su nam šetnju samo da spomenika, a koliko je bilo ružno vreme toga dana dovoljno ilustruje podatak da smo po dolasku na parking, zatekli šlep službu koja je izvlačila auto iz obližnjeg jarka u koji ga je izgurao siloviti vetar, prethodnik ove dosadne i neumorne kiše.

Idealno mesto za pauzu je restoran ‘’Komlen’’ uz sam magistralni put, podno spomenika.

Dobra ponuda, pristojne cene, lep ambijent, za one koji bi da borave duže postoji smeštaj u obližnjim brvnarama uz reku Sutjesku.

Od Tjentišta do Trebinja ima ravno 100 km puta kroz predele koji su surovo lepi i u kojima je nažalost bilo nemoguće uživati, što zbog kombinacije jake kiše i katastrofalnog puta, što zbog činjenice da toliko divljih deponija i smeća nisam video nigde u ex YU.

A, nije da nema šta da se vidi usput, tu pre svega mislim na dva velika jezera – Klinje iznad Gacka i Bilećko kod istoimenog gradića.

Neumorna kiša koja se nakon dolaska u Trebinje posebno intezivirala, pokvarila nam je plan da nešto od željenih turističkih atrakcija obiđemo tog prvog dana, tako da je sve odloženo za sutradan, a mi ostadosmo da se dobro odmorimo u našem apartmanu.

Dolazak u Trebinje nije puno obećavao….

Kada smo već kod apartmana, moram ga preporučiti – na bookingu se nalazi pod nazivom ‘’Soba sa pogledom’’, izvanredno opremljen, savršeno lociran u neposrednoj blizini centra, parking obezbeđen, vrhunski ljubazna domaćica….

Koliko me je put umorio shvatiću tokom te noći – jeziv zemljotres čiji je epicentar bio nedaleko od Trebinja, dobro je zadrmao celu zgradu, zaljuljao sve po zidovima stana i isterao veliki broj ljudi na ulicu, a ja sam ceo događaj ispratio sa poluspuštenim kapcima, ne napuštajući svoj udobni krevet….

Da je Trebinje grad sunca, kako mu tepaju, potrudilo se da dokaže već naredno jutro i time učinilo da prethodnu noć i dan upamtimo baš kao neki ružan san.

Mana ovakvih putovanja ‘’što više za što manje vremena’’ da čovek ne stigne neku destinaciju da u celini doživi i istraži sve njene zanimljivosti, no šta se može kada je toliko puno toga na ovom svetu što treba videti, a toliko je malo vremena….

Tako i u to Trebinje već treći put dolazim i projurim kroz njega, a sada se i još vreme urotilo protiv nas pa je naš program morao da se sabije u jedno prepodne.

Trebinje je grad neobične lepote smešten podno planine Leotar, na reci Trebišnjici, zanimljivog položaja u blizini tromeđe BiH, Crne Gore i Hrvatske, mešavina mirisa i ukusa Hercegovine i Mediterana.

Na dva minuta hoda od našeg apartmana je šetalište uz Trebišnjicu, a mirna plavo – zelena voda u kojoj su se ogledale osunačane kamene kuće starog grada, bio je prizor koji je delovao terapeutski.

Prostor starog grada (Kastel) nije veliki, no svaki put mi je taj splet malih, kamenih ulica interesantan, svojevrsni magnet za duži photo session.

Građevine u Trebinju su pravi miks primorskog i orijentalnog stila gradnje, a neki od najpoznatijih objekata u centru grada su Muzej Hercegovine, Sultan Ahmedova džamija, katedrala Blažene Djevice Marije, Saborni hram Svetog Preobraženja Gospodnjeg….

Stogodišnji platani su čuveni simbol ovog grada, hlad koji prave duž ulice Jovana Dučića i centralnog Trga slobode je najbolje moguće utočište za vrela hercegovačka leta.

Najpoznatiji gradski hotel je upravo po njima dobio ime, a sedenje u njegovoj bašti uz lagano ispijanje kafe i posmatranje ubrzanja koje gradski život dobija sa protokom vremena od jutra ka podnevu, nešto je na čemu ćemo zavideti onima koji toga dana nisu nikuda žurili.

Svakako da trebinjska šetnja treba da obuhvati i prelepi gradski park na čijem ulazu dominira moćni spomenik Jovanu Dučiću, još jednom od simbola Trebinja.

Zahvaljujući popularnoj tv seriji ‘’Ranjeni orao’’, jedna vrata u starom gradu su postala najslikanija i obavezna turistička tačka prilikom obilaska grada.

Nešto malo više od jednog kilometra uzvodno od starog grada nalazi se Arslanagića most, koji uz višegradski i mostarski, spada u najvrednija arhitektonska dela izgrađena na teritoriji BiH između 15. i 19. Veka.

Ovaj prelepi most sagrađen je najverovatnije 1573-1574. godine kao zadužbina Mehmed-paše Sokolovića i tada je povezivao Herceg Novi i Dubrovnik sa Carskim drumom, najkraćom kopnenom poveznicom Carigrada sa Venecijom i Bečom.

Mesto sa kojeg se pruža (verovatno) najlepši pogled na grad i njegovu okolinu je plato ispred manastira Herecogavačka Gračanica, podignutog 2000.godine na brdu Crkvine.

Manastir je kopija manastira Gračanica na Kosovu, a u crkvi Svete Bogorodice sahranjen je Jovan Dučić, prema sopstvenoj ideji zapisanoj u testamentu.

Osim crkve, kompleks sačinjavaju dvor, biblioteka, amfiteatar, galerija, salon za svečanosti.

Uz manastir nalazi se ugostiteljski objekat čija bašta ima predivan pogled na celu trebinjsku kotlinu, a u sklopu njega je i mini zoo vrt.

I, to je bilo to što se Trebinja tiče, valjalo je krenuti za Dubrovnik, udaljen samo 30 km (od centra do centra).

Granični prelaz Ivanica (BiH) – Brgat Gornji (Hr), doneo je tradicionalno gubljenje još sat i kusur vremena, ali barem nas nisu pretresali u potrazi za hranom, što čujem da je sada ‘’moderno’’.

Dubrovnik, sasvim sigurno najskuplji grad sa ex jugoslovenske strane, a vrlo moguće i na celom Jadranu, svojom vanvremenskom lepotom verovatno to i ‘’zaslužuje’’.

Prava je umešnost kako za malo vremena što više od grada doživeti, a istovremeno ne bankrotirati.

I, onda se tu mora primeniti sistem eliminacije, šta se baš mora, a šta se baš i ne mora…

Prvo iskušenje je vidikovac na brdu Srđ koje je sa svojih 415 metara nadmorske visine prava prirodna i turistička atrakcija i do kog vozi žičara, praktično iz samog starog grada.

Vožnja je sama po sebi doživljaj, no jedna povratna karta košta čitavih 28e, a obzirom da postoji altrenativa – uzak, ali sasvim solidan asfaltni put, jasno vam je koja je opcija eliminisana.

Fotografije govore više od reči, pogled zaista vredi, ali ne baš 84e koliko bi nas ukupno koštalo 5 minuta vožnje.

Na samom vidikovcu postoji ugostiteljski objekat, suvenirnica, muzej u kome su prikazana stradanja Dubrovnika tokom rata devedesetih (u kome je između ostalog uništena i stara žičara za Srđ), zip line….

Možda i najveća preporuka koju imam za Dubrovnik je mesto gde ostaviti auto – javna garaža u Zagrebačkoj ulici, odlično organizovana i locirana (550 metara od ulaza u stari grad) i podnošljivo skupa obzirom da ne brinete o bezbednosti automobila i haosu u saobraćaju koji je sve veći što su centar grada i letnja sezona bliži.

Najbolji znak da se stvari vraćaju u normalu (barem što se korone tiče) bio je prizor na koji smo naišli nakon što smo se iz uzanih ulica spustili pred gradske zidine, na čuvene Pile.

Gužva, žamor, šarenilo različitih jezika, rasa, garderobe, pravi ”šušur” što bi Dalmatinci rekli, ukomponovano sa prelepim sunčanim danom, probudio je onu iskonsku životnu radost svakog ko je imao tu sreću da se baš u tom momentu nađe baš na ovom predivnom mestu.

No, odmah nakon prolaska Vrata od Pila i ulaska na Stradun, sistem eliminacije morao je biti ponovo aktiviran….

Ulaz na zidine starog grada je 250kn (cca 33eura), i uz najbolju volju ne mogu da se setim turističke mikro destinacije u Evropi za koju karta ovoliko košta.

Da je Dario iskazao ozbiljnije interesovanje ”pljunuo” bih ja i to nekako, jer ne volim da dođem ”na vrata pa ih ne otvorim”, no njemu je ipak bila zanimljivija ideja da posetimo dubrovački akvarijum i napravimo pauzu u nekom lokalu.

Uvek me uhvati ushićenje kada kročim na Stradun, možda bi ga mogli nazvati najlepšom (ex) jugoslovenskom ulicom, a ta lepota koja vas okružuje sa svih strana jednostavno oduzima dah.

Iluzorno je da sada ovde pišem o istoriji grada, brojnim kulturno – istorijskim spomenicima i objektima, ima toga u internetskom moru sasvim dovoljno.

Na snimcima uočavate popriličan broj ljudi na ulicama i lokalima, i mogu samo da zamislim na čega sve to liči tokom prave letnje sezone i najezde kruzera, kada na užarene kamene ulice nahrupe desetine hiljada turista iz celog sveta.

Ne deluje privlačno…..

Dubrovački akvarijum nalazi se u staroj gradskoj luci, u srednjovekovnoj tvrđavi sv. Ivana.

Simbol akvarijuma je morski konjić.

Akvarijum čini 31 bazen ukupne zapremine 115 m3 u kojima se nalaze primerci flore i faune Jadranskog mora.

Najstarija je stanovnica morska kornjača iz 1953. godine.

Ostale vrste koje se mogu videti u akvarijumu su kostorozi, rakovi, morske zvezde, zubatci, orade, lubine, kirnje, orhani, ugori, hobotnice, pagari, vrane, drozdovi, jegulje, cipli, murine, škrpine, morski ježinci, trpovi, puževi, školjke itd.

Bili smo u većim i spektakularnijim akvarijumima, no ovaj dubrovački je nekako taman, sve je kako treba, od pristojne cene ulaznice, same lokacije pa do veličine koja ne oduzima previše vremena sa kojim smo konstantno u deficitu.

Sa druge strane tvrđve na tzv dubrovačkoj Porporeli vladala je prava letnja atmosfera i verujte mi da ne lažem – da sam znao da će sve to tako izgledati, sigurno bih sa sobom poneo kupaće gaće i peškir 😊

Ovako smo uživali u fenomenalnom pogledu na gradsku luku, Lokrum, sunčali se i slušali mnoštvo različitih jezika mlađarije koja je nas je okruživala.

Mesto koje ne preskačemo su Vrata od Ploča – odatle su najlepši snimci stare gradske luke.

I, bez obzira koliko puta da sam šetao ulicama Dubrovnika i da posedujem solidnu orijentaciju, uvek se desi da barem malkice zalutam, bar na trenutak, i to me na neki čudan način obraduje – obožavam ovaj grad.

Tako je i sada bilo, malo smo lutali do naše željene lokacije – Buža bara – po meni – lokal na najatraktivnijoj lokaciji u gradu, koji se smestio uz same gradske zidine sa južne strane.

Na nekoliko nivoa koji prate oštre stene koje se spuštaju do mora, sa pogledom na Lokrum i pučinu Jadranskog mora, Buža bar je hedonističko srce Dubrovnika.

O cenama ćemo drugi put, da ne kvarimo ugođaj, važno je znati da se osim kuna  primaju euri, ali ne i kreditne kartice.

Povratak ka Pilama praktikujem nekom od paralelnih ulica sa Stradunom, ovaj put namerno Ulicom od Puča, da bi svratili i u pravoslavnu crkvu Svetog Blagovještenja, čiji su ulaz okupirale gomile mačaka koje su skroz opušteno i bez stresa od gomile ljudi, uživale u izležavanju na tooplom aprilskom suncu.

Inače, crkva datira iz 1877godine i uz nju se nalaze muzej ikona i centar Srpske pravoslavne crkvene opštine Dubrovnik.

Pre izlaska iz starog grada, posetili smo nakratko i Crkvu Svetog Spasa iz 1520.godine, koja je podignuta nakon velikog zemljotresa koji je pogodio Dubrovnik, u znak zahvalnosti jer se brdo Srđ ipak nije obrušilo i uništilo ceo grad.

Putovanje smo nastavili ka crnogorskoj granici i Herceg Novom, a poslednji pozdrav ovom biseru svetske kulturne baštine, uputili smo sa jednog od vidikovaca uz jadransku magistralu.

4 thoughts on “Naše uskršnje putovanje 2022 – I deo (Tjentište, Trebinje, Dubrovnik)

  1. Odabrali ste idealne destinacije za to doba godine. Nekako i ja slicno razmisljam. Hrana deluje preukusno 😀

    1. Da, ako imate sreće da je april sunčan a ne kišovit, nema boljeg perioda u godini za ovakvo putovanje….

  2. Da, mislim da je i za Trebinje i zaCrnu Goru, a posebno za Dubrovnik, april pravi mesec. Sve posle toga već vuče na gužvu i vrućinu….

Leave a Reply

Your email address will not be published.