by Ove godine su se prvomajski i uskršnji praznici savršeno nadovezali i omogućili niz od šest neradnih dana, idealnih za jedno ozbiljnije putovanje.
Odlučio sam se za ‘’put na jug’’ – moj Dario nikada ranije nije bio u Makedoniji i Grčkoj, čak ni supruga i ja nikada zajedno nismo išli u Grčku, nije predaleko i nije preskupo, dakle kockice za mini balkansku turneju su se lagano sklapale.
Priču o celom putovanju podeliću na nekoliko posebnih blogova, a u ovom uvodu ću samo još navesti sadržaj putovanja po danima.
- dan
Novi Sad – Niš
- 2. dan
Niš – manastir Prohor Pčinjski – Skoplje – Dojransko jezero
- 3. dan
Dojransko jezero – Solun
- 4. dan
Solun – Vergina (kraljevske grobnice) – Meteori – Xirolimni
- 5. dan
Xirolimni – Kastoria – Podgradec (Albanija) – Ohrid
- 6. dan
Ohrid – Sveti Naum – Prespansko jezero – Ohrid
- 7. dan
Ohrid – Novi Sad
U prvom blogu sa ovog putovanja možete pročitati šta smo sve uspeli da vidimo u Nišu i kako smo izbegavajući gužvu na granici posetili manastir Prohor Pčinjski, u provodimo popodne u Skoplju, a u trećem malo odmaramo na Dojranskom jezeru.
Solun je, nakon Atine, drugi najveći grad u Grčkoj i najvažnija luka jugoistočne Evrope.
Bogato kulturno – istorijsko nasleđe i atraktivna geografska lokacija čine ga izuzetno popularnom destinacijom koju posebno preferiraju turisti iz bliskog okruženja.
Nalazi se na severnoj strani Solunskog zaliva na oko 17 km njegove obale.
U samom gradu živi oko 360 000 stanovnika a u širem gradskom području koje sačinjava ukupno 13 opština, njihov ukupan broj je približan cifri od čak milion!
Proleće je definitivno najbolje godišnje doba za putovanja i brojni su razlozi koji idu u prilog ovoj tezi, a dužina dana je samo jedan od njih.
Dakle, mi smo nakon opuštenog jutra na Dojranu, prelaska granice, nabavke u Lidlu, traženja lokacije našeg smeštaja, raspakivanja itd. stigli da u Solunu obiđemo skoro sva najznačajnija turistička odredišta.
Od granice kod Starog Dojrana do centra Soluna ima samo 75 km.
Iako se ne radi o auto putu, brzo smo stigli vozeći se kroz lepe predele ispunjene brdašcima i pašnjacima – spoj velikog zelenila oko nas i velikog plavetnila prošaranog nestašnim kumulisma, iznad nas, delovao je skroz opuštajuće.
Lokaciju apartmana nismo planski tražili, bitno je bilo samo da objekat poseduje bilo kakvu opciju besplatnog parkiranja, što je u Solunu izuzetno težak zadatak.
Spontnost se isplatila – sasvim slučajno naš je smeštaj bio u srcu kvarta Ano Poli (‘’Gornji grad’’), jednog od najšarmantnijih i najzanimljivijih delova grada.
Visoko na brdu, 2 km udaljen od mora, ovaj kvart je poznat po svojim uskim, kaldrmisanim ulicama, starim kućama, malim restoranima i odsustvu bilo kakve gužve i buke karakteristične za najuži centar grada.
Malo je trebalo uložiti truda za pronalaženje tačne lokacije uz konfuznu navigaciju i lavirint jednosmernih ulica, ali se isplatilo – izuzetno lep, dobro opremljen, čist i uredan apartman ‘’Ano Poli studios’’ za svaku je preporuku.
Činjenica je da smo imali sreće da nas je na malom trgu na koji gleda naša zgrada dočekalo slobodno parking mesto, što je celoj priči dalo još jedan kvalitet više.
Kada kažem ‘’strme ulice’’ to mislim bukvalno, potrebno je zaista malo više kondicije i volje za pešačenje po kvartu, no do našeg prvog odredišta koje smo posetili – kule Trigoniou, mnogo je jednostavnije stići od pozicije našeg apartmana nego da nam je polazna tačka bila centar grada i/ili obala mora.
Kula Trigoniou, izgrađena u XV veku, sastavni je deo odbrambenih zidina kojima je srednjevekovni Solun bio opasan i pruža neposredan uvid u vizantijsko kulturno – istorijsko nasleđe grada.
Uz brojne druge spomenike i zdanja iz tog perioda, kula se od 1988. nalazi na UNESCO listi svetske kulturne baštine.
Sa kule kao i sa širokog platoa ispred nje pruža se najlepši pogled na Solun, tako da uloženi napor i svaka kap znoja prolivena na oštrim usponima, višestruko isplate.
Kada se već popnete do kule, obavezno se prošetajte uz zidine u pravcu zapada i za nekih 500 metara ćete stići do manastira Vlatdon.
Zdanje iz XIX veka, ušuškano u hladu četinara sa pogledom na čitav grad, svoju mirnu i spokojnu atmosferu tog je uskršnjeg jutra ”ukrasilo” sa izvesnom dozom svečanog i prazničnog, čime je celokupan doživljaj bio još lepši.
U sklopu manastira je Teološki naučni zavod Carigradske patrijaršije sa značajnom bibliotekom.
Od kule smo u nastavak razgledanja krenuli spuštanjem uz ostatke zidina, ulicom koja nas je gotovo pravolinijski, nakon jednog kilometra, dovela do jednog od najznačajnijih i najpoznatijih predstavnika bogatog istorijskog nasleđa u Solunu – čuvene Rotonde (Rotunda).
Najvažniji rimski spomenik u gradu sagradio je 306. godine carski vladar Galerije, koji nameravao da to bude i njegov mauzolej, ali mu se želja nije ostvarila obzirom da je sahranjen u Gamzigradu kod Zaječara.
Nekoliko decenija građevina je stajala prazna sve dok car Teodosije I nije naredio njeno pretvaranje u hrišćansku crkvu krajem četvrtog veka.
Više od 1200 godina vršila je funkciju crkve, no nakon što je grad pao u ruke Osmanlijama 1590. biva pretvorena u džamiju, a objektu je pridodat minaret.
Nakon završetka Balkanskih ratova 1912. Grčka preuzima upravu nad Solunom što dovodi do ponovne revitalizacije crkve.
Minaret je oštećen u zemljotresu 1978, ali je nakon rekonstrukcije ipak zadržan njegov veći deo.
Od originalne dekoracije sačuvani su samo fragmenti, od kojih je najznačajniji onaj koji prikazuje svetitelje sa rukama podignutim u molitvi.
Ulaz u Rotondu se naplaćuje 2 eura.
U neposrednoj blizini je Trijumfalna kapija iz 298. godine, podignuta u čast pobede, već pominjanog, rimskog cara Galerija, odnosno zauzeća Ktesifona, prestonice Sasanidskog carstva.
Pogodna je za ”selfiranje” i razne zanimljive fotke koje je moja mala ekipa snimala, što sam ja iskoristio da posetim obližnju crkvu Panagia Deksia, jednu od najmlađih u gradu, sagrađenu 1956.
Crkva predstavlja zanimljiv spoj tradicionalne vizantijske arhitekture i novih neoklasičnih uticaja.
Avenija Egnatia je jedna od najdužih i najznačajnijih ulica u gradu i proteže se praktično celom svojm dužinom u pravcu severozapad – jugoistok, paralelno sa isto tako bitnim i prometnim ulicama Tsimiski i Nikis, (ova poslednja je uz samu obalu mora).
U neposrednom okruženju Egnatie nalazi se većina značajnih turističkih tačaka koje smo i mi obilazili, pa je cirkulisanje po gradu i njegovo razgledavanje prilično jednostavno.
Na kraju dana, sedeći u našem apartmanu uz večeru i pićence, sumirali smo naše utiske o Solunu, a mišljenja o viđenom dijametralno su bila suprotna.
Nekome se grad jako dopao, dok su drugi bili prilično ravnodušni.
Ova esktremna razlika u stavovima direktno je uzrokovana viđenim upravo u šetnji Egnatiom – dugačak red bezličnih sedomospratnica, a između njih neko impresivno arheološko nalazište, crkva, spomenik itd.
Solun je definitivno jedan od onih gradova za koje se važi nepisano pravilo da gde god da bager započne kopanje pojave se ostaci neke građevine iz davnih, prohujalih vekova.
Po meni, potrebno je samo sopstvene kriterijume prilagoditi zemlji tj. podneblju u koje putujete – mi, naviknuti na srednjevropsku (ex austroguarsku) uređenost, se malo teže ”prešaltavamo” na balkansku haotiku, no jednom kada nam to pođe za rukom, lako ćemo pronaći masu šarmantnih i lepih detalja.
Svetu Sofiju, jednu od najznačajnijih gradskih crkava posetili smo (neplanski) tokom liturgije na Veliki četvrtak, što je bilo jedno zanimljivo i lepo iskustvo.
Crkva predstavlja jedan od najvažnijih spomenika paleohrišćanske i vizantijske kulture u Solunu.
Još u III veku postojala je crkva na mestu sadašnje Svete Sofije, a u VII veku je podignuta sadašnja struktura na osnovu Aja Sofije u Istanbulu (Carigradu).
Nakon krstaških ratova na početku XIII veka, crkva je postala katedrala sve dok grad nije vraćen Vizantijskom carstvu 1246. godine.
Isti scenario pretvaranja crkve u džamiju za vreme vladavine Osmanlija, pa ponovo u crkvu nakon Balkanskih ratova., ispričan za Rotondu, ponovio se i u slučaju Svete Sofije.
Locirana je između Egnatie i ranije spomenute avenije Tsimiski, nedaleko od centralnog gradskog trga (Aristotelov trg).
Aristotelov trg je definitivno najpopularanije mesto u gradu, omiljeno okupljalište Solunjana i turista, prepun kafića i restorana.
Izgradnja trga započeta je 1917. odmah nakon katastrofalnog požara u Solunu, kada je izgorelo dve trećine grada.
Prostire se od obale mora i avenije Nikis skroz do Egnatie, pravcem jugozapad – severoistok.
Neobične je konfiguracije, na samim krajevima ima polukružna proširenja karakteristična za trgove, dok je između dugačka široka, pešačka ulica koja ih povezuje.
Na trgu se organizuju razne manifestacije, festivali, karnevali, božićne svečanosti, kao i politički skupovi i demonstracije.
Posebno je zanimljivo u prednovogodišnje doba kada se tokom zvanične ceremonije postavljanja ogromne božićne jelke, održavaju koncerti najvećih zvezda grčke estrade, a posebnu turističku atrakciju predstavlja velik i raskošno ukrašen brod.
Na trgu smo i mi napravili prekopotrebnu pauzu tokom koje smo uživali u izuzetno ukusnom girosu i grčkom pivu.
Iako se radilo o fast foodu, cena je bila skoro pa restoranska, ali u ovom slučaju plaća se lokacija, a ne sadržaj 😊
U produžetku trga, gotovo pravolinijski, nižu se još tri ”must see” turističke atrakcije.
Na platou Dikastrion, sa druge strane Egnatie, nalazi se impozantan spomenik Elefteriosu Venizelosu, revolucionaru i jednom od najuticajnijih političara kojeg smatraju osnivačem moderne grčke države.
Odmah iza platoa su ostaci rimskog foruma, arheološko nalazište otkriveno tokom šezdesetih godina prošlog veka.
Prvobitno je na ovom mestu bila antička grčka pijaca, a u kasnijem periodu ona je bila preuređena u centralni trg oko kojeg se razvijao grad, i na kojem se odvijala trgovina i održavale religijske svetkovine te suđenja.
Interesantna je priča po kojoj je javni toalet, koji se takođe nalazio na ovom prostoru, bio u to doba mesto gde su se obavaljali dogovori i razmena informacija.
Takozvani ‘’tri u jedan’’…. 😊
Samo jednu ulicu iznad Foruma stižemo do najveće i najvažnije crkve u gradu – crkve posvećene Svetom Dimitriju, zaštitiniku Soluna.
Sagrađena je u IV veku na mestu rimskog kupatila čiji se ostaci mogu videti silaskom ispod nivoa crkve.
U crkvi je izložen sarkofag sa Dimitrijevim moštima, a mogu se videti i mozaici iz vizantijskog perioda.
Varljivo majsko vreme se posebno iskazalo pri kraju našeg ragledanja grada.
Dok smo se šetali po centru naizmenično su se smenjivali sparina i kišica, no kada smo se spustili do obale mora i krenuli obalnom avenijom Nikis, vetar nas je poprilično rashladio.
Dugačko šetalište uz more uz mnoštvo kafića, restorana i hotela, popularna je i nezaobilazna turistička ruta.
Mi smo naše ‘’lutanje’’ po gradu završili kod čuvene Bele kule, koja je jedan od najpoznatijih simbola Soluna, najčešći motiv na suvenirima i razglednicama.
Kula je osmanski spomenik iz XV veka, prvobitno izgrađena radi unapređenja odbrambene strukture grada, a kasnije je korištena kao zatvor.
Prvobitni naziv bio je ‘’Lavlji toranj’’, ali nakon što je nekolicini zatvorenih janjičara odsečena glava unutar njenih zidina, dobila je nov naziv – ‘’Krvava kula’’.
Današnji naziv datira iz XIX veka kada je okrečena u belo kako bi se i na simboličan način ‘’pročistila’’ od krvave prošlosti.
Danas je više siva nego bela, u međuvremenu pretvorena u muzej, sa fantastičnim pogledom na more i solunsku luku, koji se pruža sa 34 metra visoke terase.
Kada smo kod muzeja treba reći da se u njenoj blizini nalazi nekoliko – Arheološki, Muzej Vizantijske civilizacije, Muzej savremene umetnosti, Olimpijski muzej itd.
Neke od njih sam posetio prilikom ranijih dolazaka u Solun, no ovaj put zaista nije bilo dovoljno vremena.
Pored muzeja, u istom kvartu je nekoliko fakulteta, instituta, pozorište, sajam i nacionalni stadion.
Iako je razdaljina između Bele kule i našeg smeštaja bila manja od 2 km, mojoj promrzloj ekipi nije bilo do šetnje, pa smo na kraju testirali solunski taksi.
Munjevita vožnja kroz strme i uske ulice po veoma prihvatljivoj ceni je ono što ćemo pamtiti…
Idućeg jutra, pre nego što smo napustili Solun i krenuli ka Meteorima, obišli smo Srpsko vojničko groblje Zejtinlik.
Mesto koje obavezno poseti svaki turista koji dolazi iz Srbije, pa i iz ostatka ex YU.
Mesto velike tuge, pijeteta, ponosa i večnog sećanja.
Mislim da je nemoguće videti Zejtinlik i spoznati veličinu tragedije koja je zadesila ljude tog vremena bez suze u oku i knedle u grlu.
Obzirom da se Solun, od vremena početka izgradnje groblja pre gotovo 100 godina, drastično proširio, sada se već može reći da se ovaj kompleks nalazi u širem centru grada.
Uz pomoć navigacije brzo smo ga pronašli, kao i besplatan parking odmah uz sam ulaz.
Groblje je podignuto na mestu na kojem se tokom 1916. godine nalazila poljska bolnica srpske vojske.
Po završetku rata odlučeno je da se svi poginuli vojnici sahrane na zajedničkom groblju, a kao mesto za to odabran je Zejtinlik koji je u to vreme bio gola ledina.
Zejtinlik je dobio ime po turskoj reči zejtin, jer se na tom prostoru u doba Osmanske imperije nalazila pijaca za prodaju ulja (zejtina).
U sklopu groblja, smešteni su grobovi srpskih, francuskih, italijanskih, engleskih i ruskih vojnika poginulih u borbama i proboju Solunskog fronta.
Jedna od prvih asocijacija na ovo mesto svima koji su ga posetili prethodnih decenija bio je čuveni deda Đorđe Mihailović, koji je više od pola veka bio čuvar groblja.
Neumorno je ponavljao svakoj novoj grupi, svakom novom putniku namerniku priču ovoj velikoj tragediji i još većem herojstvu preko sedam hiljada srpskih vojnika čiji se posmrtni ostaci nalaze na Zejtinliku.
Znao je ime i prezime svakog od njih i tačnu lokaciju njihovog grobnog
Nažalost, početkom jula prošle godine gospodin Đorđe je preminuo u svojoj 94. godini.
Upravo je njegov deda, Savo Mihajlović, dobio zadatak da davne 1926. sa grupom saboraca prikupi posmrtne ostatke poginulih vojnika koji su bili raštrkani širom prostora na kojem su vođene borbe tokom proboja Solunskog fronta.
Dugotrajan i mukotrpan posao izgradnje kompleksa koji osim grobnih mesta sadrži kapelu i spomen kosturnicu, završen je 1936. kada je na Dan primirija u I svetskom ratu svečano otvoren.
Savin sin, a Đorđev otac, Đuro Mihailović bio je čuvar groblja do 1961, a odigrao je ključnu ulogu u zaštiti groblja od nacističke pljačke tokom II svetskog rata.
Unutrašnjost kapele ukrašena je natipisima svih jedinica i glavnih bojišta.
Ispod platoa na kojem je smeštena kapela se nalazi kripta.
Od ulaza, stepenicama se spušta u centralnu prostoriju iz koje se račvaju bočni hodnici u čijim se zidovima nalaze mermerne ploče poginulih koji su tu sahranjeni.
Oko srpskog groblja posađene su sadnice čempresa donete iz Hilandara kako bi odavale večnu stražu palim borcima za slobodu.
Na francuskom groblju sahranjeno je 8098 ratnika, na italijanskom 3500, na engleskom 1350 i na ruskom 493.
Puni utisaka, mi smo naše putovanje nastavili ka Vergini i Meteorima, o čemu ću pisati u narednim blogovima.
Što se Soluna tiče, to je definitivno jedan od najzanimljivijih gradova na Balkanu kojeg treba videti, istražiti i doživeti!
3 thoughts on “Prvomajsko – uskršnja balkanska turneja – IV deo (Solun)”