Slovenačko more – maksimum lepote za minimum vremena II deo – Piran, Fiesa, Strunjan

Kada sam polovinom aprila objavio blog čije su teme bile lepote i zanimljivosti slovenačkog primorja, nisam znao da će mi se vrlo brzo ukazati prilika da sve opisano ponovo vidim i obiđem.

Zahvaljujući činjenici da sam i ove godine učestvovao kao logistička podrška festivalu Sea Star koji se održao u Umagu 19. i 20. maja, a da preko dana nije bilo nikakvih obaveza, imao sam potpunu slobodu u kreiranju lutanja i istraživanja u ovom, jednom od najlepših u najintersantnijih kutaka bivše nam države.

Napravio sam dosta ambiciozan plan – sve ono što sam u prethodnom tekstu pomenuo kao informaciju da bi bilo zanimljivo videti, a što nisam nikada sam posetio, našlo se na ‘’play listi’’ tog majskog petka, tako da je ovaj ‘’blog u nastavcima’’ ispao svojevrstno ‘’dopunjeno izdanje’’ svog prethodnika.

Nakon što sam obišao Sečoveljske solane i vrt kaktusa u portoroškom pregrađu Seča, o čemu sam pisao u prvom delu bloga,

Slovenačko more – maksimum lepote za minimum vremena I deo – Sečoveljske soline i vrt kaktusa

putovanje sam nastavio obilaskom Pirana.

Uopšteniju priču oko ovog najlepšeg gradića na slovenačkoj obali ispisao sam u jednom od ranije napisanih blogova, a sada sam se posvetio određenim detaljima u gradu i njegovoj blizini.

Do sada sam uvek u Piran dolazio sa morske strane, parkiravši auto na nekom od parkinga kraj obale ili čak šetnjom skroz od centra Portoroža.

Ovaj put sam odlučio da gradu priđem ‘’odgore’’ sa visokog brda Morgoron koje okružuje Piran sa njegove jugoistočne strane.

Osim radoznalosti, glavni motiv mi je bila činjenica da se u neposrednoj blizini garaže Arze gde sam ostavo auto nalazi ulaz na ostatke starih gradskih zidina.

Ono čemu danas može da se pristupi potiče iz 15. veka i radi se o jedinom preživelom delu odbrambenog, zaštitnog zida koji je okruživao čitav grad i čija je izgradnja počela još u 6. veku.

Kroz zidine koje su Piran čuvale od Otomanskih invazija nekada se ulazilo kroz 7 kapija.

Ovaj, atraktivni i rekonstrusian segment dugačak je oko 100 metara i sadrži 6 kula – osmatračnica sa kojih je pogled na Piran i Jadransko more, veličanstven.

Ulaz se naplaćuje 2 eura i na zidinama je, kao i u celom gradu, toga dana bilo dosta turista pa je zbog poprilično uzanog prostora ‘’saobraćaj’’ na njima bio prilično spor i zahtevao određenu dozu strpljenja.

Između zidina i prvih građevina nalazi se lepo uređen park, dok se sa druge strane bedema nalazi mali fudbalski stadion.

Poslednja kapija se nalazi na samoj ivici provalije iznad mora.

Uglavnom, ono što je sigurno da ćete dolaskom na ovo mesto svoju kolekciju lepih fotgrafija značajno dopuniti.

Dosta strma ulica IX korpusa vodi od ulaza na zidine do obale mora.

Kada se dođe do mora, postoje dve opcije – levo se ide u grad, a desno, pravcem koji sam ja izabrao, nakon kilometra šetnje divno uređenom obalnom stazom, stiže se do uvale i plaže Fiesa.

Ova uvala, jedna od omiljenih turističkih tačaka u ovom kraju, osim lepo uređene šljunkovite i betonske plaže, sadrži barove, restorane, hotel, kamp, dečje igralište itd.

Posebnu zanimljivost predstavljaju dva slatkovodna jezera nastala kao posledica iskopavanja gline u svrhu proizvodnje cigli.

Ovaj neobični susret slatke i slane vode za rezultat ima bogatu raznovrsnost flore i faune.

More je tog dana bilo pomalo nervozno, ali i dalje neodoljivo…

Istom stazom sam se vratio u grad i krenuo u jedan ubrzani obilazak.

Piran izuzetno podseća na Rovinj, svojim položajem i arhitekturom.

Potiče još iz 7.veka, a tokom vremena bio je pod upravom brojnih kraljevstava i država, smenjivala se  vizantijska, franačka, italijanska, nemačka vlast, da bi najveći uticaj na razvoj gradića imao period proveden pod Mletačkom republikom.

I nakon propasti Venecije, nastavlja se smenljivost raznih, u međuvremenu propalih, država pod čiju upravu je potpadao Piran, od austrijske, preko italijanske i jugoslovenske, pa do, sadašnje, slovenačke.

Stari grad smešten je na poluostrvu i u potpunosti je pretvoren u pešačku zonu, dakle isto kao i Rovinj.

Bezbroj je crkvi, kapelica, palata i vila, pa je možda najbolje da bez nekog posebnog plana ‘’zalutate’’ u ovom čarobnom gradiću i prepustite se spontanom otkrivanju njegovih lepota.

Najveća gradska crkva Svetog Jurija nalazi se na uzvišenju iznad centralnog gradskog trga.

Istorijski zapisi govore da je prva bogomolja na ovom mestu bila podignuta još u VI veku, a današnji izgled crkve je proizvod dugotrajne obnove vođene u periodu između 1595. i 1637. godine.

Od crkve spustio sam se ponovo na obalu sa severne strane grada, odakle kreće piranska Promenada tj. ulica Prešernovo nabrežje koja je u osnovi dugačko šetalište uz more.

Uz šetnicu ređaju se brojni restorani i kafići, toga dana prilično popunjeni od strane nekog finog, nasmejanog i opuštenog sveta.

Najatraktivnija i najslikanija građevina na ovom potezu je Piranski svetionik (ima i funkciju turističkog vidikovca) podignut od istarskog kamena 1872.godine.

Najveća plaža u starom delu grada je sa severne strane – Piranska plaža, koja je betonska, a ostale su stenovite sa uskim šljunčanim prilazima moru.

Prešernovo nabrežje se završava kada put savija u piransku marinu, krcatu ribarskim I izletničkim brodićima.

U dvema zgradama sa suprotnih strana marine nalazi se piranski akvarijum i pomorski muzej, i poseta njima mi je zalog za idući dolazak – ovaj put sam žurio da po planu stignem i posetim muzej i arheološki park u Izoli.

Tako da sam malo uživao u atmosferi i ambijentu marine i centralnog trga koji je nazvan po  Giuseppeu Tartiniju, slavnom violinisti i muzičkom teoretičaru koji se ovde rodio, i krenuo da se penjem kroz uske (i interesantne) ulice ka garaži.

Jedno od mesta duž slovenačke morske obale u kojem nisam nikada bio je Strunjan, smešten tačno na pola puta između Pirana i Izole (6 km od piranske garaže Arze i 6 km od parkinga Lonka u centru Izole).

Strunjan leži na obroncima brežuljka Ronko, duboko u istoimenom zalivu koji je pre 200 godina pregrađen dugim nasipom i od tada je ovo područje jedina laguna u slovenačkom delu Istre.

Laguna Stjuža je kanalom povezana sa morem.

Na zaliv se sa njegove južne strane nadovezuju Strunjanske solane, najmanje i najsevernije solane na Jadranu .

Laguna zajedno sa solanama čini Prirodni rezervat Laguna Stjuža koji je sastavni deo Parka prirode Strunjan.

Brojne su vrste ptica, riba i biljaka ovde zastupljene, a za one koje ova tema više zanima, na svakom koraku su postavljene informativne table sa ilustracijama i informacijama.

Šte se ribe tiče, ona se ovde sme loviti samo nekoliko meseci godišnje, isključivo iz malih čamaca i to u manjim, propisanim količinama.

Najčešće sorte su: sipa, evropska iverica, obična pandora, orada, sivka, škarpina…

Pored ribolova, uzgoj školjki je takođe odličan izvor prihoda lokalaca.

Kažu da je najlepša ovdašnja plaža u sklopu kompleksa Salinera koji je ujedno i bioenergetski park sa terapeutskim dejstvom na ljudski organizam.

Kompleks se nalazi na krajnjem jugu zaliva, ‘’ispod’’ Strunjanskih solana.

Ovaj deo nisam stigao da obiđem, jer sam se nakon što sam auto ostavio na veliom parkiralištu uz lagunu, koncentrisao na obilazak severne strane zaliva u kome se smestio fantastični turistički kompleks Termi Krka, iznad kojeg kreće pešačka staza kroz bujnu vegetaciju Parka prirode Strunjan.

Ova staza je najduža prirodna obala Tršćanskog zaliva i da sam imao vremena prava stvar bi bila prošetati se njome skroz do Izole.

Ovako, ograničen ‘’tajmingom’’, za cilj sam imao doći do tačke sa koje se pruža pogled na ovdašnju najpoznatiju prirodnu atrakciju – Mesečev zaliv.

Uska plaža (zavisno od plime i oseke ona može biti od 7 metara širine pa do toga da skoro cela ‘’potone’’) iznad koje se uzdižu visoke i oštre padine tzv. klifovi je naslikaniji motiv ovih predela, a mene izuzetno podseća na prizore sa nekih obala u Engleskoj i Škotskoj.

Na vidikovcu se nalazi impozantni Strunjanski križ (krst), podignut početkom XVII veka na mestu gde se, prema legendi, u noći između 14. i 15. avgusta 1512. ukazala Sveta Marija.

U čast te legende, svake godine se na praznik Velike Gospe ovde organizuje procesija čamcima i brodićima.

Osim na Tršćanski zaliv, pogled sa vidikovca je fantastičan u svim pravcima, a kada je vedro i sunčano vreme mogu se u daljini videti Dolomiti i Julijske Alpe.

U tom posmatranju od velike je pomoći i ovaj maštovito osmišljen durbin.

Kao što sam sebi obećao akvarijum i pomorski muzej u Piranu, tako će i silazak na Mesečevu plažu biti stavka na listi za obilazak prilikom naredne posete ovim krajevima.

U zaliv se nisam vratio istim putem kroz šumu nego sam se spustio kroz delove naselja, uz nekoliko restorana, barova, apartmana i lokalnu Crkvu Marijinog prikazanja.

Najveći broj kupača ipak se odlučuje za plažu sa zapadne strane zaliva, u neposrednoj blizini parkinga i kompleksa Terme Krka.

Lepo uređena, sa kamenim i drvenim molićem, malo šljunak, malo beton, dečje igralište, parkić, bar, dakle sve što treba za uživanje.

Ovde je sezonu kupanja otvorio jedan šarmantni četvoronožac…

No, valjalo je meni skratiti uživanje i krenuti dalje, jer se kraj radnog vremena muzeja u Izoli, jedne od bitnijih stavki na mojoj listi, opasno približio.

Kako sam se proveo u Izoli i Ankaranu i šta sam sve zanimljivo video, pišem u idućem nastavku bloga.