Slovenačko more – maksimum lepote za minimum vremena I deo – Sečoveljske soline i vrt kaktusa

Kada sam polovinom aprila objavio blog čije su teme bile lepote i zanimljivosti slovenačkog primorja, nisam znao da će mi se vrlo brzo ukazati prilika da sve opisano ponovo vidim i obiđem.

Zahvaljujući činjenici da sam i ove godine učestvovao kao logistička podrška festivalu Sea Star koji se održao u Umagu 19. i 20. maja, a da preko dana nije bilo nikakvih obaveza, imao sam potpunu slobodu u kreiranju lutanja i istraživanja u ovom, jednom od najlepših u najintersantnijih kutaka bivše nam države.

Napravio sam dosta ambiciozan plan – sve ono što sam u prethodnom tekstu pomenuo kao informaciju da bi bilo zanimljivo videti, a što nisam nikada sam posetio, našlo se na ‘’play listi’’ tog majskog petka, tako da je ovaj ‘’blog u nastavcima’’ ispao svojevrstno ‘’dopunjeno izdanje’’ svog prethodnika.

Sečoveljske soline

Ne treba posebno naglašavati koliki značaj za mobilnost, pokretljivost i brzinu putovanja ima ukidanje granice između Slovenije i Hrvatske koje je stupilo na snagu sa početkom ove godine, a prva destinacija koju sam posetio upravo je direktno povezana za nekadašnji granični prelaz Dragonja.

Naime, na samo 17 kilometara od našeg smeštaja u Umagu, nalazi se ovaj prelaz koji je ime dobio po reci Dragonja koja ovde predstavlja geografsku granicu između dve države.

Do ulaza u Pejzažni park Sečoveljske soline, zaštićeno prirodno dobro na području kompleksa solana kod mesta Sečovlje, dolazi se upravo sa granične linije, preciznije idući iz pravca Hrvatske skrene se levo na tzv. ‘’ničijoj zemlji’’ i za 500 metra vožnje po makadamskom putu stiže se na parking.

Nemojte se osloniti na navigaciju Here WeGo, završićete u privatnom dvorištu par kilometara dalje, ne znam kako radi Google maps, nisam imao internet tokom izleta i moram priznati da mi je dosta nedostajao prilikom nekih dilema u traženju određenih lokacija.

Zabunu može da stvori  to što postoje dva ulaza u kompleks Sečoveljskih solana, no ako se dolazi iz pravca Hrvatske, logika nalaže da se prvo stane upravo na ovaj, opisani, ulaz.

Kompleks solana se smestio na području omeđenim Jadranskim morem, tj. delom Piranskog zaliva, rekom Dragonjom , trasom nekadašnje uskošinske pruge Parenzana (kao i aerodromskom pistom) i kanalom Sv. Jerneja.

Prostiru se na površini od 650 ha, a pisani tragovi ukazuju da su stare preko 700 godina.

Prostor se deli na aktivni i napušteni deo, a u ovaj drugi poznat i pod nazivom Fontanigge, ulazi se upravo sa parkinga čiju sam lokaciju opisao.

Cena ulaznice iznosi 7 eura i ona omogućava posetu i pristup solanama na oba ulaza.

Ono što me je posebno obradovalo je to što u je u cenu uračunato i korišćenje bicikla, pa je time moj obilazak ovog ne tako malog kompleksa bio brži, lakši i lepši.

Kada se kaže da se prostor nalazi pod zaštitiom to u konkretnom slučaju znači da su ovde dozvoljene samo one privredne delatnosti koje ne ugrožavaju prirodnu ravnotežu, kao što su uzgoj soli na tradicionalan način i uzgoj pojedinih morskih organizama.

Sve to je uticalo da se ovde oformi specifična kombinacija flore i faune u kojoj posetilac ima priliku da uživa idući ka glavnoj turističkoj atrakciji – muzeju solinarstva.

Baš sam uživao u spokojnoj atmosferi kojom odiše čitavo područje ispunjeno zvucima različitih ptica (mala bela čaplja je zvanični simbol parka) i pogledom na prostrane livade solane oko kojih se nalaze ostaci brojnih kamenih kuća u kojima su živeli nekadašnji radnici sa svojim porodicama.

Sve vreme sam se vozio uz reku Dragonju, a nekih stotinjak metara pre nego se ona ulije u Jadran, skreće se desno do kanala Giassi uz čiju obalu je napravljen Muzej solinarstva.

Radi se o rekonstruisanim i adaptiranim  kućama – u jednoj je stanovala porodica radnika solane, a u drugoj se nalazilo skladište soli.

Vrlo veran i maštovit prikaz, sa mnoštvom fotografija, starog nameštaja, predmeta koji su korišteni u eksploataciji soli itd.

Ovde sam susreo austrijske turiste koji su imalu vođenu, vodičku turu koja se organizuje za grupe veće od 5 ljudi, prema dogovoru i najavi.

Svakako da je i pored odličnog štampanog promotivnog materijala, prava stvar imati vodiča i praktično provesti čitav dan na samo ovoj destinaciji jer zaista zavređuje.

Do drugog ulaza (Lera) koji je na potpuno suprotnoj strani kompleksa i koji se nalazi uz kanal Sv. Jerneja ima 4,5 km.

Ovo je istovremeno i glavni ulaz u aktivni, proizvodni deo solane.

Naselje u kome se nalazi ogroman parking za automobile i turističke autobuse zove se Seča i predstavlja predgrađe Portoroža.

Upravo zbog toga što se radi o proizvodnim pogonima ovde je kretanje turista usmereno i nije moguće koristiti bicikl, pa je do ovdašnjeg glavnog odredišta, vizitorskog centra potrebno prošetati nešto više od jednog kilometra.

Staza kojom se ide okružena je sa svih strana ‘’poljima soli’’, a prvi objekat na koji se naiđe je preuređena stara stražarnica ‘’Caserma’’ u kojoj je danas galerija slika i prodavnica tradicionalnih proizvoda od soli, uključujući i najveću ovdašnju poslasticu, čokoladu sa cvetom soli.

Nisam probao, no domaćini hvale ovu jedinstvenu fuziju gorko – slanog ukusa, spremljenu na tradicionalan način kao nešto neponovljivo.

Vizitorski centar koji je napravljen u prostoru nekadašnjih radionica ima veliku salu za prezentacije od 60 sedećih mesta, kao i postavku koja sadrži multimedijalne sadržaje od kojih je posebno zanimljiva velika maketa solane.

Odmah uz vizitorski centar nalazi se ugostiteljski objekat ‘’Floret’’ gde sam uz odličan espresso napravio kratku ‘’wi fi’’ pauzu.

U blizini je i vidikovac sa kog se pruža lep pogled na sve strane zaliva.

Objekti o kojima govorim nalaze se uz još jedan kanal za dotok morske soli, kanal Dragonje na kome se nalazi i mala marina za jedrilice, kao i prostor lokalnog veslačkog kluba.

Ono što ovde nisam posetio, a jako je hvaljeno zove se Thalasso Spa Lepa Vida.

Radi se o malom terapeutskom centru u kome se primenjuje tzv. talasoterapija u jedinstvenom ambijentu solana kojima je okružen.

Siguran sam da terapija zasnovana na korištenju ovdašnjeg slanog blata i salamure blagotvorno deluje na organizam i pojačava prirodnu otpornost.

Kažem vam ja, da se ovde komotno može provesti čitav jedan dan i da vam ne bude dosadno.

Ja tu vrstu luksuza nisam imao te sam žurno nastavio kao idućoj destinaciji – vrtu kaktusa.

Vrt kaktusa

Kada pogledate kartu slovenačkog primorija primetiće da se radi o izuzeno vijugavoj obali sa mnoštvom manjih ili većih zaliva u kojima su smeštena sva nasljena mesta.

Posle koparsko – ankaranskog, ovaj kod Sečovlja je najveći, a sa njegove severne strane nalazi se ranije pominjani kanal Svetog Jerneja i naselje Seča koja predstavlja neku vrstu predgrađa Portorža.

Vozeći se još dva kilometra uz kanal stiže se do kraja puta za automobile i do početka šetačko – biciklističke staze Parenzana – Put zdravlja i prijateljstva.

Tu je mali parking, pristanište za brodiće, ribogojilište, pansion, restoran i glavni razlog mog dolaska – veliki rasadnik kaktusa.

Inače, čitav ovaj deo konceptualno potpuno odudara od mondenskog i luksuznog Portoroža, nekako mi je sve bilo mnogo prirodnije i opuštenije.

‘’Vrt kaktusov’’ je u privatnom vlasništvu starijeg bračnog para, nalazi se u okviru njihovog imanja i nastao je pre čitavih četrdeset godina.

Poželjno je najaviti posetu (+386 31 670 510), ulaz se naplaćuje 2eura, a domaćini baš i nemaju razumevanja za savremene trendove beskonačnog fotografisanja & selfiranja, pa su ‘’ograničili’’ broj dozvoljenih fotografija na 5 😊

Naravno, u praksi to bude ipak malo drugačije, pa sam ja ‘’proševrcovao’’ ipak malo više materijala.

Od samog broja kaktusa koji se ovde mogu videti (a ima ih preko 1500) više me je impresionirala raznovrsnost njihovih oblika i veličina.

Stablasti, kuglasti, drvenasti, od minijaturnih do metarskih divova, zaista se radi o impresivnoj kolekciji čiji najstariji primerci imaju i preko 50 godina!

Postoji mogućnost i kupovine određenih primeraka, pa eto prilike za lep i neobičan ‘’suvenir’’.

Nakon kaktusa, malo sam prošetao pomenutom stazom koja se proteže između kamenite i stenovite obale i zelenih, negovanih travnjaka na kojima su dečje igraonice i brojni sportski i fitnes sadržaji.

U daljini se nazirao centar mondenskog Portoroža, marina, a zahvaljujući dosta jakom vetru pojavili su se i prvi surferi i jedriličari.

O urednosti i uređenosti, smislu za detalje ne treba trošiti previše reči, normalna čovek može samo da se puno divi i još više da zavidi…

Vreme je neumitno teklo, a moja lista se sporo smenjivala, pa je valjalo ‘’dati gasa’’ – iduća stanica bila je Piran, a o tome pišem u nastavku.