by U trećem delu priče o našem putovanju po Staroj planini idemo u njen jugoistočni deo, koji je možda po broju turistički atraktivnih odredišta i najpoznatiji široj javnosti.
Nakon što smo prvu noć prespavali u selu Crni vrh, a drugu u Pirotu, usput obišavši zanimljive i lepe destinacije na severu i zapadu ovog planinskog masiva, usledilo je pecaroško popodne na Zavojskom jezeru i odlazak do Vrela, poznatog izletišta udaljenog tridesetak kilometara od ”grada ćilima, kačkavalja i peglane kobasice”.
Ovo izletište ime je dobilo po Jelovačkom vrelu, prirodnom fenomenu i jednom od najjačih izvora na Staroj planini.
Vrelo se nalazi na 730 metara nadmorske visine, većim delom u dolini Dojkinačke reke, dok je njegov centralni i najprostraniji deo ustvari mesto ”susreta” Jelovičke i Dojkinačke reke.
Jedan od retkIh ugostiteljskih objekata u ovim krajevima je motel i restoran ”Vrelo” koji se nalazi prekoputa pomenutog ušća i koji je poznat po ponudi odlične lokalne pastrmke.
Nismo je probali, ali smo uz kafu i pićence uživali u opuštajućem ambijentu, savršenom za odmor između naša dva planinarsko – šetačka poduhvata koja su obeležila taj dan.
Tišina prekidana umerenim žamorom nekolicine gostiju i tihom muzikom jugoslovenskih hitova iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, učinili su efekat ”vremenske mašine” – imao sam osećaj da sam se vratio nekih četiri decenije nazad u neku bolju i bezbrižniju prošlost.
Od najbližeg sela Visočka Ržana, tačnije od raskrsnice sa glavnim putem koji od Pirota vodi ka Dimitrovgradu, do motela ima oko 3,5 km solidnog puta kroz pomenutu dolinu Dojkinačke reke i na tom potezu postoji niz vikendica i planinskih kućica od kojih se većina izdaje turistima.
Naš izbor pao je na apartmane Đorić, prelepu vikendicu – planinsku kuću koja se nlazi na uzvišenju neposredno iznad desne obale Dojkinačke reke.
Izuzetno maštovito uređen i perfektno lociran, idealan za uživanje u prirodnim lepotama tog kraja.
Ljubazni domaćini bili su izuzetno susretljivi i pružili nam svu neophodnu logistiku za kompletno uživanje u pravoj planinskoj idili.
Apartman se nalazi na spratu objekta i poseduje malu terasu na kojoj je huk reke, uz prve zrake sunca i jutarnju kaficu, jedini zvuk koji se ”konzumira” .
Na donjem nivou objekta je velika terasa sa mestom za roštilj koje su nam domaćini ustupili pa je to bio glavni razlog zašto smo pomenutu restoransku pastrmku ”preskočili”.
Na početku glavnog izletničkog dana provedenog u tom delu Stare planine otišli smo do obližnjeg (1 km) manastira Presvete Bogorodice.
Ržanski manastir, kako ga još zovu, proglašen je 1984. godine za kulturno dobro i predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja.
Pretpostavlja se da je sazidan i obnovljen 1853. godine na temeljima nekadašnje crkve građene u vreme Karađorđevića.
Obzirom da se radilo o jutru uskršnje nedelje, gužva u i ispred manastira bila je velika, tako da smo mi uspeli samo da ga ”osmotrimo” sa spoljne strane i da nastavimo ka narednom odredištu.
Nakon ”osvajanja” Babinog zuba, drugog dana našeg boravka na Staroj planini, sledeći planinarski poduhvat bio nam je uspon na Rosomački vrh (1250 metara).
Početak staze se nalazi na oko 6 km od našeg smeštaju u Vrelu na uskom putu koji se odvaja od pravca za Dimitrovgrad (Slavinju) i vodi ka selu Rosomač.
Iako se radi o realno kratkoj stazi od 2,5 km, mi smo se ozbiljno umorili.
Pre svega radi se o permanentnom usponu, a osim na samom početku kada ima malo borove šume, celom dužinom se proteže po ”golim” padinama.
A, klimatske promene su nam po ko zna koji put pokazale svoje ekstreme pa nas je aprilsko sunce peklo kao da smo usred leta.
No, svaka kap našeg znoja višestruko se isplatila onim što smo ugledali nakon konačnog dolaska na vrh – pogled koji je ”pukao” na sve strane spada u najlepše koje sam doživeo u celoj Srbiji.
Teško je i pobrojati šta se sve vidi sa Rosomačkog vrha – venac Stare planine sa najvišim vrhovima Vidlič-Guvanište (1413m) i Slavinjski kamik (1364m), sela Dojkinci, Brlog i Jelovica kao i doline nekoliko reka (Dojkinačka, Rosomačka, Jelovačka i Visočica).
Pogled dalje doseže i do vrha Kom u Bugarskoj (2016m), Kaca kamen (1500m) i vrha Kopren(1963m).
Činjenica da smo nas dvojica bili jedini posetioci na ovom izletištu dodatno je pojačala celokupan utisak – osim vetra, nestvarnu tišinu i spokoj, jednog momenta, prekinuli su samo udaljeni zvuci stare pesme ”Što te nema” koji su dopirali iz nedefinisanog pravca ovog beskrajnog prostranstva.
Sav sam se naježio, a momenat će ostati u trajnoj uspomeni, sasvim sigurno.
Samo četiri kilometra od početne tačke uspona na Rosomački vrh i mesta gde smo parkirali auto nalazi se selo Slavinja u čijem se okruženju nalazi jedna od najposećenijih i najfotografisanijih turističkih atrakcija Stare planine – Slavinjsko grlo.
To parče puta je u prilično lošem stanju i sušta je suprotnost deonici od Pirota do Visočke Ražane koja je perfektna i za svaku pohvalu.
Mi smo našeg Golfa ostavili u centru sela, mada se može voziti još 200-300 metara u pravcu odredišta, no zaista nema potrebe.
U suprotnom ne bismo sreli ovu devojčicu i videli njen briljantan omaž aktuelnoj društvenoj situaciji u našoj zemlji 😊.
Do Slavinjskog grla vodi staza u dužini od 1,5 km i obzirom da je u potpunosti bez ikakvih uspona vole je sve kategorije posetilaca.
Divna šetnja, preko livada i kroz šumarke uz Rosomačku reku predstavlja pravo uživanje uz minimalni napor.
A, o čemu se zapravo radi?
Za ovo nesvakidašnje čudo prirode, osim Slavinjsko grlo, ravnopravno se koristi i naziv Rosomački lonci, a radi se o kanjonu kojeg je reka Rosomača stvorila na potezu između istoimenog sela i Slavinje.
Kanjon koji mnoge, svojim karakterisičnim izgledom, asocira na čuveni Grand Canyon u USA, nastao je dugotrajnim i intezivnim usecanjem Rosomačke reke u krečnjačku stenu.
Reka je, pre više miliona godina, prvo probila pećinu da bi nakon što je usled neke sile došlo do obrušavanje njene tavanica, nastao kanjon.
Dužina kanjona je oko 500 metara, no ono što ga čini toliko atraktivnim je činjenica da mu je najveća širina samo 5 meatara, dok su stene koje su nekim delovima skoro skroz vertkalne, visoke i do 15 metara.
Kolika je moć vode vidi se po njenim ”delima” stvaranim hiljadama godina – bezbrojni su bazeni, stubovi, kaskade.
A, sve to zajedno izgleda kao rad nekog talentovanog vajara.
Usečena proširenja u stenama sa virovima podsećaju na kotlove ili lonce po čemu su i dobili ime Rosomački lonci.
Teren je u i oko kanjona dosta nepristupačan, tako da se većina posetilaca, uključujući i nas, zadrži na početnom delu, mada u nekim od opisa destinacije se kaže kako je moguće ići i dublje, pretpostavljam uz vodiča i malo jaču planinarsku opremu.
Ovo je prva destinacija na Staroj planini na kojoj smo sreli veći broj ljdi, a obzirom da je za kratak uspon na vrh kanjonskih stena potrebno malko napora i vremena, bojim se da se tokom letnje sezone ovde stvaraju redovi brojnih znatiželjnika.
U ”popodnevnom delu programa” obišli smo vodopad Tupavica, za kojeg poznavaoci tvrde da je jedan od najlepših u Srbiji.
U odnosu na ono što je da sada viđeno sa moje strane – u potpunosti se slažem sa prethodnom tvrdnjom!
Ovaj vodopad se nalazi u blizini sela Dojkinci i od Planinarskog doma koji je poslednji objekat u selu udaljen je 4,5 km.
Tu je ujedno i kraj asfaltnog puta, a u nastavku sledi makadamski drum sa promenljivom količinom rupa i džombi.
Mnogi posetioci koji ne žale svoje automobile prevezu se skoro do samog vodopada, no mi smo nakon nekih 500 metara odustali, parkirali Golf i nastavili peške, uživajući u predelu ispunjenim Dojkinačkom rekom, šumom i proplancima.
Da bi malo pojasnili gde se šta nalazi priložiću ovu mapu.
Od ”našeg” Vrela do planinarskog doma ima 7 kilometara uglavnom dobrog puta, a od prethodnog odredišta koje smo obišli (Slavinja) udaljenost je 14 km.
Inače, stazom kojom se stiže do vodopada Tupavica može se nastaviti dalje prema severu i na tom pravcu svašta lepo videti – vodopadi Orlova stena, Jovički, Tri kladenca, Kopren i istoimeni vrh i vidikovac na 1963 metara nadmorske visine.
Od Tupavice do Koprena ima oko 9 kilometara i ova plninarska ruta koja bi obuhvatila sve prethodno nabrojano bila bi obavezna prilikom idućeg dolaska na Staru planinu.
Između glavne staze i vodopada razdaljina je pedesetak metara, a na tom prostoru uređeno je prelepo izletište sa klupama i stolovima okruženo vodenim brzacima, malim kaskadama šumom i hukom vode.
Vodopad je dobio ime po ”tupom” šumu vode koja klizi niz stene crvene boje koje su bogate gvožđem.
Nalazi se na nadmorskoj visini od 1050 metara i do njega se dolazi kratkim usponom od pomenutog izletišta.
Visina mu je 15 metara i spada u najfotogeničnije tačke Stare planine, pa pretpostavljam da je kao i slučaju Rosomačkih lonaca tokom letnje sezone ovde poprilična gužva.
Tokom sve ređih, pravih zima vodopad se ponekad skroz zaledi što predstavlja svojevrsnu atrakciju.
Tako smo ovaj bogat i poprilično zahtevan izletnički dan lagano priveli kraju, a kao nagradu za uloženi trud i napor upriličili smo nekoliko hedonsitčkih trenutaka na terasi naše lepe kućice i užvali u roštilju, osvežavajućim pićima i nestvarno lepom ambijentu.
Poslednji dan boravka na Staroj planini u kome smo se vratili kući nije bio ništa manje zanimljiv i lep, a o tome šta smo još videli i doživeli pisaću u narednom blogu.
