Velika autobuska tura po južnoj Evropi – IV deo – Granada/Alhambra

Tema prethodnog bloga sa ovog našeg velikog (autobuskog) putovanja bio je brzopotezni obilazak Sevilje, prelepog andaluzijskog bisera, a tu priču možete pročitati OVDE.

To je bio jedan od onih ‘’šta sve može da stane u jedan dan’’, od doručka u Estorilu, lisabonskom predgrađu, preko popodneva u Sevilji do noćenja u Granadi, još jednog dragulja južne Španije, koji je ujedno i tema ovog bloga.

Udaljenost od 250 kilometara koliko ima između ova dva grada, prošli smo realtivno brzo, no traženje hotela u centru Granade, oteglo se do duboko u noć, što nas, već poprilično oguglale na svakodnevne propuste organizatora putovanja, i nije preterano iznenadilo.

No, ta ‘’noćna avantura’’ je bila ‘’mačji kašalj’’ u odnosu na situaciju od sutradan kada smo predvođeni našim samouverenim vodičem poljubil ulazna vrata u kompleks Alhambre, glavne turističke atrakcije u Granadi i jedne od najvažnijih tačaka na celom našem putovanju.

Iako pričam o događajima od pre 15 godina, već je tada bilo nemoguće dovesti pun autobus turista i bez najave ući odmah u ovo, jedno od najposećenijih turističkih odredišta u celoj Španiji.

No, sreća valjda prati lude, tako da je naš vodič ipak uspeo da isposluje ulaz, ali nekih 3-4 sata kasnije, pa smo to vreme iskoristili da se prošetamo centrom Granade.

Grad sa oko 265 000 stanovnika ‘’ušuškao’’ se u dolini okruženoj planinama Nacionalnog parka Sierra Nevada, na visini od 670 metara nadmorske visine.

Centralno je mesto istoimene pokrajine poznatoj po svojim planinskim vrhovima koji spadaju među najviše u Evropi (Mulhacen – 3,481 m, Veleta – 3,470 m i Alcazaba – 3,314 m).

Ovi vrhovi su tkom cele godine prekriveni snegom iako je njihova udaljenost od Sredozemnog mora samo 60 km.

Sve ovo zajedno čini klimu u pokrjini Granada veoma raznovrsnom sa ogromnim temperaturnim amplitudama.

Zahvaljujući svom odličnom strateškom položaju područje Granade bilo je naseljeno od davnina, no kao i u slučaju Sevilje i cele Andaluzije, najveći pečat na vizuelni identiteti i sveopšti razvoj grada, dalo je sedam vekova u kojima su ovde vladali Mavari.

Upravo je Granada bila poslednji mavarski grad (sve do 15. Veka) kojeg su porobili hrišćani, čime je okončan najslavniji period u istoriji grada, kada je on bio sedište trgovine, nauke i umetnosti.

Najupečatljiviji ‘’spomenik’’ iz tog vremena je palata Alhambra koja sa brda Sabika dominira iznad doline u kojoj leži Granada.

No, pre Alhambre idemo u kratku šetnju gradskim ulicama i trgovima.

Najpoznatija (verovatno i najduža) gradska ulica zove se Gran Vía de Colón, a na njenom početku nalazi se jedan od centralnih gradskih trgova  – Plaza Isabel La Catolica.

Ovaj trg je novijeg datuma, nastao je 1962. godine i njegovom gradnjom narušen je urbanistički sklad starog gradskog jezgra.

Centralno mesto na trgu zauzima spomenik španskoj kraljici Isabeli i najpoznatijem svetskom moreplovcu Kristoforu Kolumbu, koji prikazuje situaciju iz 1492.godine kada vladarka aminuje njegove predloge i ideje za nove prekookeanske ‘’podvige’’.

U neposrednoj blizini trga nalazi se najpoznatija građevina u starom delu grada, Granadska katedrala, punog naziva  Santa Iglesia Catedral Metropolitana de la Encarnación de Granada.

Gradnja ove monumentalne renesansne građevine sa elementima gotike, započela je 1523. na mestu na kome se nalazila velika džamija.

U središtu nekadašnje muslimanske četvrti, nakon što su iz grada proterani Mavari, Španci su srušili sve džamije u nameri da grad ‘’obeleže’’ svojom, hrišćanskom verom.

Izgradnja katedrale tj. formiranje njenog današnjeg vizuelnog identiteta trajalo je skoro dva veka, da bi završni radovi bili obavljeni 1704.

Ulaz u katedralu se naplaćuje 5 eura, nisu velike gužve jer je zdanje zaista ogromno i prostrano.

U neposrednoj blizini se nalazi Kraljevska kapela kraljice Isabele i njenog supruga Ferdinanda II.

Gradnju kapele je naručila Izabela par godina pred svoju smrt 1504. god, jer je borba za osvanje Granade obeležila njen život.

Radovi na ovom gotskom zdanju trajali su od 1505. do 1521.

Pošto kapela nija bila gotova pre njihove smrti, kralj i kraljica su prvobitno bili sahranjeni u Alhambri, a onda su premešteni ovde, ispod impozantnih nadgrobnih skulptura.

Ulaznica košta 5 eura i unutra je zabranjeno fotografisanje.

Još jedan značajan verski objekat u gradu koji smo uspeli da vidimo je bazilika San Huan – Basílica de San Juan de Dios, posvećena svecu – zaštitiniku grada Granade.

Udaljena je pola kilometra severozapadno od katedrale, a radi se o zdanju građenom između 1737. i 1759. godine u baroknom stilu.

Unutrašnjost crkve ostavlja poseban utisak, crkva sadrži brojne statue, slike i druga umetnička dela.

U glavnoj kapeli čuvaju se mošti San Juana (Svetog Jovana), a uz crkvu sagrađena je mala bolnica jer je briga o bolesnima bila jedna od njegovih glavnih misija.

Vidite po fotografijama da je naša svakodnevna borba sa kišom nastavljena u punom intezitetu i tokom šetnje po Granadi, sećam se da su nam noge, amaterski obuvene u ‘’starke’’, bile baš mokre, tako da su nam sunčani momenti bili dragoceni iz više razloga.

Kada se od trga Isabel La Catolica krene u pravcu severoistoka ulicom Reyes Catolicos, za nekih 200 metara stiže se do najstarijeg trga u gradu koji se zove, pazite sad apsurda – Novi trg (Plaza Nueva).

Ovde se nalazi nekoliko lepih i značajnih zdanja, pre svega Kraljevska kancelarija i Kuća porodice Pisa iz 15. veka u kojoj je danas muzej.

Nekada je ovo bio najznačajniji deo grada gde su se održavale brojne manifestacije, igre, borbe sa bikovima itd.

U neposrednoj blizini je još jedan, veoma simpatičan, trg – Plaza de Santa Ana, podno tvrđave Alhambra.

Na trgu je crkva Svete Ane, podignuta u 16. veku na mestu džamije, dakle isti period i isti ‘’recept’’ kao i u slučaju katedrale.

Ukoliko bi se šetnja nastavila u istom pravcu (mi nismo imali vremena) iza trga, a uz rečicu Daro, kreće ulica Carrera del Darro, jedna od najpopularnijih šetačkih ‘’trasa’’ u gradu zbog niza šrmantnih kafića, restorana i suvenirnica.

Pomenuta rečica krivuda između dva brda, onog na kojem je Alhambra i brda i dela grada Albacin.

Nažalost, mi nismo stigli do ovog, najstarijeg dela Granade, no to je nešto što teba videti ukoliko ste u gradu i imate vremena.

Radi se uzvišenju na kojem je u 11. veku bio smešten mavarski dvor, a na celom prostoru bilo je više od 30 džamija.

Danas se tu mogu sresti samo ostaci koji podsećaju na taj istorijski period grada.

Albacin se sastoji iz niza uzanih, vijugavih uličica, između kojih se sa vremena na vreme ‘’pojavi’’ neki trgić, a pogled na grad je fantastičan.

Sve su kuće okrečene u belo, što čitavu celinu čini izuzetno fotogeničnom i vizuelno atraktivnom.

Pre nego se posvetim priči o Alhambri da pomenem i trg – Plaza del Campilo, kojeg smo takođe posetili i koji se nalazi na kontra strani od ranije opisanih, oko 400 metara jugozapadno od katedrale.

Trg trouglastog oblika u čijem središtu je impozantna fontana Fuente de las Batallas, okružen je restoranima i barovima.

Restoran ‘’Chikito’’ (nekadašnji kafić ‘’Alameda’’) svakako je među njima najpoznatiji, a to je bilo omiljeno okupljalište intelektualaca i umetnika ( Federico García Lorca i Manuel de Falla npr.) u perodu od 1915. do 1929. godine.

Plaza del Campillo poznata je i kao poprište krvavih događaja iz 1936. godine kada su Frankovi falangisti pucali na okupljene radnike – protestante.

‘’Crvena palata’’ kako bi sa arapskog glasio prevod reči Alhambra, postoji još od 9. veka i prvobitno je bila isključivo vojna tvrđava.

Pravljena je od crvene opeke što objašnjava njen naziv i nalazi se na brdu Sabika iznad Granade.

Gradnju kompleksa zapčeo je Ibn – Al Ahmara iz mavarske Nasridske dinastije, 1238. godine.

Radovi su trajali punih 80 godina, a nakon što su ovim prostorima zagospodarili katolički kraljevi 1492. godine, Alhambra postaje hrišćanski dvor.

Prostire se na 142 000 m2, a u periodu najveće moći zidine kompleksa su imale 24 kule i četvoro ulaznih vrata.

Tokom 18. i 19. veka palata je bila prilično zapuštena, posebno su je loše tretirale Napoleonove trupe pretvorivši je u vojne barake.

Od 1984. godine nalazi se na listi UNESCO i danas je jedna od najposećenijih turističkih atrakcija u Španiji, neki podaci govore o o preko tri miliona turista godišnje.

Rekoh već ranije u uvodu da i ne pokušavate posetu Alhambri bez ranije (on line) kupljenih ulaznica, maksimalno tri meseca pre izabranog termina dolaska.

Karta košta 14 eura, a na svakih pola sata pušta se 300 posetilaca u kompleks.

Postoji opcija kupovine Granada card koja vam za 45 eura omogućava ulaz u brojne muzeje u gradu, mavarske kuće, manastire, vožnju gradskim prevozom, turističkim vozićem po Albacinu, pa i ulaz u Alhambru.

Ceo prostor podeljen je na četiri celine: Alkazab – vojni deo, dvorski deo sa predivnim palatama, Medina (gde je obitavalo stanovništvo koje je radio za dvor) i dvorski vrtovi Generalife.

Kako to obično u istoriji biva, pobednici se trude da izbrišu što više tragova postojanja poraženih, što je otužna ‘’tradicija’’ koja je aktuelna i današnje vreme.

Tako je bilo i u slučaju Alhambre koja je najveće promene doživela tokom vladavine Karla V Habsburškog (1500. – 1558.) koji je iz simboličnih razloga želeo da mu sedište bude baš u Alhambri.

Iz tog razloga neke su dvorane srušene, dvorišta uništena, nameštaj uklonjen, zidovi izbledeli itd.

Bez posebnog istraživanja uočava se razlika između originalnih delova kompleksa i naknadno priodatih kao što je npr. dvorana Karla (Carlosa) V.

Najznačajniji deo Alhambre je Palata Nasrid (Palacios Nazaríes) koja je prvobitno bila podeljena na tri dela: Kuća pravde (Mexuar), odaja za administrativne i javne poslove, Palata Komares, emirova zvanična i privatna rezidencija i Palata lavova, privatno područje za kraljevsku porodicu i harem.

U Nasridovu palatu se ulazi isključivo u tačno zakazano vreme, pa radi sveopšte vremenske orijentacije imajte u vidu da je od ulaza u kompleks do nje potrebno sat vremena.

Takođe, treba znati da je za obilazak Alhambre potrebno minimalno tri sata, no ukoliko zaista želite i možete da se posvetite temeljnom razgledanju i upoznavanju sa svim detaljima ovog fantastičnog mesta, računajte na šest sati tj. praktično na ceo dan.

Mavarski pesnici su Alhambru zvali ‘’biser u smaragdima’’, a mislim da je tajna njene lepote u milionima detalja, koji su, svaki za sebe, impresivna umetnička dela.

Lukovi, tavanice, zidovi, mozaici na keramičkim pločicama, gravure sa arapskim slovima i raznoraznim geometrijskim elementima, samo su deo detalja čija harmonija posetiocima oduzima dah.

Mi smo najviše vremena ipak proveli delu kompleksa koji se zove Heneralife (Generalife), a radi se o sultanovoj letnjoj rezidenciji iz 14. veka.

Splet vrtova, popločanih staza, bazenčića i vodenih kanala čine ovo mesto idealnim za opuštajuću pauzu i predah od užurbane turističke gomile.

Dva su popularna dvorišta u ovom kompleksu – Patio de la Acequia, sa prelepom baštom i pogledom na Palatu Nasrida i Patio de la Sultana poznato po 700 godinama starom čempresu.

Legenda kaže da se su se kod tog čempresa tajno sastajali sultanija i vitez iz neprijateljske porodice.

Kada je sultan saznao za ove nestašluke, pobio je sve pripadnike vitezove porodice.

Šta je bilo sa sultanijom ne znam, no barem je čempres živ dan danas 😊.

Nismo dugo mogli uživati u ovoj lepoti i suncu koje nas je konačno udostojilo sa minimumom svog prisustva, valjalo nam je do autobusa jer je ispred nas bila celonoćna vožnja, dugačka skoro 900 kilometara, do našeg poslednjeg odredišta na ovoj mini španskoj turneji – veličanstvene Barcelone.

O danu u Barceloni pišem poseban blog, a posetu Granadi, naravno sa mnogo komotnjom organizacijom i više vremena na raspolaganju, iskreno preporučujem svakom ljubitelju putovanja.