June 25, 2024

Velika autobuska tura po južnoj Evropi – VII deo – Portugal (Cabo da Roca, Praia Grande Colares, Sintra)

U poslednjem nastavku priče o jednom od najsadržajnjijih i svakako najdužih naših putovanja, idemo na jednodnevni izlet u prelepu okolinu portugalskog glavnog grada Lisabona.

Nakon dana koji je bio u potpunosti posvećen razgledanju i obilasku najznačajnijih lisabonskih turističkih atrakcija opisanog  OVDE, usledilo je kratko putovanje na sever u područje Nacionalnog parka Sintra – Cascais, sa naglaskom na obilaske čuvenih palata po kojima je gradić Sintra nadaleko poznat.

Prva destinacija koju smo posetili spada u moju omiljenu kategoriju ‘’zanimljiva geografija’’.

Naime, radi se o najzapadnijoj tački evropskog kontinenta – Cabo da Roca ili Rt stene, koja je, logično, ujedno i najzapadnija tačka Iberijskog poluostrva i samog Portugala.

Od naše baze – hotela u Estorilu gde smo bili smešteni tokom boravka u Portugaliji do Cabo da Roca ima samo 18 km (od centra Lisabona 42 km) koje smo prešli laganom vožnjom kroz prelepo prirodno okruženje pomenutog nacionalnog parka.

I, sada kada se posle toliko godina prisećam detalja sa tog putovanja, prva mi je asocijacija na Portugaliju ta neka sveopšta opuštena i lagana atmosfera, sve je nekako bilo zeleno, mirno, nasmejano i lagano, bez gužvi i tenzija.

Cabo da Roca, moćna stena na 140 metara visine iznad Atlantskog okeana imala je izuzetno važnu stratešku i fortifikacijsku ulogu u periodu između 17. i 19. veka kada je bila jedna od najvažnijih tački u odbrani lisabonske luke tokom raznih ratova i osvajačkih pohoda koji su se odigravali tokom tih burnih vremena.

‘’Ovde… gde zemlja prestaje, a more počinje…’’, stihovi su Luisa de Camoesa, najvećeg portugalskog pesnika, ispisani na kamenoj ploči ispod velikog krsta koji dočekuje posetioce na ovom mestu impresivne lepote.

Ispod stihova su ispisane i precizne geografske koordinate Cabo da Roce uz napomenu da se radi o najzapadnijoj evropskoj tački.

Negde na početku ove serije blogova koji opisuju ovo 7000 kilometra dugačko putovanje pomenuh da nikada pre ni kasnije u životu nisam doživeo tu količinu kiše i varljivog vremena koje nas je pratilo svih jedanaest dana.

U tom smislu ni ovaj izletnički dan nije bio izuzetak pa smo u njemu praktično imali miks sva četiri godišnja doba, od kojih je recimo jesen bilo ono koje nas je  dočekalo na Cabo da Roca.

Jak vetar sa Atlantika je nešto standardno i očekivano, ali je magla koja nas je asocirala na novembar narušila impresivni pogled po kojem je ovo mesto pre svega prepoznatljivo.

Ono što se ipak jako dobro videlo su visoke i oštre stene u koje su nemilosrdno udarali talasi nervoznog okeana.

Za svetionik, upečatljiv simbol Cabo da Roca visok 22 metra, tvrde da je najstariji u Portugalji.

Sagrađen je 1772. godine na visini od 165 metara od mora, a njegova svetla vidljiva su na 50 km udaljenosti.

Pored svetionika nalazi se prostran parking za posetioce kojih tog dana i nije bilo u nekom impozantnom broju i kancelarija & suvenirnica lokalne turističke organizacije.

Moj prvi susret sa obalom Atlantskog okeana bio je pre dvadestek godina u Holandiji u blizini, nama ex jugovićima dobro poznatog Scheveningena, gde sam se tada, igrom slučaja, obreo.

Jedna, beskrajno dugačka i široka peščana plaža koju permanentno zapljuskuju, pomalo dosadni talasi.

Gotovo identičnu scenu zatekli smo na drugoj lokaciji našeg portugalskog izletničkog dana, Velikoj plaži Colares (Praia Grande), desetak kilometara severno od Cabo da Roca.

Jedina razlika u odnosu na svoju ‘’bliznakinju’’ iz 2200 km udaljenog Noordwijka jeste njeno okruženje – ova portugalska ‘’opkoljena’’ je visokim stenama i brdima za razliku od ravničarske Holandije.

Idealno mesto za kafe pauzu uz uživanje u suncu i plavetnilu okeana – ovde nas je dočekala pomalo letnja atmosfera.

Praia Grande predstavlja idealnu lokaciju za surfere i ”leđne surfere” ( Bodyboarding), te su veoma česta različita međunarodna prvenstva i takmičenja u ovim sportovima.

Dve su zanimljivosti vezane za ovu plažu – na njenom krajnjem severnom delu, u okviru hotela Das Arribas, nalazi se jedan od najvećih bazena sa slanom vodom u Evropi, dugačak 100 metara, a na južnim liticama mogu se videti otisci stopala dinosaurusa stari oko 125 miliona godina!

Inače, osim surferima, ovaj kraj privlači veliu pažnju planinarima, alpinistima i biciklistima.

Nakon pauze, putovanje smo nastavili do palate Monserrate, udaljene sedam kilometara u pravcu istoka.

Ovo je samo jedna od nekoliko palata na području istorijskog grada Sintra, svetski poznatog po svojim unikatnim znamentostima zbog kojih se od 1995. nalazi na UNESCO listi svetske baštine.

Osim palata, pažnju privlači i prirodno okruženje koje se sastoji iz bezbroj brežuljaka, šuma, vrtova, što celokupnom utisku pridodaje finu dozu bajkovitosti.

Sam gradić Sintru (23 km sverno od Lisabona) nismo ni stigli da vidimo, jer kao što rekoh u uvodnom blogu, ovo putovanje je osim neverovatno varljivog vremena obeležila i svakodnevna konfuzija organizatora/vodiča pa smo tako ovom prilikom ostali izgubljeni i ”zaglavljeni” preko sat vremena na nekom prevoju sa kog je naš autobus jedva uspeo da se isčupa jednim mučnim i dugotrajnim manevrom.

Ostali učesnici u saobraćaju delovali su iskreno iznenađeni – skoro sam siguran da su prvi put u životu videli autobus na tom pravcu.

Uglavnom, nakon jeseni i leta tokom boravka na prve dve destinacije, u kompleksu palate Monserrate dočekalo nas je pravo prolećno vreme, pa je doživljaj bio kompletan.

Palatu je projektovao 1858. engleski arhitekta James Knowles za potrebe portuglaskog vojvode I istraživača Francis Cooka.

Izgrađena je na ruševinama vile Gerard de Visma, a svojim stilom asocira na istočnjačke pagode kakve sam viđao u Pekingu.

Velika pažnja posvećena je detaljima od kojih se svojom gracioznošću posebno ističu kamene rezbarije.

Stubovi palate su izrađeni od ružičastog mermera, a galerija je ukrašena lukovima u gotskom stilu.

Nama se posebno svideo park kojim je palata okružena, koji se obzirom da se u njemu može videti preko 2500 vrsta biljaka slobodno može smatrati botaničkom baštom.

Čuveni engleski pesnik Lord Byron je živeo u palati početkom 19. veka, a ja nešto mislim da sam živeo okružen takvom lepotom možda bi i meni proradila pesnička inspiracija 😊

U mnogim putopisnim reportažama pojavljuje se sintagma ”najlepša palata na svetu” kojim se opisuje palata Pena, poslednje odredište koje smo posetili tog dana.

Morao bih puno toga još da vidim i proputujem da bih potvrdio ili demantovao navedenu ”titulu”, no svakako da je Pena jedna od najlepših palata/dvoraca koje sam obišao.

Nalazi se na 3 km južno od centra Sintre, 27 km severozapadno od Lisabona i 6 km istočno od palate Monserrate odakle smo mi stigli.

Ovaj portugalski dragulj smestio sa visoko, na vrhu brda iznad Sintre na 528 metara nadmorske visine.

Palata je sagrađena na mestu nekadašnjeg srednjevekovnog manastira.

Kapela je sagrađena u čast Gospe od Pene nakon ukazanja Device Marije, a u manastirskim ćelijama živelo 18 monaha.

Manastir je teško stradao tokom 18. veka prvo od gromova, a potom i od zemljotresa, kapela je preživela, no od manastirskog dela ostale su samo ruševine.

Takvo stanje je potrajalo do 1838. kada je nemački kralj Don Ferdinand II, oženivši portugalsku kraljicu Dona Mariju, poželeo da upravo na ruševinama manastira podigne letnju kraljevsku rezidenciju.

Palata je građena između 1842. i 1854. i predstavlja nesvakidašnji spoj antičke, renesansne i orijentalne arhitekture.

Poznata je i po svojim neobičnim kulama i šarenilu fasada (crvena fasada označava zidine starog manastira, a ostale boje predstavljaju dozidana krila), pa je neki zbog tog maštovitog spoja zovu i ”Portugalski Disneyland”.

Palata je 1889. godine  prodata državi, a nakon republikanske revolucije 1910. proglašena je nacionalnim spomenikom i pretvorena u muzej.

U velikoj anketi sprovedenoj pre nekoliko godina, u konkurenciji sa još oko 800 kandidata, Pena je uvrštena na prestižnu listu ”7 (arhitektonskih) čuda Portugala”, a od 1995. je pod zaštitom UNESCO.

Od parkinga do vrh brda tj. do ulaza u palatu potrebno je uložiti određenu količinu napora i savladati polučasovni uspon.

Mi nismo imali sreće sa vremenom, pa nas je prilikom ”osvajanja Pene” zateklo i četvrto godišnje doba u istom dana – hladan vetar i kiša sa malo magle podsetili su nas na nedavno završenu zimu.

Kao i u slučaju Cabo da Roca, loše vreme je uticalo da vidik koji je sa vrha brda i terasa palate i više nego impresivan, prilikom naše posete ipak bude pomalo hendikepiran.

Kažu da se tokom vedrih i sunčanih dana može videti i Lisabon, a mi smo morali da se zadovoljimo pogledom na okolna brda i druge spektakularne palate i zamkove u ”komšiluku”.

U unutrašnjem dvorištu palate najviše pažnje posetiocima izaziva jedinstveno vajarsko delo – Tritonov luk.

Mitološko biće, polu čovek – polu riba utisnuto je u fasadu, no simbolika i razlog zašto je baš on baš na tom mestu, do danas je ostalo nerazjašnjeno.

Unutrašnjost palate, nažalost, nije bilo dozvoljeno fotografisati (nadam se da je danas situacija povoljnija), a neke od prostorija koje smo obišli su Arapska soba, balska dvorana i kuhinja sa bakarnim posuđem.

Nije samo palata pod zaštitom UNESCO nego i 85 hektara parkovskih površina sa kojima je okružena.

Mi nismo imali dovoljno vremena da, osim onog dela kroz koji se prolazi prilikom uspona do palate, više uživamo u egzotičnim biljkama i drveću koje su kraljevi donosili iz svih krajeva sveta i ovde ih sadili.

Neke od najreprezentativnijih predstavnika su sekvoje čiji je životni vek 2000 godina, biljke iz amazonskih prašuma, Meksika, Maroka itd.

Ovim se završio naš izletnički dan i boravak u Portugalu, sutra ujutro krenuli smo nazad u Španiju, o čemu možete čiati u sledećim blogovima:

Portugal je definitivno destinacija koja je ispunila (pa i nadmašila) naša očekivanja, ali je to zemlja čije smo lepote i zanimljivoste tek ”načeli”, sa ta tri dana našeg boravka, tako da nam ostaje nada da ćemo uspeti nekada da se vratimo u ovu prelepu državu ”na kraju Evrope”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *