by Odmah nakon završetka našeg obilaska predivne Alhambre, opisane u blogu koji možete pročitati OVDE, putovanje je nastavljeno dugačkom, celonoćnom vožnjom do poslednje destinacije koju ćemo posetiti u Španiji – jedinstvene Barcelone.
Prva jutarnja kafa i doručak na prilazu gradu, posle pređenih 885 km, bili su neophodna uvertira za još jedan sadržajan i naporan turistički dan.
Ovo neće biti reportaža ‘’šta je sve zanimljivo videti u Barceloni’’, nego podsećanje na to šta smo mi uspeli da obiđemo za nekih 12 sati koje smo imali na raspolaganju za upoznavanje sa katalonskom prestonicom.
Nakon Pariza, Londona i Rima, Barcelona je četvrti grad po broju turističkih poseta u Evropi.
Glavno industrijsko i trgovačko središte u Španiji, najveći grad na Sredozemnom moru i jedna od najvećih luka, svojim bogatim kulturnim i istorijskim nasleđem privlači milione turista svake godine.
Nalazi se u priobalnoj ravnici okružena planinom Collserola, koja je ujedno i nacionalni park, na oko 160 km od francuske granice.
Neću ovde daviti sa mnogobrojnim detaljima iz burne istorijske prošlosti grada, no važno je znati da je Barcelona tokom španskog građanskog rata bila na republikanskoj strani, što je tokom višedecenijske Frankove vladavine platila ekonomskom stagnacijom i nasilinim potiranjem svog katalonskog identiteta, a ovo sporno političko pitanje aktuelno je i do današnjih dana.
Organizacija Letnjih olimpijskih igara 1992. godine značajno je doprinela sveopštem oporavku i napretku grada, a pozitivna energija ovog svetskog događaja, na neki način, traje do danas.
Priča o Barceloni nemoguća je bez pominjanja imena Antonija Gaudija (Antoni Plàcid Guillem Gaudí i Cornet), koji je živeo i radio u periodu 1852. – 1926.
Ovaj katalonski arhitekta svetski je poznat po svom nesvakidašnjem i nekonvencionalnom stilu, a njegova dela spadaju u nezaobilazne turističke tačke, pre svega u Barceloni.
Praktično na svakom koraku u gradu se može videti neko zdanje koje već na prvi pogled odaje da je u njegovom osmišljavanju ključnu ulogu odigrao upravo Gaudi.
Inspiraciju je nalazio pre svega u prirodi i religiji, a maksimalna pažnja posvećena je detaljima u kreacijama kao što su vitraži, keramika, kovano gvožđe i stolarija.
Kuća Mila (Casa Milà) poznatija kao La Pedrera u ulici Passeig de Garcia u samom centru grada, klasičan je predstavnik Gaudijevog stila, sa puno oblina i krivina i krovom od keramičkih pločica.
Kuća je građena između 1906. I 1912. godine, a posebnu originalnost čine dimnjaci koji su prekriveni staklom razbijenih čaša tako da asociraju na glave ratnika pod šlemovima.
Nakon kratke pauze kod ove neobične građevine, put nas je odveo na brdo El Carmel gde smo konačno protegnuli noge i prošetali kroz čuveni park Gvelj (Güell), jedno od najvećih Gaudijevih remek dela.
Ovaj kompleks sačinjen od niza vrtova i neobičnih arhitektonskih elemenata, rađen je između 1900. i 1914. godine, a danas se nalazi pod zaštitom UNESCO.
Prvobitno je prostor bio koncipiran kao engleski park, no kasnije je pretvoren u gradski vrt.
Ulaz je besplatan, dok se naplaćuje poseta Gaudijevoj kući u kojoj se može videti nameštaj koji je on dizajnirao.
Neobičan prirodni ambijent sa krivudavim puteljcima, usecima i pećinama nadopunjuje jednako neobično dizajnirane građevine.
Mozaici su rađeni od polomljenih keramičkih pločica – trendakis tehnika karakteristična za katalonski modernizam.
Centralno mesto predstavlja glavna terasa koja je okružena dugom klupom u obliku morske zmije.
Odavde se pruža najlepši pogled na ceo grad, i sve to zajedno čini park Gvelj nezaobilaznom tačkom svakog turističkog obilaska Barcelone.
Ipak, za najveće i najpoznatije Gaudijevo remek delo uglavnom svi proglašavaju čuvenu baziliku Sagrada Familia (Sveta porodica), crkvu čija gradnja traje već, neverovatnih, 142 godine!
Crkva se nalazi u samom centru grada, a podatak da se u momentu početka gradnje ta lokacija nalazila 1,5 km udaljena od Barcelone, dovoljno ilustruje koliko puno vremena je od tada prošlo.
Baziliku je prvobitno počeo da gradi arhitekta Francisco de Paula del Villar, da bi vrlo brzo projekta preuzeo Gaudi koji ga je u potpunosti promenio.
Sagrada Familia je bilo njegovo životno delo na kojem je radio 40 godina, a od toga poslednjih 15 je radio isključivo na tom projektu.
Pitanje je kakva bi sudbina gradnje bila da Gaudi nije iznenada stradao u bizarnoj saobraćajnoj nesreći 1926. godine i da većina njegovih skica i projekata nije bila uništena tokom građanskog rata u Španiji.
Na dužinu gradnje svakako je uticala i neukrotiva mašta Gaudija koja ga je, gotovo na dnevnom nivou, inspirisala na konstantne izmene i inovacije u projektu.
Ono što znamo je da se nakon njegove smrti pa do danas, devet arhitekata izmenilo u nastojanju da zaokruži genijevu viziju, a poslednja prognoza kaže da bi gradnja mogla biti završena 2028. godine.
Poput parka Gvelj i Sagrada Familia se nalazi na zaštićenoj listi UNESCO, na kojoj se nalazi još pet drugih Gaudijevih dela.
Sa oko 3,5 miliona posetilaca godišnje, u prethodnoj deceniji, Sagrada Familia je postala najposećenije turističko odredište u Španiji, čak ispred dugo vremena, neprikosnovene Alhambre u Granadi.
Ovo grandiozno zdanje za arhitekte predstavlja poseban izazov, jer se radi o izgradnji za koju se koristi kamenje nepravilnog oblika.
Kada bude završena, katedrala će imati 18 tornjeva; po jedan za svakog evanđelistu, jedan za svakog apostola i dva najviša će simbolizovati Isusa i Bogorodicu.
Grobnica, spoljašnji luk i iznad svega fasada Rođenja Hristovog je ono što je Gaudi za života završio.
Baziliku je u novembru 2010 godine (nakon što je završeno unutrašnje uređenje) osveštao Papa Benedikt XVI. a ukupan prihod od ulaznica koji iznosi oko 25 miliona eura na godišnjem nivou, namenjen je za troškove za nastavak izgradnje, uz dodatne donacije privatnih donatora.
Priča o Barceloni nemoguća je bez pominjanja istoimenog fudbalskog kluba, jednog od najuspešnijih i najpopularnijih na celom svetu.
Rivalstvo između Barcelone i Madridskog Reala odavno prevazilazi okvire internog , sportskog događaja u Španiji, a njihove duele prate stotine miliona fudbalskih fanova širom zemaljske kugle.
Dom fudbalera Barcelone je stadion Nou Camp, jedan od najvećih u Evropi sa kapacitetom od blizu 100 000 mesta.
Stadion je otvoren 1957. godine, a upravo je u toku njegova velika rekonstrukcija nakon koje će ceo kompleks poprimiti savremen, futuristički oblik i sadržaj.
U tom smislu osvrt na našu ondašnju posetu može biti samo podsetnik na to kako je ‘’to nekada izgledalo’’, a ne korisni i aktuelizovani vodič.
Ono što verujem da će ostati kao deo buduće ture obilaska je muzej posvećen istorji slavnog kluba, u čijoj porodici su ne manje slavni košarkaši i rukometaši, kao i mogućnost obilaska tribina, terena, svlačionica itd.
Dok se renoviranje ne završi, fudbaleri nastupaju na olimpijskom stadionu Estadi Olimpic, kojeg smo takođe posetili tokom našeg obilaska grada.
Ovaj stadion koji je izgrađen 1927. za potrebe svetske izložbe održane dve godine kasnije, pridev ‘’olimpijski’’ prvi put je sebi pokušao bezuspešno da prišije 1936. kada su se olimpijske igre ipak dodeljene Berlinu.
Na iduću priliku čekalo se skoro 60 godina, ali je Olimpijada koju je Barcelona organizovala 1992. ostala upamćena kao jedna od najboljih.
Retki će se setiti da je oštru konkurenciju Barceloni za dobijanje domaćinstva igara, tada predstavljao naš Beograd…
Uglavnom, čisto da niti jedan dan tog našeg davnog putovanja ne prođe bez barem deset minuta kiše, pobrinuo se crni oblak koji se nekako namestio baš iznad olimpijskog stadiona.
Ovaj šesti stadion po veličini u čitavoj Španiji (kapacitet 54 367), nalazi se na brdu Monžuik (Montjuïc), jednom od najpopularnijih gradskih izletišta.
Ovde se pored nekadašnjih olimpijskih borilišta i olimpijskog muzeja mogu videti tvrđava, botanička bašta, prelepo uređeni vrtovi, arheološka nalazišta itd.
Mnoštvo je restorana, kafića, dečjih igrališta, a sa brda se pruža fantastičan pogled na grad i obližnju luku.
Jedan od poznatijih spomenika je onaj podignut u čast katalonskog patriotskog plesa Sardana i njegovi segmenti su čest motiv na različitim suvenirima širom Katalonije.
Dakako da je naša brzopotezna poseta bila i više nego nedovoljna za neko bliže upoznavanje sa zanimljivostima i atrakcijama ovog dela grada.
Poslednja tačka koju smo posetili na Monžuiku pre povratka u centar grada bio je plato ispred grandiozne Nacionalne palate ( Montjuïc National Palace).
Palata je bila središnje mesto svetske izložbe 1929. godine, a danas je tu smešten Nacionalni muzej umetnosti Katalonije.
Ispred palate pruža se dugačak niz trgova sa prelepim fontanama i avenijom De la Reina Maria Cristina koja se završava na jednom od najpoznatijih gradskih trgova – Plaza de España (Španski trg).
Razlika u današnjoj perspektivi u odnosu na ovu fotografiju iz 2009. je u četiri jonska stuba koji predstavljaju katalonsku zastavu i koji su iz političkih razloga svojevremeno bili uklonjeni, pa nakon građanske inicijative 2010. vraćeni na prostor ispred fontane.
Španski trg, poput većine objekata na Monžuiku, pravljen je za svetsku izložbu 1929.
Prepoznatljiv je po dva venecijanska tornja visoka 47 metara i po fontani čiji je autor Josep Maria Jujol, bliski Gaudijev saradnik.
Ako možete da birate tajming posete ovom trgu, neka to bude u večernjim časovima kada kombinacija raznih boja, muzike i veličanstvenog ‘’vodenog plesa’’ koji pravi fontana, stvara spektakl za večno pamćenje.
Najpoznatija gradska ulica La Rambla, neizbežna je šetačka destinacija za svakog ko poseti Barcelonu.
Dugačka nešto manje od 2 km, spaja centralni gradski trg Plaça de Catalunya (Katalonski trg) sa trgom Plaza Portal de la Pau u blizini gradske luke i rive.
Mi smo u šetnju krenuli sa Plaza Portal de la Pau na kojem centralno mesto zauzima svetski poznat spomenik Kristoforu Kolumbu (Christopher Columbus), velikom istraživaču i moreplovcu.
Kažu da u Španiji svaki grad ima bar po jedan spomenik posvećen Kolumbu, s tim da je ovaj u Barceloni napravljen kao direktan omaž njegovom putovanju u Ameriku.
Spomenik se sastoji od 40 metara visokog stuba i Kolumbove statue na vrhu, visoke 7 metara.
Kolumbo desnom rukom pokazuje u pravcu “Novog Sveta”, a u levoj drži zarolanu kartu sveta.
Iskreno, nije mi baš jasan pravac u kome je ispružena Kolumbova ruka, koliko se razumem u strane sveta to je kontrasmer od Amerike, no možda je to asocijacija na njegovu ideju da dođe do Indije do koje je prvobitno krenuo pa ‘’zalutao’’ na do tada nepoznati kontinent.
Logičnija mi je verzija po kojoj Kolumbo pokazuje na mesto u luci gde je stajao njegov brod Santa Maria.
Na samom dnu spomenika se nalaze skulpture 8 važnih ljudi, koji su bili povezani sa Kolumbom ili su učestvali u njegovim otkrićima.
Tu su i 4 figure koje predstavljaju delove Španije i Kataloniju, kraljevstvo Leon i Aragon i Kastilju.
Spomenik je građen između 1881. i 1888. godine, a njegova minijaturna kopija može se videti u briselskom ‘’Mini Europe’’ parku.
Unutar stuba, lift vozi do vrha statue, odakle se sa platforme pruža fenomenalan pogled.
Trg je okružen sa nekoliko prelepih građevina, a oni koji imaju vremena svakako bi trebalo da posete Pomorski muzej.
Ukoliko se ovde zateknete tokom nekog vrelog letnjeg dana, slobodno šetnju Ramblom odložite za večernje časove, a spas od žarkog mediteranskog sunca možete potražiti na plaži Barceloneta, koja je proglašena za najbolju urbanu plažu na svetu i koja je od Plaza Portal de la Pau udaljena samo 1,5 km.
Ona je tek prva u nizu od sedam gradskih plaža ukupne dužine 4,5 km koje se protežu od luke u pravcu severoistoka i koje su kultivisane i uređene na mestu nekadašnjih industrijskih zona tokom sveobuhvatnog uređenja grada za Olimpijadu 1992.
Nas je varljivi april ipak usmerio u najveseliju i najposećeniju gradsku ulicu.
Mnoštvo restorana, kafića, klubova, suvenirnica, uličnih tezgi, mini pijaca, uličnih muzičara, bogatstvo boja, mirisa, ukusa, najjezgrovitiji je opis La Ramble.
Masa sveta se kreće u oba smera tokom celog dana i vodiči su nas još onda upozorili da maksimalno povećamo oprez od eventualnih lopova koji obožavaju ovakve destinacije.
Nažalost, u godinama posle naše posete, ispostaviće se da su ovakva mesta, osim lopovima, interesantna i teroristima…
Kada se kaže ‘’centar Barcelone’’ u bukvalnom smislu najčešće se misli na Trg Katalonija (Plaça de Catalunya).
Trg zauzima oko 50 000 kvadratnih metara, kružnog je oblika, a u njega se sliva 9 ulica, od kojih je Rambla uz Passeig de Gracia, najpoznatija.
Na trgu se nalazi nekoliko statua i fontana, no on je pre svega glavno gradsko čvorište autobuskih i metro linija.
La Rambla predstavlja i ‘’zapadnu granicu’’ Gotske četvrti, najstarijeg dela Barcelone.
Ovu četvrt karakterišu uske ulice i srednjovekovna zdanja, ali se mogu sresti i građevine koje datiraju još iz vremena Rimskog carstva
U njoj se nalazi i jevrejska četvrt, koja se sastoji od mreže uskih ulica gde se može videti deo nekadašnje sinagoge.
Bez nekog posebnog plana mi smo spontano lutali kroz ulice, od trga do trga, uživajući u veseloj i opuštenoj atmosferi i prelepim građevinama.
Trg Pi na kojem je gotička crkva Santa Maria del Pi, posebno je zanimljiv svakog prvog i trećeg petka & subote kada su ovde postavljeni štandovi sa katalonskim jelima i umetninama.
Trg La Reial jedno je od popularnijih večernjih okupljališta zahvaljujući brojnim kafićima i barovima.
Trg Sant Jaume je političko srce Barcelone, i mesto gde se nalazi gradska većnica i zgrada katalonske vlade – Palau de la Generalitat.
Arhitektonska celina na trgu Plaça del Rei nudi najbolje primere srednjovjekovnih građevina u Barceloni, sa Palau Reial Major, delom starog rimskog zida, Palau del Lloctinent (Palata zamenika) i muzejom istorije grada.
Centralno mesto u Gotskoj četvrti zauzima velika gradska katedrala (Cathedral of the Holy Cross and Saint Eulalia), građena između 13. i 15. veka.
Mi nismo imali sreće da je doživimo u punom sjaju jer je njena rekonstrukcija bila u punom jeku.
Jedna od najfotografisanijih znamenitosti u ovom delu grada je El Pont del Bisbe (Biskupov most).
Most, sagrađen za svetsku izložbu 1929. povezuje Palau de la Generalitat i La Casa dels Canonges, u blizini katedrale.
Sada već premoreni od celonoćne vožnje i celodnevnog razgledanja grada, preostalo vreme do ukrcavanja na brod proveli smo u jednom od brojnih kafića na La Rambli.
Iako je ostalo još dosta prostora da još nešto vidimo i obiđemo, nije više bilo snage i energije, iscrpili smo se maksimalno nakon desetak sadržajnih i napornih dana.
Brod za Đenovu kretao je u kasnijim večernjim časovima, a mi smo jedva čekali da se dohvatimo kreveta.
Verovatno, da su okolnosti bile drugačije, činjenica da kabina bez prozora koju delimo sa nepoznatim saputnicima predstavlja realnu klaustrofobičnu ‘’kutijicu’’, bila bi nepremostiv problem.
Ovako, bio je to jedan dubok i dugačak san, zaista zaslužen odmor.
Jutro i prepodne na brodu bilo je ”obojeno” prelepim nijansama plave boje Sredozemnog mora, uživanjem na osunčanoj palubi i posmatranjem udaljenih obrisa gradova na francuskoj rivijeri.
Definitivno je plovidba brodom (meni) najlepši način putovanja, svakako u slučaju da je vreme normalno.
Kako smo se približavali Đenovi, količina oblaka na nebu je jasno ukazivala da ni naš poslednji dan na putovanju neće proći bez kiše, čime je ovo putovanje postiglo neslavni rekord – jedanaest dana i svih jedanaest sa barem sat vremena kiše.
Priča o Đenovi i njenoj impresivnoj luci u koju smo uplovljavali preko sat vremena, biće ispričana u jednom od narednih blogova, jer je upravo Đenova bila jedna od najvažnijih destinacija na našem ovogodišnjem (januar 2024.) velikom evropskom putovanju.
Time je ”naplaćen dug” star 15 godina, jer iako smo se nakon iskrcavanja sa broda uputili ka centru grada sa namerom da ga barem simbolično ”overimo”, blokirani putevi od strane demonstranata (neki sindikalni protesti koliko se sećam) skrenuli su naš u autobus u pravcu Milana, našeg poslednjeg odredišta pre definitivnog povratka kući.
O poseti Milanu možete čitati OVDE.
Drugi blogovi sa ovog putovanja:
