by Iako hladna, prelepim suncem okupana, prva decembarska nedelja, bila je idealna za izlet i to u našem omiljenom ‘’pakovanju’’ – spoj različtih aktivnosti na nekoliko lokacija sa što manje potrošenog novca (idu praznici, trebaće nam 😊 )
Glavne ‘’mete’’ našeg lutanja bile su Park prirode Begečka jama, u kome nisam bio dobrih 20 godina i vožnja skelom preko Dunava, kao aktivnost koju još nisam nikada probao.
Obzirom na intezitet i bogat sadržaj naših poduhvata po Vojvodini, sve je teže pronaći nešto što još nismo videli, pa je mašta, ovaj put, morala malo više da se pomuči i da sklopi ovaj, pomalo neobični, bačko-sremski, dunavsko-fruškogorski izlet.
Nakon nabavke neophodne opreme za pecanje, čitaj crvića, krenuli smo put zapada, putem Novi Sad – Bačka Palanka, koji je nažalost u sve lošijem stanju, pa smo se malo vozili, a puno više poskakivali.
Prva pauza usledila je veoma brzo, nisam odoleo da ne zastanem u centru Futoga i fotografišem impresivnu rimokatoličku crkvu iz 1908. godine, posvećenu Presvetom Srcu Isusovom. Ovo prelepo zdanje, izgrađeno u gotičkom stilu, spada u spomenike kulture u kategoriji nepokretnih kulturnih dobara od velikog značaja.
Dijagonalno od crkve, sa druge strane puta, nalazi se lepa zgrada Poljoprivredne škole, nekada dvorac, sagrađen daleke 1777. godine, prema želji velikog župana, feldmaršala i grofa Andrije Hadika, zaslužnog za gradnju pomenute rimokatoličke crkve i župnog dvora.
Već izvesno vreme, vozeći se ovim pravcem, uočavam putokaz za neki salaš, 200-300 metara od izlaska iz Futoga u pravcu Begeča, sa desne strane. Kako je vreme prolazilo, putokaz je bio sve uočljiviji i karakterističniji, a danas teško možete da ga promašte, jer je iznad njega podignut i jedan lepi đeram.
Istraživanje na internetu, preduzeto u međuvremenu, otkrilo je da se radi o Etno salašu Stambolić – https://etno-salas-stambolic.business.site/ , objektu koji pored lepe bašte i restorana uređenog u tom, sada masovno popularnom, etno stilu, ima i smeštajni deo.
Na istom tom sajtu, uredno je stajalo obaveštenje o radnom vremenu, koje je podrazumevalo da salaš radi punom parom u momentu kada bi mi tu trebali naići.
Kao i mnogo puta ranije, nesklad između onoga što piše na sajtu nekog turističkog i/ili ugostiteljskog objekta u našoj zemlji, sa onim što posetioca dočeka na terenu, ogroman je – na salašu ni žive duše nije bilo, skoro napisah ‘’ni živog kera’’, ali ipak je jedan vučjak ozbiljnih dimenzija, pažljivo pratio naše kretanje.
Do objekta koji se nalazi usred njive, vodi zemljani, prilično razrovani put, dužine nekih 300 metara od skretanja.
Kako salaš izgleda sa spoljašnje strane možete pogledati na fotografijama, a mi smo bili primorani da put nastavimo put Begeča, bez planiranog ispijanja čaja i tople čokolade u toplom salašarskom ambijentu.
Na dvadesetak kilometara od Novg Sada, u pravcu prema Bačkoj Palanci, nalazi se selo Begeč, poslednje u novosadskoj opštini, sa ove zapadne strane.
Za selo koje su proslavili čuveni Vujadin Boškov i Braša, vlasnik poznate i priznate čarde na Dunavu, u poslednjih petnaestak godina, sve se više čuje i zbog prelepog Parka prirode – Begečke jame.
U centru sela, na novoizgrađenom kružnom toku, skrećemo levo, prateći putokaz. Zastajemo samo nakratko, da odamo počast antifašističkim borcima.
Nakon 2 km vožnje, stiže se do nasipa koji je odnedavno ‘’obogaćen’’ sa biciklističkom stazom, koja predstavlja deo međunarodne rute EuroVelo 6.
EuroVelo 6 treba da spoji Atlantik i Crno more, a deo koji prolazi kroz našu zemlju, nažalost je najproblematičniji. U svakom slučaju, kada se bude u celini realizovala, ova staza predstavljaće pravi raj za bicikliste, avanturiste i ljubitelje prirode…
Zamislite samo da se provozate od Novog Sada do Bačke Palanke, stazom koja vas vodi pored brojnih rukavaca Dunava, skrivenih plaža, pecaroških oaza, a sve to bez saobraćaja, automobila, kamiona, naseljenih mesta itd.
Nakon što se popne na nasip, treba skrenuti desno, a nakon 700 metara je skretanje za čuvenu čardu ‘’Kod Braše’’, pored koje se nalazi i pristanište za skelu, na koju smo se ‘’nameračili’’, ove izletničke nedelje.
Ipak, mi za sada, nastavljamo pravo još oko 750 m, nakon čega skrećemo ulevo i spuštamo se u Park prirode Begečka jama.
Begečka jama je rečno jezero, povezano sa Dunavom kanalom Begej, tako da je na taj način omogućeno stalno prisustvo vode.
Literatura kaže da je za ovaj prostor karakteristična močvarno-livadska vegetacija sa plantažom topola. Posebnu vegetacijsku vrednost ovog prostora čini jedno stablo bele topole i četiri stabla crne topole, izuzetno retkih predstavnika vegetacije tipičnih plavnih područja Vojvodine, koji su danas zaštićeni kao spomenik prirode – retki primerci biljnog sveta.
Na prostoru Parka prirode Begečka jama može se videti oko 150 vrsta ptica od kojih su većina prolaznice, lutalice i zimovalice. Tokom seobe ptica iz severnijih predela ovde se zadržava do 1000 različitih ptica.
Više o Begečkoj jami može se ovde pročitati: http://virtuelnimuzejdunava.rs/srbija/prirodno-nasledje/parkovi-prirode/begecka-jama.425.html, a nas je najviše zanimalo pecanje i kakvu ćemo situaciju sa ribom zateći na licu mesta, jer smo ”upozoreni” sa više strana da je u ovo vreme riba otišla na ”godišnji odmor” i da se veoma slabo peca.
Na kraju će se ovo upozorenje, nažalost, ispostaviti kao potpuno tačno, jer ni mi, ni nekoliko drugih pecaroša, nismo upecali niti jedan jedini komad, iako je područje poznato po solidnim količinama babuške, bucova, deverike, soma i štuke.
Osim ”riba na godišnjem”, ozbiljni poznavaoci ove materije, reći će da je glavni krivac za ovakvu oseku ribljeg fonda, krivolov i to u svim oblicima – od struje do dinamita….
Šta u stvari putnik namernik može da doživi na Begečkoj jami, osim pecanja?
Pored solidno uređenog vikend naselja nalazi se sportski teren za košarku, restoran-čarda sa lepom terasom, a na samoj obali je peščana plaža.
Sve to zajedno sugeriše preporuku da je ovde ipak najbolje doći leti, no nama su kombinacija mira, tišine, prijatnog decembarskog sunca i prelepih boja prirode, koje su se presijavale u ogledalu mirnog rečnog jezera, bile sasvim dovoljne, da nas pecaroški debakl, ni malo ne uznemiri.
Na kraju vikend naselja, postoje putokazi za turističku i trim stazu, koju ćemo svakako probati idući put kada dođemo, a sada smo morali da požurimo na glavnu ”atrakciju” dana – skelu, sa kojom ćemo preći na sremsku stranu Dunava.
Kao što smo već pomenuli, pristan za skelu nalazi se uz čuvenu čardu ”Kod Braše”, a mi smo imali sreću da u momentu našeg dolaska, taman krene ukrcaj na skelu.
Zahvaljujući činjenici da na celom potezu od mosta Slobode u Novom Sadu, pa do mosta koji spaja Bačku Palanku sa Ilokom, nema ni jedan drugi most kojim bi ljudi iz cele južne Bačke mogli preći u Srem, a izbeći dve granice i/ili uštedeti značajno vreme i novac za gorivo, skela i dalje postoji.
Na primer, iz Begeča do Banoštora, kada bi išli kopnenim putem, ima 50 km u jednom pravcu, što je dovoljna ilustracija o kakvoj i kolikoj se uštedi radi.
Ne znam zašto, ali meni je prva asocijacija na skelu, scena iz filma ”Salaš u malom ritu” – kada se na (srećnom) završetku filma, svi pozitivni likovi prebacuju skelom na bezbednu udaljenost od Šicera i ostalih zlih Nemaca, a studenti koji nisu zapalili žito, pevaju Damjanu (Bata Stojković), pesmu ”Aj plovi skela sa banatske strane” 🙂
Ova naša skela nije išla sa banatske nego sa bačke strane i prebacila nas je veoma brzo (cca 15 minuta) na sremsku obalu Dunava, na pristanište u blizini čarde ”Jole”.
Eto predloga za gurmane – na brz i efikasan način iz jedne u drugu čardu, pa proveriti koja je riba bolja, sremačka ili bačka !
Vožnja je bila zaista prijatna, pravo uživanje u plavom i mirnom Dunavu. Na skelu staje 4 vozila (možda i može 6 manjih), a ima i dosta putnika biciklista i pešaka. Cena je samo 300,00 dinara za vozilo i nas dvojicu, što je zaista i više nego povoljno.
Ne znam kako, ali uspeli smo da promašimo naše, provereno dobro, mesto za pecanje u blizini Banoštora, gde smo mislili da pokušamo popraviti umetnički dojam glede današnjeg ulova.
Umesto toga, zastali smo u Čereviću, gde se nije moglo do obale, ali se moglo malo zaljuljati i užinati pre susreta sa Fruškom gorom.
Jedno od omiljenih fruškogorskih izletišta, Andrevlje, nalazi se na 6 km od Ćerevića. Mi nismo bili više od tri godine, tako da nam se taman lepo uklopilo u današnji izlet. Na putu do Andrevlja, uočavaju se putokaz i objekti nekada poznatog i posećenog odmarališta Testera, gde su čitave generacije novosadske dece provele bezbrižne dane škole u prirodi.
Nisam siguran da li kompleks i dalje funkcioniše po istom principu, tj. nisam čuo da iko od klinaca ide tamo, danas je mnogo ”bliže” ići do Ivanjice npr.
Izletište Andrevlje, najpoznatije je po odmaralištu, jednom od retkih preživelih na Fruškoj gori, koje je u odličnom stanju pre svega zahvaljujući rekonstrukciji iz 2008. godine. Objekat je u vlasništvu Pokrajinske vlade i predstavlja moderan kongresni centar, ali je otvorenog tipa i prima sve tipove gostiju i turista.
Uz odmaralište je velika zelena livada, sa terenima za mali fudbal, odbojku, dečjim igralištem, a ceo kompleks je sa svih strana okružen gustom šumom.
Pretenciozno bi bilo reći da smo planinarili, ali smo napravili sasvim solidnu i lepu šetnju kroz šumu, odličnom stazom, pogodnom i za one sa mnogo manje kondicije.
”Napadnuti” sportskim duhom, nakon šetnje, odradili smo jedan kraći fudbalski trening, a potom smo se sjurili ka Beočinu da se ipak još jednom oprobamo u pecanju. Nije nam đavo dao mira, a sunce je još uvek bilo dovoljno visoko i sjajno.
Za lokaciju izabrali smo kanal koji spaja Dunav i Fabriku cementa u Beočinu, i kojeg smo godinama uočavali prelazeći most u raznoraznim prilikama, ali koji nikad nismo videli izbliza.
I možda bi i bolje bilo da je na tome ostalo jer ono što smo zatekli, užasnulo nas je – ogromna divlja deponija tik uz prelepu prirodu, predstavljala je zaista grozan prizor.
Svakako da nije prijatno jedan lep izlet završiti na ovakav način, ali je to svojevrsno upozorenje da je došao poslednji momenat da se nešto drastično preduzme u vezi sa ovim problemom, jer u suprotnom ćemo se zaista u bukvalnom smislu ugušiti u sopstvenom otpadu i nemaru.
windows 10 love you