by Pripremajući materijale za ovaj blog shvatio sam da mi jako teško ide selekcija fotografija, pa će na kraju ovo više biti slikovnica nego pisana priča, no možda je i tako bolje, neke slike govore uverljivije od reči.
Tek drugo leto nakon što smo od mog tasta Ratka dobili divan i vredan poklon, gumeni čamac sa električnim motorom, aktivirali smo ovaj fantastični ‘’dodatak’’ našem izletničkom turizmu u punom obimu.
Kada smo se dovoljno uvežbali za neophodne radove tipa ‘’spakuj – sastavi – prenesi -rastavi – spakuj’’ krenuli smo u otkrivanje nekih od naših omiljenih destinacija iz nove i drugačije vizure.
U tom smislu će i ovaj blog biti pre svega vodič za one koji imaju sličnu situaciju, ali se svakako sva odredišta o kojima će biti reči mogu posetiti i bez čamca.
Begečka jama
Ako se setite kako nam je izgledalo ovogodišnje proleće, onda će vam biti jasno da je bio pravi podvig imati jedan dan bez obilne kiše, a o suncu da ne govorim.
E, takav je bio drugi junski petak koga smo nas dvojica dočekali ‘’kao zapete puške’’ i krenuli u Park prirode Begečka jama koji smo poslednji put posetili sada već jednog davnog i hladnog jesenjeg dana o čemu sam pisao OVDE.
Ovo popularno izletište nastalo je uz korito starog Dunava i obuhvata površinu od 379 hektara.
Nalazi se uz selo Begeč, koje je udaljeno 20 kilometara od Novog Sada (put Novi Sad – Bačka Palanka).
Nedavno je urađena kompletna biciklistička staza na starom nasipu, tako da se od grada do ‘’Jame’ može doći biciklom uz veoma prijatnu i zanimljivu vožnju.
Ovo je inače pre svega vikendaško naselje, no i izletnici mogu ovde provesti interesantne i lepe trenutke.
Pored vožnje čamcem, ovde se može pecati, a postoji lepa, peskovita plaža koju su neki klinci ‘’overili’’ tog popodneva i čini mi se da je to bilo prvo (prolećno) kupanje ove sezone.
Iznad plaže je parking uz koji se nalazi izuzetno lepo uređen ugostiteljski objekat ‘’Čarda na jami’’, pa možete na jednoj od dve terase uživati u pogledu i ribljim specijalitetima, naravno ukoliko vam to dozvole komarci kojih je tada bilo u popriličnom broju usled neprestanih i obilnih kiša.
Što se same vožnje čamcem tiče, treba biti malo oprezniji jer uz obalne delove ima dosta podvodne trave, pa da se ne bi propeler ‘’zarobio’’ vodite računa.
Uglavnom, sa našim ovogodišnjim ‘’plovidbenim prvencem’’ bili smo i više nego zadovoljni.
Šodroš
Ako odete na Google pretraživač i ukucate pojam ‘’Šodroš’’ izaći će vam ‘’mali milion’’ linkova na zadatu temu i to nažalost nije dobra vest.
Šodroš je postao nadaleko poznat u poslednje dve godine od kada je aktuelizovana priča oko izgradnje četvrtog mosta u Novom Sadu i (što je mnogo gore) izgradnje monstruoznog stamebnog kompleksa tzv. ‘’Novog Sada na vodi’’ na mestu prirodne oaze u priobalju Dunava.
Sam pojam Šodroš je naziv peščane plaže na Ribarskom ostrvu, popularnom novosadskom izletištu, no odavno se odomaćio kao zajednički imenitelj čitavog izliva Dunava tzv. Dunavca koji od pomenute plaže pa do Kamenjara zauzima ukupnu površinu od skoro 20 000 m2.
Retki su gradovi koji u neposrednoj blizini najužeg gradskog jezgra imaju ovakvu prirodnu oazu, bogatu retkom florom i faunom.
Šodroš je sedište veslačkog kluba, omiljeno mesto pecaroša, privezište čamaca, kuća labudova, žaba, vodenih zmija, raznoraznih ptica i više vrsta autohtonog drveća.
Obzirom da se naslućuje tužna sudbina celog područja, rešili smo da ga i oplovimo i na taj način zacementiramo u memoriju predivne prizore ovog prirodnog bisera, pre nego što ga zaspu sa pravim cementom, betonom i staklom.
Obzirom da su u međuvremenu krenuli radovi na izgradnji mosta, taj je deo već postao neprepoznatljiv nakon seče praktično cele šume koja se nalazila iznad šodroške plaže.
Naglasak u našoj plovidbi bio je na kontra stranu, prema Kamenjaru sa iskrcavanjem na suprotnoj strani, na tzv. Kameničkoj adi.
Tu smo poslednji put bili pre nekoliko godina prilikom jedne akcija čišćenja Šodroša koju su ovdašnji ljubitelji prirode redovno organizovali, a tih akcija, nažalost, nikad dosta.
U delovima Dunavca koji su bliže Kamenjaru ima dosta podvodbne trave, pa kao i u slučaju Begečke jame treba biti oprezan.
Za one koji nisu iz Novog Sada treba reći da je u neposrednoj blizini Šodroša Ribarsko ostrvo sa brojnim ugostiteljskim sadržajima, a nekada davno je ovde bio i (jedini) novosadski auto kamp.
Turija
Turija, slatko vojvođansko seoce u srcu Bačke, poslednje dve decenije je postala poznata po manifestaciji ‘’Turijska kobasicijada’’ koja se održava polovinom februara.
No, čini mi se da je ovde mnogo lepše doći upravo u doba godine kada smo mi bili, dakle na prelazu iz proleća u leto.
Do Turije se iz pravca Novog Sada najjednostavnije dolazi tzv. starim putem za Suboticu, pa kada se prođu Čenej i Sirig i stigne do Srbobrana (sedište opštine kojoj pripada i Turija) skrene se desno i uz Veliki bački kanal za čas ste na odredištu.
Od Novog Sada razdaljina je ravno 40 kilometara.
Veoma je lepa i zanimljiva tamošnja geografija jer se osim pomenutog Velikog bačkog kanala, u neposrednoj blizini sela nalaze još dve ‘’vode’’ – Park prirode Beljanska bara i rečica Krivaja.
E, upravo je ovo područje bila ‘’meta’’ našeg narednog izleta.
Glavni, lokalni turistički adut je Salaš Tatić koji upravo pomenutu ‘’zanimljivu geografiju’’ koristi prilikom sopstvene promocije, pa se osim zvaničnog naziva koristi i ‘’Salaš na tri vode’’.
Do salaša se dolazi tako što se pređe poznati turijski most preko Velikog bačkog kanala koji je ujedno i glavni ovdašnji orijentir.
Nakon što se pređe most skrene se desno i nakon 600 metara je ulaz u veliki turističko – ugostiteljski kompleks koji zaista fenomenalno izgleda.
Osim restoranskog dela spoljnog i unutrašnjeg, gosti mogu da uživaju na obali kanala pecajući ili kupajući se sa pontona ili jednostavno izležavajući se u ‘’ligeštulima’’ i odmarajaći oči u zelenilu prostranog proplanka i plavetnilu neba i vode.
Na salašu je moguć smeštaj u dve trokrevetne sobe, a gostima su na raspolaganju ribnjak i dečje igralište, kao i mogućnost uživanja u mini farmi, voćnjaku, vinogradu.
Imaju i svoj katamaran sa kojim organizuju vožnje po kanalu.
Mi smo na salašu prvi put bili pre 4-5 godina i utisak je da se umnogome promenio nabolje.
Čitam da je isti vlasnik u međuvremenu preuzeo nekadašnji ‘’Hunting lodge’’ , savremeni lovački dom u centru sela koji se sada zove ‘’Hunting house’’ i koji značajno obogaćuje turističku ponudu celog kraja.
Negde na pola puta između mosta i salaša je početak Beljanske bare, prelepog parka prirode uz čiji vodeni tok je napravljena tzv. ‘’staza zdravlja’’.
Mi smo se ipak posvetili drugoj aktivnosti – jedno od uspelijih pecanja tokom sezone bilo je upravo tu.
Taj podatak ne čudi kada se zna da je u bari zabeleženo prisustvo 23 vrste ribe, a osim njih mogu se sresti mnogobrojne vrste insekata, 7 vrsta vodozemaca, 5 vrsta gmizavaca, 136 vrsta ptica itd.
U neposrednoj blizini nalazi se mesto za piknik koje bi moglo biti malčice urednije, no nama je savršeno poslužilo za jedan brzopotezni roštilj u pauzi između pecanja i plovidbe.
Kao što rekoh, most je glavni orjentir, pa se tako i lokalna plaža i izbetonirani prilaz kanalu nalaze odmah uz njegovu levu stranu.
Uz obalu kanala na kojoj je postavljen još jedan ponton (nadam se da su ga u međuvremenu popravili, Dariu je propala cela noga kroz trulo drvo, srećom se nije povredio) ‘’naslonio’’ se poznati ‘’Salaš u malom ritu kod Cote’’, kojeg naveliko hvale kao ‘’cool’’ mesto sa dobrom ribom, no mi od silnih aktivnosti nismo stigli da ga ‘’konzumiramo’’.
Nekako nam je vožnja po kanalu i Krivaji od svih ovogodišnjih ostala u posebno lepom sećanju, mirna voda, potpuna tišina, fotogenični raspored belih oblačića po nebeskom plavetnilu uz sunce koje lagano zalazi, sve se potrefilo…
U povratku smo zastali u Srbobranu, mirnoj i lepoj vojvođanskoj varošici, malo prošetali i uslikali sa spomenikom Lenki Dunđerski, lepotice koja je bila inspiracija Lazi Kostiću za čuvenu ‘’Santa Maria della Salute’’ i ćerka najvećeg i najpoznatijeg vojvođanskog predratnog veleposednika, Lazara Dunđerskog.
Dunđerski su poreklom upravo iz Srbobrana, a njihovi posmrtni ostaci nalaze u porodičnoj kapeli Svetog Đorđa na lokalnom groblju.
Stara Tisa
Ostajemo u srcu Bačke i u nastavku naših vodenih avantura.
O opštini Žabalj i Čurugu kao vodećoj ovdašnjoj turističkoj destinaciji pisao sam svojevremeno blog koji možete pročitati OVDE.
Godinama je Stara Tisa (zovu je još i Mrtva Tisa, no ja ne volim taj naziv) sve popularnije izletište, vikend destinacija pa i odredište za duži godišnji odmor, a i mi ne propustimo niti jedno leto da barem jednom ne svratimo.
Od Novog Sada do Čuruga dolazi se putem preko Žablja, ukupna je kilometraža oko 40 kilometara i relativno brzo se stiže jer veći deo rute ide preko brzog puta Novi Sad – Zrenjanin.
Lokalna plaža u Čurugu jedna je od najlepših u Vojvodini, no u međuvremenu je postala toliko popularna da su vikend gužve prilično naporne.
Park prirode Mrtva Tisa predstavlja nekadašnje korito reke Tise koje se proteže u dužini od 24 km (najduži meandar u Vojvodini) sa desne strane njenog današnjeg toka, između Bečeja, Bačkog Gradišta i Čuruga.
Najznačajnija prirodna vrednost parka je beli lokvanj koji se nalazi na listi prirodnih retkosti Srbije, a značajna je i grupa retkih vodenih biljaka – krocanj, vodeno leće, vodeni griz, žabljak.
Riblji fond čine 23 vrste ribe, a uz njih ovde živi sedam vrsta vodozemaca, 3 vrste gmizavaca i čak 166 vrsta ptica.
Odmah uz čurušku plažu nalazi se najpoznatiji ovdašnji ugostiteljski objekat – čarda ‘’Tiha Tisa’’, maštovito uređen hedonistički kutak na samoj obali.
Sa čuruške strane, obala je nakrcana vikendicama, manjim ili većim kućama u privatnom vlasništvu i sam prilaz Staroj Tisi i uživanje u njenom prirodnom okruženju moguć je samo ukoliko ste vlasnik ili njegov prijatelj, što je kod nas slučaj.
Srećom, sve je veći broj preuređenih objekata koji se izdaju u turističke svrhe pa je ponuda tzv. ‘’kuća za odmor” sve veća, naravno da je blagovremeno planiranje i rezervacija nešto što se podrazumeva.
Koncept je da imate smeštajni objekat sa terasom , dvorištem i privatnom plažom u vidu pontona.
Voda je izuzetno prijatna za kupanje, dakle postoje svi uslovi za veliko uživanje.
Sreću mogu samo da pokvare komarci, tako da neku zaštitu treba uvek imati pri ruci.
Naša draga prijateljica Marija nam je dobar domaćin svako leto u njenoj savršenoj kućici na obali.
Ovaj put smo naše tradicionalno letnje druženje i pecanje obogatili i sa plovidbom što mi je bila davnašnja želja.
Izabrali smo pravac ka zapadu, odnosno prema čuruškoj plaži, ali nismo stigli do nje – razdaljina je tolika da je rizična po kapacitet naše baterije na motoru, a i do same plaže se ne može skroz prići sa vode jer je u blizini ranije pominjane čarde ‘’Tiha Tisa’’ podignut bedem preko koga vodi put na suprotnu stranu – Biserno ostrvo.
Bez obzira na to uživali smo u našoj plovidbi, pogledu na netaknutu prirodu sa jedne i lepo sređene kuće i vikendice sa druge strane.
Da ne zaboravim – u priči oko ugostiteljskih objekata nikako se ne sme zaboraviti čarda ‘’Treća rampa’’ koja se nalazi na samom kraju Mrtve Tise sa istočne strane, nedaleko od ‘’naše vikendice’’.
Lep ambijent i odlični riblji specijaliteti!
Jezero Moharač
O fruškogorskim jezerima sam svojevremeno baš dosta toga pisao pa je čitava ‘’storija’’ o njima podeljena čak u četiri bloga.
Ispostavilo se da su nam jezera šidske opštine nekako najviše ‘’prirasla srcu’’ i da ih obavezno svake godine uvrstimo u ‘’kalendar naših lutanja’’.
Blog posvećen jezerima možete pročitati OVDE, a prošlogodišnja poseta šidskoj opštini koja je uključivala osim jezera još dosta zanimljivih destinacija, opisana je OVDE.
Najveće fruškogorsko jezero je Moharač koje se nalazi u neposrednoj blizini Erdevika i od svih opisanih u ovom kraju najmanje je turistički uređeno i valorizovano.
Široko je 300 metara, dugačko 2,5 kilometra i duboko 10 metara.
Tu nas je nekako najviše ‘’išla riba’’, imali smo odlično mesto u blizini brane i uživali u miru, tišini i predivnim prizorima.
Sve to je uticalo da baš ovo jezero izaberemo za plovidbu čamcem, interesovalo me je kako izgleda deo prema Fruškoj gori, podalje od brane, kojem se uglavnom ne može prići jer je kao i slučaju Čuruga priobalje ‘’zauzeto’’ privatnim posedima.
Mislim da fotografije dovoljno govore same za sebe, zaista neverovatna lepota (uglavnom) netaknute prirode.
Rekoh da je turistička ponuda, što se same obale jezera tiče, gotovo nikakva, mada vidim da je na googlu mapi označeno nekoliko objekata za izdavanje.
Ali, ako već nema uz samo jezero, ima veoma blizu njega – na obližnjim proplancima, između vinograda smestio se predivni salaš i vinarija Brestovački.
Toliko smo se oduševili celokupnim ambijentom tokom prošlogodišnje posete, da smo morali ponovo doći i barem nakratko uživati u sveprisutnoj lepoti krajolika i opuštenoj atmosferi.
U pojedinim momentima imate osećaj kao da ste u nekoj Provansi ili Toskani…
Jezero Bruje
Nastavak tog izletničkog dana bio je na drugom erdevičkom jezeru, Bruje, koje je od Moharača udaljeno samo 6 kilometara.
Ovde nismo plovili, prekomplikovano je raspakovati i spakovati čamac dva puta u danu, ali smo uz ovo jezero priredili naš standardni piknik, a i pecanje nije bilo loše.
Na Brujama je tradicionalno značajno više posetilaca, postoji uređena plaža i generalno se jezeru mnogo lakše prilazi, što kao ‘’cenu’’ ima poprilične gužve u letnjoj sezoni.
U neposrednoj blizini jezera je odličan ugostiteljski objekat ‘’Vinarija Erdevik’’.
Jezero Sot
U priči oko naših ovogodišnjih plovidbi ispoštovaću geografiju, a ne hronologiju – na trećem jezeru šidske opštine nismo bili istog dana kada i na Moharaču i Brujama (to bi bilo zaista previše), nego jedne veoma tople i sunčane septembarske nedelje.
Školske obaveze se još nisu ‘’razmahale’’ u punom obimu, a vreme je bilo kao da smo usred jula, a ne na korak do jeseni.
Ovo nam je možda bio i najopušteniji ovoletnji izlet, rekli smo ‘’idemo samo tamo i to na ceo dan, pa ćemo sve polako i natenane’’.
Najbliži put (55 km) do Sotskog jezera iz pravca Novog Sada vodi preko Hrvatske (Ilok), bilo da se opredelite za pravac preko Bačke Palanke ili onaj preko Beočina i Neština.
Iako u roku od desetak minuta prođete četiri granične kontrole, ta se mala ‘’muka’’ isplati u poređenju sa činjenicom da bi alternativni pravac bio duži za ukupno 50 kilometara.
Ovo, jedno od nama najdražih, jezero pripada nacionalnom parku Fruška gora, površina mu je 33 hektara i nalazi se pored sela Sot po kojem je dobilo ime.
Spada u najuređenija fruškogorska jezera, dečje igralište, šljunkovita plaža ‘’Maldivi’’, ‘’piknik’’ klupe i stolovi, drveni dok za pecaroše, ‘’Štrumfovsko selo’’ itd.
Jedina mana mu je što se tokom leta pojavljuje veća količina trave na površini vode, pa se recimo prošle godine u avgustu kada smo bili na ‘’Maldivima’’ uopšte nije moglo kupati, nego samo delu oko brane.
Ovaj put je situacija bila malčice bolja pa smo uspeli da se okupamo na obe plaže, između kojih smo uživali u plovidbi, a stigli smo i do dela do kojeg ranije nismo – nasuprot ‘’Maldiva’’ je lepa hladovina guste fruškogorske šume sa odličnim pozicijama za pecanje čiji je rezultat ovaj put bio odličan!
E, sada ne znam koliko da Sot preporučujem za plovidbu jer je činjenica da na jednoj staroj drvenoj tabli na obali jezera piše ‘’zabranjeno za čamce’’.
‘’Srećom’’, taj natpis smo videli tek na kraju našeg izleta…
Preporučen put za dolazak i povratak sa jezera podrazumeva prolazak pored fantastičnog dvorca Principovac na brežuljcima iznad Iloka.
Iako smo ovde bili nebrojeno puta, nikada ne uspemo da odolimo i da ne zastanemo barem na kratko kako bi uživali u fenomenalnom pogledu na iločke vinograde, grad Ilok, Dunav i Bačku.
Kada se u tu ‘’kompoziciju’’ pridoda zalazak sunca, onda je doživljaj kompletiran na najlepši mogući način.
Nikad ne reci nikad, ali po svemu sudeći je ovim danom na Sotskom jezeru kompletirana i naša ‘’izletnička sezona’’ 😊
Zobantičko jezero
Što zbog zauzetosti, što zbog nesnosnih vrućina, u avgustu smo imali samo jedan izlet i to na Zobnatičko jezero.
Ovo jezero koje još zovu i Bačkotopolsko, obzirom na njegovu lokaciju na izlazu iz grada u pravcu Subotice, spada u najuređenija i najčistija jezera u celoj Vojvodini.
Prilično je veliko, površina od 226 hektara duplo je veća od površine daleko poznatijeg i popularnijeg (bezrazložno !?) Palićkog jezera.
Od Novog Sada je udaljeno 70 kilometara, a ta se razdaljina, zahvaljujući auto putu, prelazi veoma brzo.
U povratku smo probali ‘’stari put’’ i pokajali se jer je njegovo stanje takvo da bi se i tenkovi prilično namučili tuda da prođu.
Voda je zaista izuzetno čista i topla, pa je višesatno kupanje i brčkanje, i uživanje i nasušna potreba na tim sumanutim, tropskim pemperaturama koje smo letos preživljavali.
Plaža, kako šljunkoviti tako i travnati deo, perfektno čista i uredna, ponuda okolnih ugostiteljskih objekata odlična sa pristojnim cenama.
Na plaži ima čak sedam drvenih molova, a na nekoliko njih postavljeni su tobogani, jedini je poblem što zna da se desi da nivo jezera bude takav da skakanje u njega sa mola i tobogana nije bezbedno.
Mi smo se na ovom izletu bil baš ”raspištoljili”, pa smo nakon sladoleda i popijenog pića u jednom od lokala, za kraj dana uzeli i langoš za večeru.
Sve je bilo jako izuzetno ukusno i cenovno veoma povoljno, razlika u odnosu na Novi Sad bila je baš drastična.
U blizini plaže nalazi se jedna od najslikanijih vojvođanskih vetrenjača koja prosto vapi za preuređenjem i aktiviranjem u neku korisnu namenu.
Obzirom na neposrednu blizinu ”Zobantice” – ergele sa hipodromom, muzejom konjarstva, hotela, restorana, lovišta itd. postoji potencijal da ovo jednog dana bude ozbiljan turistički kompleks.
No, u ovoj zemlji uglavnom sve završi na pričama oko potencijala, a do finalizacije i realizacije ozbiljnog turističkog proizvoda, uglavnom nikada ništa ne bude.
Lep primer koji ilustruje deo prethodnih tvrdnji je dilema koju će svaki iole neobavešteni turista imati oko kampa na obali Zobnatičkog jezera.
Jer, kada se ode na Google mapu tamo se vidi oznaka za Auto kamp Kapija na samoj obali jezera, nedaleko od pomenute vetrenjače.
No, u praksi taj kamp ne postoji, a šta se sa njegovom izgradnjom događa to baš niko ne zna uključujući i lokalnu turističku organizaciju koja pojma nema šta joj se nalazi (ili ne nalazi) na 500 metara od kancelarije!
Koliko sam bio zadovoljan plažom i kupanjem, toliko sam bio nezadovoljan plovidbom, i to iz banalnog razloga – zbog neblagovremenog polaska nismo uspeli pre smrkavanja da obiđemo veći deo jezera uključujući predele uz samu ergelu Zobnatica.
Jednostavno sam pogrešno procenio brzinu završetka dana krajem avgusta, a sve u nameri da se što manje izložimo žestokom suncu koje tih dana bilo baš nemilosrdno.
Ono što mogu da pohvalim je efikasnost lokalne ribočuvarske službe – presretoše nas nasred jezera jer im je neko dojavio da se bavimo nedozvoljenom aktivnošću – Dario je zabacio ”varalicu” iz čamca u pokretu.
Ne bi od te priče bilo ništa, ali poštujem pravila i nemam prigovor.
Poput Stare Tise i ovde sam uočio dosta drvenih ponotona i kućica uz obalu, no definitivno se ovde moramo vratiti i sve to zajedno ozbiljnije istražiti.
Za kraj, evo još jednom da se javno zahvalim mom dragom tastu Ratku Ivanoviću, bez čijeg poklona i inicijative ova naša ”mala vojvođanska nautika” ne bi bila moguća!
