Ipak more !

Leto 2020. ćemo svi pamtiti, i od mnoštva prideva koji nam trenutno padaju na pamet, možda je ”čudno” ili ”najčudnije”, nešto što mu najviše odgovara.

Pandemija korona virusa, okrenula je ceo svet naglavačke, ništa više nije kao što je bilo, sveopšta je konfuzija i  neizvesnost, i u takvoj jednoj nenormalnoj situaciji, mnoge normalne, ”podrazumevajuće” stvari u životu, postale se teško ostvarive ili čak i nemoguće.

Ovo se ponajviše odnosi na putovanja, jer su prelasci granica postali ozbiljni poduhvati, pravi izazovi sa puno nepoznanica i neizvesnosti, a kako je leto odmicalo, prepreke su bile sve češće, jače i teže savladive.

U moru konfuznih odluka, koje su se smenijvale gotovo na dnevnom nivou i koje su međusobno bile maksimalno kontradiktorne, a kako je vreme odmicalo, bile su i sve nepovoljnije za preduzimanje i planiranje međunarodnih putovanja, teško je bilo izroniti na površinu, bistre glave, sačuvanih živaca i volje za bilo kakvom ozbiljnijom akcijom.

Ipak, kako je sunce sve više pržilo, i kako su društvene mreže sve više bile zatrpane slikama modrih morskih pejsaža, onih sretnika koji su uspeli da se dokopaju neke od željenih destinacija, zov mora je bio jači od svake birokratske prepreke i crnih misli.

Uz mnoštvo peripetija, i u značajno oskaćenom izdanju od planiranog, IPAK smo uspeli i ove godine, da odemo do tog ”izvora života” , našeg plavo – zelenog raja, Jadranskog mora.

U originalnom planu, prema našem scenariju ”jedno letovanje – dve destinacije”, prvih 7 dana smo trebali provesti na  otoku Ugljanu (gde je deo naše ekipe koji nije imao problemtiku prelaska granica i PSR testiranja, i otišao), dok je drugih 7 dana, tradicionalno, pripalo našoj dragoj uvali Jakišnica na otoku Pagu.

U prošlogodišnjem blogu, sam opisao sve naše utiske i doživljaje sa nekoliko prethodnih dolazaka na otok Pag, tako da ovaj – ovogodišnji izveštaj, možda i ne bih pisao, da nas nije zadesila ovakva situacija, a utiske sa ovog najčudnijeg letovanja, zaista valja memorisati na posebno mesto.

Dakle, opet (i samo) Pag, tačnije Jakišnica!

Nakon što smo u 17.30h konačno dobili rezultate PSR testiranja (što je bio glavni preduslov da se može putovati), kratkog odmora, brzopoteznog pakovanja, tačno u ponoć, u noći na subotu 01.08.2020. smo krenuli na put.

Inače, ja sam veliki protivnik noćne vožnje, ali u ovom slučaju količina adrenalina zbog svega što nam se dešavalo, bila je sasvim dovoljna i za dve noći vožnje zaredom!

Od momenta polaska, pa do samog povratka, mi kao da smo ušli u neki potpuno drugi film, kao da smo bili u nekoj drugoj, paralelnoj stvarnosti.

Sve je bilo toliko normalno i obično, da smo ostali zaprepašteni do koje mere je naš nervni sistem opterećen i zatrovan ”korona situacijom”, i koliko mu je neophodno ozbiljno osveženje, tačnije resetovanje u bukvalanom smislu te reči.

Od policije na granici, ljudi na benzinskim pumpama i naplatnim kućicama, trajekta, prodavnica, kafića, restorana, plaža, sve je bilo toliko normalno i uobičajeno, da smo se vrlo lako i brzo prilagodili toj ”staroj normalnosti”.

Definitivno, kada se putuje iz Novog Sada, Vojvodine ili Beograda, ”najbliže more” je severni Jadran, destinacija do koje se najbrže dolazi (sa dobrim ”radom” i manje gužve na putu, bez dužih pauza, može i za 5 sati) je Rijeka, pa tu negde su i Krk, Crikvenica, Pula itd.

Nama je do trajektne luke Prizna sa koje nas trajekt vozi na Pag (15 minuta plovidbe i još pola sata do naše uvale), trebalo tačno 7 sati, sa jednom polusatnom pauzom, 15 minuta na granici, usporenom vožnjom zbog provale oblaka na obilaznici oko Zagreba i sasvim solidnom gužvom na auto putu, od Lučkog pa skroz do isključenja kod Žute Lokve.

Radi se o ukupno 585 km, od kojih je 475 km auto put, a 110 km ”običan” put – 40 km Novi Sad – Ruma i 70 km Žuta Lokva – Prizna.

Dakle, ne spadamo baš u ”najbrže” i najbliže destinacije, upravo zbog ovih 110 km, ali i ovo je sasvim dovoljno brzo i efikasno!

Spomenuh ”solidnu gužvu” na putu, možda nisam upotrebio najbolji izraz – bila je to ogromna kolona vozila, potpuno neočekivana u gluvo doba noći, imao sam utisak da je svim tim ljudima prekipelo od beskrajnih priča, blokada, preporuka, izolacija, i da su svi veče pre toga, iz raznih krajeva Evrope, seli u auto i krenuli na more, pa kud puklo da puklo.

Upravo zbog izbegavanja tih gužvi koje su letnjim subotama najčešće po auto – putevima u Hrvatskoj, taktika je svih ranijih godina bila da se na put krene dan ranije, prenoći kod naših prijatelja u prelepom ličkom selu Brinje (koje odavno smatramo svojom pravom ”oazom”), i da se preostali put od oko 80 km odradi nakon subotnjeg doručka i jutarnje kafice.

Tog jutra, samo smo prošišali pored table ”Brinje”, a njegove obrise  uspeli jedva da naslutimo, kroz gustu ranojutarnju maglu, koja je česta pojava u ovim krajevima, bez obzira na godišnje doba.

Magla nas je pratila dosta dugo i nakon isključenja sa auto puta, tako da je prekrila čak i Vratnik, velebitski prevoj na 698 metara nadmorske visine, koji predstavlja nama važnu tačku – to je ono mesto gde ”prvi put vidimo more”, kada na njega dolazimo.

Ovaj put, morali smo se malo više spustiti prema Senju, da bi ga konačno ugledali.

Ceo taj pravac, starom jadranskom magistralom uz more i prelepe pejzaže, uvale i pogled na otoke Krk, Rab, Pag, svaki put, iznova, predstavlja veliko uživanje.

Obzirom na opisanu gužvu, postajala je bojazan kako ćemo proći sa čekanjem trajekta (nikad neću zaboraviti scenu iz 2018. kada smo odlazili sa mora, a u suprotnom pravcu je stojala kolona, od mesta za ukrcaj, pa skroz gore do magistrale, što je nekih 3 kilometra), no imali smo sreću, tek nam je jedan ”trajekt” pobegao, a na drugi nismo predugo čekali, uživajući u međuvremenu u mirisma, bojama i dodirima mora.

Obožavam da plovim po moru, pa iako prebacivanje sa kopna na Pag traje samo 15 -20 minuta, to je bilo sasvim dovoljno da ushićenje zbog celokupnog doživljaja, dosegne vrhunac.

Hej, ipak smo uspeli da dođemo na more, oko nas je svuda veliko plavetnilo, nebo vedro, sunce se pojavilo iznad Velebita i počinje da prži – to je to !!!

Novalja, drugo po veličini mesto na otoku Pagu, svetski poznato kao baza za brojne mlade ljude, željne ludog danonoćnog provoda na obližnjoj plaži Zrće, bila je to jutro za neprepoznati.

Svratili smo u mesto kako bi obavili razmenu novca i neku sitnu nabavku, naviknuti da je tamo kao u košnici, bili smo prijatno iznenađenji mirom, tišinom i obiljem slobodnog parking prostora, dakle nečim do sada nedoživljenim.

Pripisali smo to aktuelnoj situaciji – nema više neograničenih provoda i zabave na Zrću, pa je ogroman broj ljudi odustao od ove destinacije.

No, kada smo za tri dana, ponovo došli u Novalju na izlet, ali ovaj put u kasnijem delu dana, shvatili smo da taj mir i tišina našeg prvog jutra nije bio uzrokovan nedostatkom ljudi, nego njihovim podužim spavanjem, jer po svemu sudeći, Zrće je kako – tako ipak radilo i ovo leto.

Od cele ekipe, mi smo prvi stigli u našu uvalu, taman da se pripremimo za iznenađenje – od svih njih koji su pristizali sa Ugljana, samo jedna osoba je znala da mi ipak dolazimo, ostali su bili ubeđeni da se upravo sunčamo na nekoj od dunavskih plaža.

Na videu se ne vidi dovoljno šok koji su doživeli nakon što su nas ugledali, pala je i po koja suza radosnica, a nakon čaše – dve -tri travarice za dobrodošlicu, naš je odmor i faktički mogao početi.

Usledili su klasični ”jakišnički dani” – izležavanje na našoj terasi tik uz more, prekidalo se nekoliko puta dnevno radi odlaska na kupanje, pa onda opet sve iz početka.

Muzika, vino (ovaj put bez gitara), sunce i more, tkali su najfiniji vez relaksacije tela i ”dekoronizacije” uma, svakog dana sve više i lepše…

U našoj uvali, sve je bilo isto kao i ranijih godina, osim dva detalja – u lokalnu prodavnicu se ulazilo disciplinovano, u redu i sa maskom, a broj ljudi u samom mestu i na plažama, bio je ove godine veći nego ikad.

Ne znam kako i zašto, i ne znam šta će reći statističkki podaci na kraju sezone za Novalju, otok Pag i celu Hrvatsku, ali ovaj naš utisak je sasvim sigurno objektivan.

U Jakišnici, sada već imam svoj tradicionalni ritual – jedan dan idem u šetnju na levu stranu uvale, a drugi dan u suprotnom pravcu, šetam do hotela da vidim ”ima li šta novo”.

Veliko mi je uživanje posmatranje raskošnog mediteranskog cveća i plavetnila morskih daljina, dok tišinu narušavju samo šumovi talasa i bučni hor zrikavaca.

Dario je ove godine, imao najuspešniji morski ribolov do sada, pa smo jedno veče uživali u ukusima nekih od njegovih ulovljenih ”trofeja”.

Kako izgleda naša kuća i neposredno okruženje, najboljese ipak može videti u ovom prilogu:

Obzirom na aktuelnu situaciju, dogovor je bio da nekih većih ”lutanja” i izleta neće biti ( nažalost, nisam uspeo da odem ni do mojih velikih prijatelja na Viru, za razliku od prošle godine) , ali smo u danu za koji su meterolozi dosta pogrešno, tvrdili da će biti loš, otišli do Novalje na jednu kratku, turističko – gastronomsku turu.

Istražujući prethodnih godina, šta bi to još trebalo obići na otoku Pagu, u danima kada bih uspeo da se pokrenem iz te beskonačne lenjosti koja nas sve obuzme, čim se razmestimo po našoj teraci, i jedna od stvari koja mi je zapala za oko bila je priča oko ostataka antičkog vodovoda u Novalji.

Ovaj zanimljivi lokalitet, nalazi se u okviru Gradskog muzeja u Novalji, i ovo je bila jedinstvena prilika da posetimo ovo interesantno mesto i da malo prošetamo po mestu.

Kako na njihovim internet stranicama piše  – ”Gradski muzej Grada Novalje je osnovan 2004.godine, a od 2019. godine deluje u sastavu Centra za kulturu Grada Novalje.

Fundus Muzeja čini građa izuzetne kulturno-istorijske i umetničke vrednosti sa oko hiljadu predmeta nastalih u vremenskom rasponu od antike do novog vieka.

Radi se o osam zbirki: arheološka, etnografska, numizmatička, zbirka knjiga, dokumenata, razglednica, fotografija te umetnička zbirka.

Ipak najveća atrakcija muzeja je podzemni rimski vodovod koji se može videti iz suterena.

Stalni postav riešen je na način da posetioci nakon što imaju priliku zaviriti u ovaj jedinstven rimski graditeljski poduhvat, dalje nastavljaju sa razgledavanjem arheološke zbirke koja je smeštena u suterenu muzeja.

U prizemlju se nalazi 3D animacija vodovoda koja na najživopisniji način dočarava vodovod u njegovom originalnom izdanju.

Sledi prvi sprat koji je namenjen izložbama, te drugi sprat koji je ambijentalno rešen, a prezentuje etnografsku baštinu grada Novalje, prvenstveno kroz sredinu i polovinu 20. veka.

Muzejski se fundus stalno obogaćuje nalazima s istraživanja na širem novaljskom području.

Najvećim delom je reč o nalazima sa arheološkog nalazišta Caska, hidroarheološkog nalazišta Vlaška mala, urbanog dela grada Novalje ali i šireg područja otoka Paga.”

Zaista smo uživali u ovoj poseti, uključujući i silazak u tamni hodnik nekadašnjeg vodovoda sa sve šlemovima i lampama (za one nepažljivije i sporije, postoji mogućnost i nazuvanja čizama zbog vode i blata koji se javljaju na pojedinim mestima), ali nije to ništa posebno spektakulano, no je idealno za intermzzco od klasične monotonije jednog letnjeg dana na moru.

U nastavku našeg izleta, otišli smo na ručak u konobu ”Matulo”, koju smo doživeli i opisali prošle godine, a ove smo ponovili, jer se pokazala kao mesto sa vrhunskom janjetinom, ali isto tako, ova konoba predstavlja i jedino mesto u Novalji i okolini gde se može probati čuvena paška janjetina sa ražnja.

Kako je došlo do ovog fenomena, da se do jednog od najpoznatijih i najpriznatijih paških brendova, dolazi tako teško, nije prvi put da diskutujemo i da nam razlozi zašto je to tako, nisu baš najjasniji.

Uglavnom, ako pretražujete internet, ali i ako odete na lice mesta, osim ”Matula”, nigde od Novalje pa do posle grada Paga nećete naći restoran sa janjetinom na ražnju (ima njih par koji je rade ”ispod peke”).

Tek desetak kilometara od grada Paga, na pravcu prema paškom mostu tj. u smeru Zadra, u selima Gorica, Stara Vas, Dinjiška, ima nekoliko drumskih kafana pored kojih se ”ipak još okreće”.

Zbog svega toga i cena 1kg janjetine u ”Matulu” je svetska – čitavih 30e!

Prošle godine smo, putujući prema kući, pratili gradaciju cena, od paških 30e, preko hercegovačkih 20e (restoran ”Udovice” u blizni Čitluka), sve do jablaničkih 15e.

U ovu zanimljivu tabelu, treba dodati podatak koji mi je stigao od prijatelja koji su leto proveli, u ovogodišnjoj hit destinaciji, Albaniji, i gde kažu da su u retoranu na obali mora u Valoni, kilogram jagnjetine platili 6e!!!

Priča je toliko primamljiva, da je moramo proveriti na licu mesta, u što skorije vreme 🙂

Nakon zaista odličnog ručka, u kom smo nevezano za izbor jela (bilo je i onih koji su se radije opredelili za ”plodove mora”) beskrajno uživali i ”prste polizali”, plan je bio da odemo do obližnjeg sela Šimuni, i da se ”zasladimo” na terasi objekta koji nam je na slikama delovao zaista primamljivo, što zbog svoje atraktivne lokacije na samoj obali mora, što zbog svog maštovitog i neobičnog unutrašnjeg uređenja.

I zaista, konoba ”Didina kuća” u Šimunima, jeste predivno mesto, ali su to u međuvremenu shvatili i drugi turisti, pa nismo uspeli pronaći slobodno mesto na sunčanoj terasi ovog neobičnog restorana.

Šimuni se, inače, nalaze na pola puta između Novalje i Paga, i najpoznatiji su po svojoj ACI marini, za koju kažu da je jedna od najsigurnijih na Jadranu.

Ovde se nalazi i prelepo uređen auto kamp Šimuni sa veoma atraktivnim plažama, u koji nažalost nismo uspeli ući jer je pristup, zbog korone, bio omogućen isključivo gostima kampa, što je u datoj situaciji, negde i razumljivo…

To je ukratko bilo naše prvo ovogodišnje ”mrdanje” iz Jakišnice, drugo je već tradicionalno i predstavlja odlazak u Lun, na uživanje u jednom od najatraktivnijih zalazaka sunca na Jadranu.

Negde, dan- dva pred kraj letovanja, zaputimo se u Lun, selo svetski poznato po svojim maslinicima, inače krajnju severnu tačku otoka Paga, sa koje puca pogled prema celom Kvarneru, ”opkoljenom” sa otocima Lošinj, Cres, Krk i Rab.

Na putu do Luna, obavezno je stajanje kod domaćina, koji drži tezge uz samu ivicu puta, i kod kojeg se ekipa snabdeva odličnim maslinovim uljem, sirom, medom, grožđem, a ove godine smo uzeli i par boca domaćeg, crvenog vina, da i to probamo.

Ranijih godina, gotova svaka kuća u bilo kom primorskom mestu, nudila je na prodaju domaće vino, po nekoj pristupačnoj ceni.

Od kada je Hrvatska ušla u EU, i kako su se počeli primenjivati strožiji propisi i zakoni, ova pojava gotovo da je iščezla, retko gde ćete naći dobro, domaće vino.

Fotografije sa zalaska sunca, dovoljno govore same za sebe, prsti prosto ne mogu da prestanu sa kliktanjem mobilnih aparata, fotoaparata i kamera, lepota prizora je za večno pamćenje.

Iako spektakulrani, ovi prizori su pomalo i tužni, jer na neki način označavaju i skori završetak našeg letovanja.

Da nas ne bi tuga skroz obuzela, morali smo hitno preduzeti neke radikalne mere – odlazak u obližnju konobu ”Tovarnele”, delovao je kao ubedljivo najbolja ideja toga momenta, što se veoma brzo pokazalo kao sasvim ispravno razmišljanje.

Konoba pored koje smo godinama prolazili, odlazeći na naše ”photo sessione”, konačno je došla na red, da se poseti i ”proba”.

Ambijent konobe je prelep, unutrašnji deo je kao iz neke stare priče, asocijacija kada pomislimo na pojam konobe jesu upravo ove fotke.

Spoljni deo konobe je izuzetno prostran, prostor između stolova je ogroman, tako da su i sve epidemiološke mere zaštite, bile maskimalno ispoštovane.

Za našu osmočlanu ekipu, u najugodnijem delu bašte, čekao je slobodan sto, kao da smo ga naručili!

Dobre vesti su se nastavile i nakon uvida u restoransku ponudu hrane i pića, kako u smislu kvantiteta tako i u pogledu pristupačnosti cena.

Ostalo je još samo da se uverimo i u kvalitet, koji nas je na kraju, sasvim pristojno zadovoljio, posebno ako poredimo ovu morsku gozbu sa prošlogodišnjim eksperimentom na Cresu.

Uglavnom, radi neke orjentacije onih koji ovo čitaju, ja sam poručio porciju ajkule (morskog psa, kako piše u jelovniku) za 70 kn i porciju dagnji za 40 kn.

Litra domaćeg crnog vina, koje je nekoliko nas pilo, košta 70 kn.

1 kn je oko 16,5 dinara odnosno, 1e je 7,4 kn, pa računajte, u svakom slučaju, cene u konobi ”Tovarnele” su i više nego prihvatljive, posebno ako se porede sa sličnim mestima duž celog Jadrana.

Idem sa teme na temu, pokušavajući da se u ovom blogu ne ponavljam u odnosu na onaj prošlogodišnji, nego da naglasak dam na ”evidentiranje” onoga što je novo u našim doživljajima i iskustvima.

Za kraj, poslednja ovogodišnja  ”novina” bila je poseta tvrđavi Fortica, u danu našeg odlaska sa otoka.

Naravno, pre dolaska na Forticu, obavezna pauza – vidkovac Gradac, iznad grada Paga !

Fortica se nalazi na krajnjoj južnoj tački otoka, odmah ispod Paškog mosta sa kojim je otok povezan sa kopnom.

Godinama je ”kibicujem”, onako u prolazu i sa visine, ali redovno se nema dovoljno vremena, i sve do sada, nismo imali čast da se lično upoznamo 🙂

Zbog kolona koje se znaju stvoriti oko mosta, Fortici je zgodnije prići kada se ide u pravcu Zadra, tj u odlazećem smeru sa otoka.

Nakon par stotina metara od odvajanja sa glavnog puta, na samoj obali mora, nalaze se ostaci stare tvrđave, sa koje se pruža impresivan pogled na most i okolne, surove stene, ogoljene od bure koja ovde, valjda duva svih 365 dana u godini, sa promenljivim intezitetom.

Na Internetu se ne može pronaći neka opširnija priča o ovom mestu, kažu samo  da se prema pomorskim kartama, pa i onima najstarijima, Pag nalazio na važnom pomorskom pravcu.

Razni trgovački brodovi su se kretali od Luna, preko Šimuna do Ljubačkih vrata ili udaljenijih luka u Dalmaciji.

Brodovi su često bili izloženi napadima gusara i zbog sigurne plovidbe trebalo je izgraditi tvrđavu za promatranje i za vojnike.

Osim o sigurnosti brodova, posada na Fortici je sprečavala i nezakonitu trgovinu.

Ceo prostor je zbog kontrasta osunčanih stena i kamena, te modrog mora, izuzetno fotogeničan, pa preporučujem kratku pauzu, svakom putniku koji prolazi kroz ove krajeve.

Tako smo stigli do kraja otoka i kraja našeg ovogodišnjeg letovanja, nikada kraćeg, ali možda i nikada slađeg, upravo zbog celokupne situacije koja ga je pratila.

Nije baš da smo jako žurili na ‘’sastanak’’ sa surovom realnošću, tako da smo dan povratka, usmerili ka jednoj novoj avanturi i susretu sa jednim od najlepših prirodnih dragulja na ovim prostorima – Plitvičkim jezerima, što će biti tema narednog bloga.