by Kao i proletos, sretan splet okolnosti usmerio me je poslednjih dana avgusta u pravcu crnogorskog primorija da ponovo kao logistička podrška učestvujem na jednom od serije EXIT festivala koji se održavaju širom tzv regiona.
Mesto radnje Buljarica (to je ono što mi ovde masovno zovemo BuljaricE), divna uvala u blizini Petrovca.
Već sam ranije objasnio da mi u celoj toj festivalskoj gunguli, obzirom na moje godine i muzički ukus, od svega najviše prija ono pre, posle i pored festivala.
Svakako da je činjenica da ću provesti nekoliko (neočekivanih) dana na moru sama po sebi dovoljna za sreću, no kada se tome pridoda i susret sa nekoliko nepoznatih i za mene novih destinacija, zadovoljstvo je kompletno.
U nekoliko ranijih blogova opisao kako smo se proveli tokom naše prolećne turneje po Crnoj Gori, a zajednički utisak nam je bio da je ovo idealna destinacija za putovanje i istraživanje izvan letnje sezone.
Leti je ovde gužva, što na putevima, što na plažama, pa sve to zajedno deluje prilično demotivišuće za neke veće turističke poduhvate.
Sve navedeno potvrdilo se i tokom tih par dana koje sam tamo proveo, na samom kraju avgusta.
Prva ”novost” sa kojom smo se susreli bio je novootvoreni autoput, odnosno prva deonica budućeg autoputa koji treba da spoji crnogorsko primorje sa Srbijom.
Deonica koja je dugačka nešto više od 40 kilometara proteže se od Mateševa u blizini Kolašina do Smokovca, nedaleko od Podgorice.
Radi se o zaista impresivnom građevinskom poduhvatu kojim se vozačima omogućilo da u poptpunosti izbegnu vožnju kanjonom Morače.
Imam utisak da se barem dve trećine ove deonice vozi kroz tunele dok je ostatak na ogromnim vijaduktima.
Kada se vozite iz pravca Kolašina prema Podgorici, nagib auto puta je takav da vozač bukvalno ne mora 40 km da pritisne papučicu gasa, tek tu i tamo kočnicu kako brzina ne bi prešla permanentno ograničenje od 100 km/h.
Nakon što se prođe kroz celu Podgoricu (prilično dosadno i dugotrajno) i dokopa tunela Sozine, putnik za tili čas stiže do raskrsnice kod Sutomora pa se dalje opredeljuje za željeni pravac.
Sve ovo, zajedno sa u međuvremenu otvorenim auto putem ”Miloš Veliki” trebalo bi značajno da se odrazi na kvalitet ukupnog putovanja ka crnogorskoj obali, ali iskreno ja neko naročito olakšanje nisam osetio.
Činjenica da je u celoj Crnoj Gori ograničenje 50 km/h i da sam ukupno dva puta prekoračio brzinu i oba puta platio ”globu” vrednim ”radaristima”, da su gužve na granici nesnosne, da je teretni saobraćaj u ekspanziji, da su putevi u Srbiji (mimo auto puta) u jezivom stanju, svukupno čini celokupno putovanje prilično mučnim.
Buljarica, jedan od toponima kojeg celog života susrećem, a nikako da se upoznamo – koliko sam samo puta prolazio magistralom kroz ove krajeve i nikad skrenuo nisam.
No, za sve postoji prvi put pa je tako naš smeštaj (odmah uz ulaz u festivalski kompleks) bio perfektno lociran, nedaleko od 2,5 km dugačke plaže Buljarica.
Iako zvanični podaci kažu da je u samom naselju registrivano na poslednjem popisu 205 stanovnika, imam utisak da se ceo prostor značajno ”apartmanizuje” i da su prošla vremena u kojima se o Buljarici moglo govoritii u smislu – velika plaža, par kuća, kamp i to je to…
Rekoh da nam je smeštaj bio odlično pozicioniran i moram ovde pohvaliti izuzetno vredne i ljubazne domaćine objekta Sobe i apartmani Miljanić.
Uz glavni put nalazi se odlično snabdeveni market, osim pomenutog kampa ”Maslina” koji se nalazi uz samu plažu i soba i aprtmana za izdavanje, tu je nekoliko kafića i restorana kao i hotelčić ”Savojo”.
Najveća atrakcija je svakako prelepa šljunčana plaža koja ”boluje” od tradicionalnih bolesti masovnog turizma – preterane gužve i nepodnošljive ”okupacije” od strane privatnih zakupaca sa svojim preskupim ležaljkama i suncobranima.
Gotovo je nemoguće naći slobodni prostor od 2m2 potrebnih za ostaviti peškir i papuče, ako se to i uspe već vas vreba neko da vam nešto naplati ili zapreti.
More, šljunak, prilaz vodi, sve je fantastično i ne pamtim kada sam toliko uživao u samom kupanju, no sve ovo ostalo nabrojano je osnovni razlog našeg davnašnjeg bega sa ovakvih destinacija na mirne uvale jadranskih otoka.
E sad, sve ovo što sam ispričao za plažu Buljarica u slovo vredi i za plažu Jaz, nedaleko od Budve, prvobitnog domaćina festivala Sea Dance.
Na Jaz sam otišao i kako bi na njoj ”debitovao”, no i da se susretnem sa mojim kumom i njegovom porodicom, koji su tih dana boravili u Budvi.
Divna plaža, beskrajno uživanje u kupanju i gužva, gužva, gužva…
Pohvalno je to što se parking ne naplaćuje, no podatak da je za 10 km koliko ima od Jaza do Rafailovića i izlaza iz konglomerata Budva-Bečići, bilo potrebno više od sat vremena, dovoljno govori o ukupnoj frustraciji.
Privilegija da kao gosti i učesnici festivala imamo ograđeni deo plaže u Buljaricama samo za sebe je nešto što smo svakako iskoristili.
Taj mir i ogromni slobodni prostor bio je neopisivi kontrast u odnosu na obližnji ”mravinjak”, a uživanje na plaži uz festivalske tonske probe svojevrsni doživljaj.
O samom SEA DANCE FESTIVALU ne mogu baš adekvatno i kvalitetno da izvestim, jer jednostavno to nije moj fah, prosto rečeno – pregazilo me je vreme.
U naknadnim izveštajima kaže se da je tokom tri festivalske noći, preko 40 000 posetilaca pohodilo tri festivalske bine i raznorazne programe i izvođače.
Neka od najvećih imena bila su Konstrakta, Dubioza kolektiv, Marko Louis (za njih znam) te izvesna Senida za koju kažu da ima milionske preglede na YouTube, a ja eto do festivala u Umagu nisam ni čuo za nju.
Atmosfera je bila dobra, i da sam mlađi za oko 35 godina pretpostavljam da bih bio izvan sebe od sreće zbog magičnog spoja letnjih večeri, plaže, festivala i sveprisutne mladosti i lepote.
Veći deo festivalskog vremena sam proveo na tzv Silent Stage-u, gde su moji drugari DJ Djura i DJ Fanatic dominirali u kreiranju dobrih vibracija.
Meni je od same muzičke ponude mnogo interesantnije bilo da posmatram dostignuto savršenstvo u organizaciji ovako zahtevnog događaja i besprekornu usklađenost delovanja stotinu aktera u rešavanju bezbroj neophodnih detalja.
Od destinacija koje sam u startu planirao da posetim, na prvom mestu bio je obližnji Petrovac i baš me je obradovala spoznaja da se do njega može stići pešačkom stazom, dakle bez frustracija vezanih za saobraćajne gužve, traženje parkinga itd.
Lepo uređena staza koja vodi od polsednjih kuća u zalivu, ide preko Velja brda sa čijeg se vrha pruža lep pogled na čitave Buljarice, do susedne uvale Lučica.
Ono što ”sreću kvari” jesu tipični balkanizmi u vidu gomile smeća i izmeta kojim su ”ljudi” ukrasili neposredno okruženje staze.
Uvala Lučica, još jedna predivna plaža pretrpana posetiocima, nalazi se odmah nakon silaska sa Velja brda.
Peščana plaža, dugačka 250 metara, oivičena hladovinom borove šume, spada u jedne od najlepših na čitavoj crnogorskoj obali.
Uz plažu je nekoliko barova i restoran, a ponuda je bila (kao i u susednom Petrovcu) poprilično povoljna, tu pre svega mislim na tzv dnevne menije, gde se za 8-10e moglo baš svašta lepo pojesti.
Petrovac, simpatično mestašce ušuškano ”između planina i mora”, prvobitno se zvalo Lastva, a nakon I svetskog rata dobija sadašnji naziv u čast kralja Petra I Karađorđevića.
Prelepo šetalište uz plažu dugačko je oko 600 metara, poseduje istinski mediteranski šarm obojen palmama, cvećem, starim kamenim kućama, restoranima i barovima.
Nažalost, ni Petrovac nije ostao imun na moderno investitorsko – urbanističko nasilje te je tako na jednom od najlepših mesta uz šetalište niknula višespratna rugoba koja godinama zjapi poluzavršena i trajno narušava opštu vizuelnu estetiku celog mesta.
Najpoznatija turistička atrakacija Petrovca svakako je venecijanska tvrđava Kastelo (Castello), koja ujedno predstavlja završetak mesta i zaliva sa njegove severne strane.
Od našeg apartmana u Buljarici do ove najudaljenije tačke u Petrovcu ima ukupno 3,5 km, a za tu razdaljinu meni je bilo potrebno oko 40 minuta oštrog hoda (u papučama 🙂 )
Tvrđava koja je svojevrsni simbol Petrovca nalazi se na isturenom rtu i sa nje se pruža impresivan pogled na celo mesto i modro – zeleni Jadran.
Na gornjem delu tvrđve – osmatračnici postavljene su spomen ploče posvećene poginulim građanima i vojnicima Petrovca.
Na tvrđavi se nalazi i noćni klub ‘’Castello’’ gde se održavaju razne zabave i koncerti, par dana pre mog dolaska ovde je koncert održao i popularni Gibonni.
Podno tvrđave se nalazi i mala luka sa brojnim ribarskim, ali i izletničkim brodićima.
Nedaleko od tvrđave nalazi se i spomen dom ‘’Crvena komuna’’ koji je ime dobio u čast događaja iz daleke 1920. godine kada su na loklanim izborima ovde komunisti pobedili i zasnovali petrovačku crvenu komunu – prvu komunističku opštinu na Jadranu.
Danas se ovde nalazi spomen soba, kino sala i galerija slika.
Nekih 500 metara dalje u pravcu ka gornjem delu mesta i magistrali u jednom maslinjaku nalaze se ostaci rimskih građevina i mozaika iz IV veka.
Ova, svakako najznačajnija kulturno – istorijska znamenitost Petrovca ujedno je i najmanje poznata pa iz tog razloga ovde ne prilažem fotografije – slabo sam se pripremio i za ovaj lokalitet naknadno saznao.
Mesto koje je možda idealno za pauzu za nekoga ko dođe na izlet u Petrovac je Ponta Beach Club koji se nalazi na atraktivnoj lokaciji, na samom kraju mesta sa njegove južne strane (kontra strana u odnosu na tvrđavu).
Smešten iza kratkog tunela, podno visokih i oštrih stena, raspolaže sopstvenom plažom i veličanstvenom panoramom.
Za kraj ove kratke letnje posete Crnoj Gori ostavio sam odlazak u Stari Bar, jedno od mesta za koje nikako nisam uspevao da odvojim dovoljno vremena u ranijim dolascima.
Ovaj kulturno – istorijsko – turistički kompleks kojeg sačinjavaju ostaci starog grada – tvrđave toiko me je oduševio da je zaslužio da ga ‘’obradim’’ u posebnom blogu koji možete pročitati OVDE.
