December 6, 2022

Naše uskršnje putovanje 2022 – III deo (Budva – Cetinje – Lovćen)

Nakon što smo prazničnu nedelju posvetili istraživanju i lutanju svuda po bokokotorskom zalivu, naredni dan bio je predviđen za jednu mini turneju koja je obuhvatila ‘’i planine i more’’, kao što peva Bajaga u poznatom hitu ‘’Montenegro’’.

Iako je Budva za mene odavno postala simbol urbanističkog nasilja (na identičan način organizovanog kao na Zlatiboru, Kopaoniku, Novom Sadu itd), toliki da bukvalno osetim fizičku bol prilikom pogleda na ovaj, nekadašnji, biser crnogorske obale, ipak smo, zbog ‘’debitanata u našim redovima’’, odlučili da nam to bude prva destinacija ovog izleta.

Razdaljina od samo 25 km koliko ima od naše ‘’baze’’ u Prčnju do centra Budve, prelazi se dosta dugo obzirom na konstantna ograničenja brzine uglavnom od 50 km/h, kojih se strogo pridržavaju svi učesnici u saobraćaju jer su kontrole česte i nemilosrdne.

Čuvena plaža Jaz na prilazu Budvi iz pravca Boke

Kombinacija činjenice da se radilo o prazničnom danu i da je taj dan bio kakav se samo poželeti može – sunčan i topao, dovela je do gužve kako u saobraćaju tako i u šetačkim zonama , kafićima i restoranima.

Turista i gostiju bilo je baš iz raznih govornih područja, pa su se širom grada mogli čuti, osim ‘’naših južnoslovesnkih jezika’’ i engleski, francuski, italijanski, nemački, albanski, ruski/ukrajinski…..

Na moje pitanje konobaru, kojeg se načekasmo da nam naplati račun, kako je ovde ( Astoria beach bar na popularnoj Ričardova glava plaži) leti, ako je sada ovako, samo je kratko odgovorio: ‘’Ubistvo, brate…’’

Ni za parkiranje nije bilo bolje – potraga za jednim slobodnim mestom u klancima gomile nebodera načičkanih jedan do drugoga na malenom i uzanom prostoru, baš se odužila.

E, dobro, sada kada sam vam je ‘’ogadio’’, idemo ipak malo i uživati u toj Budvi !

Kada pogled i pravac kretanja usmerimo na šetalište uz more, marinu i stari grad, tada je osećaj i doživljaj puno lepši.

Svakako da je broj, ovde usidrenih, jahti neuporediv sa onima u tivatskom ‘’Portomontenegru’’, no ovdašnji primerci ni malo ne zaostaju u luksuzu za svojom ‘’braćom’’ parkiranom u Boki.

Budvanski stari grad, nekadašnja tvrđava izgrađena na nekadašnjem ostrvu (u međuvremenu prevlakom spojeno sa kopnom), bio je naseljen još u antičko doba.

Danas je to, jedan predivni lavirint kamenih kuća, uzanih ulica sa mnogobrojnim ugostiteljskim objektima, galerijama, crkvicama, muzejima…

Najlepši deo starog grada nalazi uz bedeme sa južne strane – srednjevekovna tvrđava Sveta Marija, mnogo poznatija pod nazivom Citadela.

Na Citadelu se ulazi sa Trga crkvi, na kome su se smestile, jedna uz drugu, katedrala Svetog Ivana, crkva Svete Trojice, crkva Svetog Save i crkva Santa Maria in Punta.

Ulaz na tvđavu se naplaćuje i košta 2e, a osim mogućnosti da se po tvrđavi prošeta i uživa u veličanstvenom pogledu na grad i morsko plavetnilo, moguće je posetiti i prostor gradske biblioteke te mali muzej maketa jedrenjaka.

Na tvrđavi se nalaze ostaci temelja crkve svete Marije, po kojoj je i tvrđava dobila ime.

Citadela je spojena sa gradskim bedemom koji okružuje čitav stari grad u dužini od oko 1 km.

Nakon šetnje po starom gradu i pomenute pauze u kafiću na plaži, a pre nastavka putovanja, posetili smo još jedno mesto u gradu, gde svaki ‘’prosečni turista’’ obavezno ima svoj ‘’mini photo session’’.

Na šetalištu koje od najpoznatijeg budvanskog hotela ‘’Avala’’ vodi ka popularnoj plaži ‘’Mogren’’, na jednoj steni iznad mora podignuta je najslikanija skulptura, ne samo u Budvi nego i na celom crnogorskom primoriju.

‘’Budvanska plesačica’’, ‘’Gimnastičarka iz Budve’’, ‘’Budvanska balerina’’, neki su od naziva za ovu bronzanu skulpturu, a još je veći broj različitih priča i legendi vezanih za istoriju njenog porekla.

Tako da imamo priču o crnogorskoj gimnastičarki koja je sa litice pala u more, pa legendu o  mladom, zaljubljenom paru  kojeg je tokom kupanja napala ajkula – devojka je napad preživela i danima na istom mestu čekala da joj se njena ljubav vrati, a kada je nije dočekala, skočila je u more, dok je najčešća verzija ona o devojci koja je decenijama, verno na ovom mestu čekala svog dragog, koji se kao mornar otisnuo na daleka mora sa kojih se nikada nije vratio….

U šetnji, fotografisanjima i iščitavanju lokalnih legendi vreme brzo prođe, a nama je valjalo krenuti ka 30 km udaljenoj staroj crnogorskoj prestonici, magičnom Cetinju.

Tempo našeg izleta diktiralo je radno vreme Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, najvažnijeg ‘’targeta’’ ovog izleta, koje je u aprilu par sati kraće nego tokom letnjih meseci.

No, pre uspona na grandiozni Lovćen, proveli smo sat vrmena u šetnji po Cetinju, do kojeg smo stigli za čas zahvaljujući brzoj i  kvaltetnoj saobraćajnici sa koje se pruža nezaboravan pogled na celu budvansku rivijeru.

Iako je Podgorica formalno glavni grad Crne Gore, njeno kulturno i duhovno središte oduvek je bilo Cetinje.

Gradić, osnovan davne 1482.godine, nalazi se na 690 metara nadmorske visine podno masivnog Lovćena, a kroz njega protiče rečica Cetina po kojoj je i dobio ime.

Nekadašnje moćno uporište boraca protiv najezde Osmanlija, danas je istorijski i kulturni centar Crne Gore.

Mnogo muzeja je ovde smešteno kao i istorijskih spomenika, ministarstvo kulture i zvanična rezidencija predsednika države.

Fakulteti crnogorskog univerziteta su takođe ovde smešteni – fakultet likovnih umetnosti, fakultet dramskih umetnosti i muzička akademija kao i najstarija škola u gradu (1834) – osnovna škola Petar II Petrović Njegoš.

U poslednjih desetak godina ovo je moj treći dolazak u ove ”blic” posete Cetinju i uvek odlazim sa sličnim utiscima – da se radi o mirnoj, čistoj i uređenoj varošici koja na neki dostojanstven način odudara svojim izgledom i sadržajem od svog celokupnog i bližeg i šireg okruženja.

Poseban, pozitivan utisak na mene ostavlja javno negovanje vrednosti i postignuća Narodnooslobodilačke borbe u II svetskom ratu, što je na ovim našim prostorima postala prava retkost.

Neka moja standardna cetinska ruta podrazumeva parkiranje ispred impozantne zgrade Narodnog (istorijskog) muzeja Crne Gore, odakle se kroz park  – Trg revolucije kreće u šetnju.

Posebno je zanimljivo što je u ovako malom gradu sve blizu jedno drugoga, pa su mnoge turističke atrakcije i kulturno – istorijske znamenitosti međusobno udaljene nekoliko desetina metara.

Pa tako, praktično, čim izađemo sa pomenutog Trga revolucije nailazimo istovremeno na dve čuvene cetinjske znamenitosti – Biljardu, muzej posvećen Njegošu i Cetinjski manastir.

Cetinjski manastir
Biljarda, nekadašnja Njegoševa rezidencija, danas muzej

Cetinjski manastir osnovan je 1484.godine, dve godine nakon što je na istom mestu Ivan Crnojević podigao dvorac preselivši sedište svoje vladavine usled najezde Turaka.

U ovom manastiru u kome nije dozvoljeno fotografisanje, nalaze se ruka Svetog Jovana Krstitelja i čestica Časnog krsta.

Takođe, u njemu su i mošti Svetog Petra Cetinjskog, kao i “Oktoih”, knjiga štampana 1494. god.

Prvi i jedini bilijar u Crnoj Gori toga vremena doneo je Njegoš sa svoga putovanja u Beč i smestio ga u svoju rezidenciju u Cetinju, sagrađenu 1838.godine.

Po tom bilijaru je ovaj kompleks dobio ime koje se koristi do današnjih dana.

Nakon završetka II svetskog rata, Biljarda je renovirana i pretvorena u muzej posvećen Petru II Petroviću Njegošu, koji je upravo ovde napisao svoja najveća književna dela.

U stalnoj postavci su Njegoševi lični predmeti, rukopisi, knjige, bogata biblioteka, novac i oružje .

Sa istočne strane Biljarde započinje Dvorski trg na kom prvo ”srećemo” spomenik pomentom Ivanu Crnojeviću, utemeljitelju Cetinja kao istorijske crnogorske prestonice.

Zgrada koja dominira trgom je dvorac Kralja Nikole, danas Državni muzej Crne Gore koji raspolaže sa nekoliko desetina hiljada predmeta raspoređenih u arheološkoj, etnografskoj i umetničkoj zbirci, kao i u zbirkama odlikovanja, oružja, plaketa, pečata, grbova, zastava i fotografija.

U muzeju se čuva i dvorska biblioteka sa 10.000 raritetnih naslova.

Prekoputa, sa druge strane trga nalazi se zgrada Etnografskog muzeja.

Etnografski muzej u svom fondu poseduje preko 4400 predmeta, koji svedoče o bogatoj materijalnoj i duhovnoj kulturi stanovništva sa teritorije današnje Crne Gore.

Predmeti su razvrstani u više zasebnih zbirki: narodne nošnje, oružje, nakit, pokućstvo i posuđe, privredni predmeti, predmeti za proizvodnju tekstila, upotrebni tekstil, torbice, zbirka igračaka, muzički instrumenti, predmeti za uživanje duvana, umetnička zbirka i zbirka predmeta vezanih za verovanja i običaje.

Ovaj kratki obilazak Cetinja završavamo šetnjom kroz Njegoševu ulicu, centralnu gradsku ulicu pešačke zone.

Pored restorana, kafića, suvenirnica, u njoj se nalazi prelepa zgrada nekadašnje Britanske ambasade, a danas Muzičke akademije Univerziteta Crne Gore kao i ranije spomenuta rezidencija Predsednika Crne Gore.

Muzička akademija Univerziteta Crne Gore

Rezidencija Predsednika Crne Gore ili Plavi dvor kako je još zovu, bila je prestolonaslednička rezidencija koju je 1896.godine podigao knjaz Nikola i koju je princ Danilo koristio do 1916.godine.

Između ratova u njoj je radila Cetinjska gimnazija.

Nakon oslobođenja je u funkciji galerije i muzeja, što joj je i danas namena.

Za navedene objekte u Cetinju koristio sam podatke sa sajta Turističke organizacije Cetinja.

Od centra Cetinja do Njegoševog mauzoleja ima oko 20 km, međutim ta relativno mala razdaljina nekako se uvek oduži, pre svega zahvaljujući brojnim krivinama i usponima.

Predeli kroz koje se vozimo prelepi su, u pitanju je Nacionalni park Lovćen sa brojnim izletištima, pešačkim i planinarskim stazama itd.

Ulaz u Nacionalni park se naplaćuje, a posle toga se posebno još plaća i ulaz u mauzolej (5e odrasli, 2,5e deca).

Obzirom da se radi o velikim nadmorskim visinama, na putu ka našem odredištu, posebno na severnim stranama, susretali smo se sa solidnim ostacima snežnih nanosa.

Mauzolej je izgrađen na Jezerskom vrhu (1660m), na mestu gde je još za života Petar II Petrović Njegoš podigao kapelicu.

Njegovu želju da ovde bude sahranjen ispunio je knjaz Danilo, no sama kapelica nije imala sreće – bila je meta prvo Turcima, a potom i Austrijancima koji su je sravnili sa zemljom 1916.

Nova kapela je podignuta 1925. godine, no posle II svetskog rata rodila se ideja o podizanju monumentalnog spomenika po projektu Ivana Meštrovića.

Kompleks je svečano otvoren 1974.godine, a do njega je potrebno savladati ukupno 461 stepenik, što je mnogima pravi izazov, no stepenice su posložene pod veoma malim nagibom pa to nama nije bio poseban napor kojeg bi upamtio.

Ono što zasigurno upamti svako ko dođe do vrha jeste veličanstven pogled ‘’na celu Crnu Goru’’, kako se često kaže.

Sam sam sebi već dosadio pišući kako ovaj blog tako i ostale sa ovog putovanja, sa izrazima ‘’nezaboravan’’, ‘’fantastičan’’, ‘’predivan’’ ‘’veličanstven’’ pogled, ali je zaista ovo zemlja prepuna upravo mesta sa kojih je nemoguće opisati doživljaj nego sa nekim od navedenih epiteta.

E, pa za ono što ugledate kada iz tunela kojim su stepenice natkrivene, izbijete na sam vrh, nedovoljni su svi epiteti zajedno, prizor bukvalno oduzima dah !

Inače, Jezerski vrh je drugi vrh po visini na Lovćenu, najviši se nalazi na putu naših pogleda ka moru, zove se Štirovnik i visok je 1749 metara !

Centralni deo kompleksa zauizima kapela na čijem ulazu su dve monumentalne figure Crnogorki, kao karijatida, dok je unutra ogromna sedeća figura Njegoša sa otvorenom knjigom, rad Ivana Meštrovića.

Sve je rađeno od bokeljskog i bračkog kamena, a svod je prekriven mozaikom od 200 000 pozlaćenih pločica.

Prostorija u kojoj se nalaze Njegoševi posmrtni ostaci u mermernom sarkofagu, nalazi se ispod nivoa zemlje i do nje se stiže stepenicama koje se nalaze iza glavne dvorane u kapeli.

Bio sam baš zadovoljan što smo uspeli da realizujemo ovu posetu, jer osim što je potrebno doći u okviru radnog vremena, veći je izazov potrefiti vremenske uslove koji će omogućiti uživanje u ovim nestvarnim prizorima.

Na ovakvim visinama, vreme je hirovito i može se za samo nekoliko minuta drastično promeniti i pogoršati i obrnuto, no eto mi smo tog dana imali sreće…

Za povratak u Boku izabrali smo put koji vodi od Lovćena direktno ka Kotoru, tzv. regionalni put R-1.

Radi se o najstarijem kolskom putu u Crnoj Gori, čija je izgradnja započeta 1878. a završena 1884.godine.

Do danas je sačuvan gotovo u celosti u izvornom obliku.

Ukupna razdaljina od Mauzoleja do Kotora je 35 km, no putovanje traje nesrazmerno duže usled konfiguracije terena – na putu ima čak 25 oštrih krivina, odnosno serpentina (kanica, kako ih ovde zovu).

Usled toga, ovaj put je sa vremenom prerastao u pravu turističku atrakciju, ponajviše zahvaljujući vidikovcima (opet ja i pogled😊 !) sa kojih se, bukvalno, cela Boka vidi kao na dlanu….

I, tako je protekao još jedan lep i zanimljiv dan na našem putovanju, za čiji sadržaj se nadam da će poslužiti kao putokaz i inspiracija nekome ko se uskoro nađe u ovim krajevima.

Leave a Reply

Your email address will not be published.